Možda će biografi Aleksandra Vučića jednoga dana doći do podatka kako je on od malih nogu priželjkivao da postane glumac, ali da je, pošto, recimo, njegovi roditelji za to nisu hteli ni da čuju morao da odustane od svetlosti pozornice i filmske slave i posveti se politici, na kom je polju iskazao veliku darovitost da stvarnost prikazuje na način koji njemu najviše odgovara, a i navede deo gledalaca i slušalaca da mu veruje.
Bilo je to jasno još od njegovih prvih poslaničkih dana u Narodnoj skupštini Srbije, zatim kraćeg učešća u vladi, pa sve do dana kada je konačno osvojio vlast pre nepune četiri godine. Uvek se odlikovao talentom za dramatično opisivanje događaja koji nisu uvek bili (niti baš toliko) dramatični, ali ih je on takvim predstavljao, svesno izazivajući podstičući napetost i zabrinutost publike.
Naša javnost se verovatno još seća njegovog nastupa tokom opštih izbora 2012. godine. Glasovi su se još prebrojavali, nije se znalo ko je pobednik, kada se A. Vučić pojavio pred televizijskim kamerama sa nekim kesama navodno pronađenim u kontejnerima u kojima se pokradeni glasački listići. Nije pokazao ni jedan jedini, pa je ostalo da mu se veruje na golu reč. U međuvremenu je SNS, posle uspešne trgovine sa predsednikom SPS-a, dobio veliku većinu poslanika u Narodnoj skupštini, priča o krađi glasačkih listića više nije bila svrsishodna, sadržina kesa koje je sadašnji premijer tada pokazivao ostala je večita tajna, a nije se moglo ni oceniti ko je „krađom“, u stvari, bio oštećen.
vucic-platili-smo-struju
Fotomontaža
Ako je nekome ova predstava A. Vučića možda promakla, nema sumnje da se seća jedne druge, skorije. Tom prilikom je, tada već u zvanju premijera, spasavao decu iz zavejanog autobusa u Feketiću, a prava je sreća što su se tom prilikom tamo zatekli snimatelji televizije i profesionalno zabeležili čitav događaj.
Primera premijerovih predstava (na novosrpskom: performansa) ima mnogo, takoreći bezbroj. Mediji ih sve pažljivo prate i beleže. „Vučićevnik“ RTS-a u 19.30 svakoga dana i druge vesti „koje imamo pravo da znamo“, uvek sadrže po nekoliko priloga o delatnostima premijera, bilo da ih prepričavaju novinari ili da A. Vučić „ide uživo“.
On otvara puteve, mostove, škole, fabrike, stiže na svako mesto u Srbiji, pa i na mnoga u svetu, ali nađe vremena i da razmišlja o našoj kulturi, tačnije, da se zabrine za sudbinu umetnika koji su zaslužili nacionalne penzije.
Nedavno je ministar iz njegove vlade Ivan Tasovac, tome su svi mediji opširno izveštavali, predložio Skupštini da se one ukinu jer je takvo rešenje predviđeno novim Zakonom o kulturi. Opozicioni poslanici bili su protiv tog predloga, dok su poslanici Srpske napredne stranke i njihovih koalicionih partija, bili za ministrovo rešenje. Kako je njihov broj znatno veći od opozicionih, to se kulturnim radnicima koji primaju ili očekuju nacionalne penzije loše pisalo.
Fotomontaža
Fotomontaža
Srećom, Bog ih je ipak pogledao. Pojavio se kao u staroj grčkoj drami, „Apo mekanes teos“, odnosno, „Deus eks makina“, ili Bog iz mašine. Bio je to A. Vučić, koji je osetio i shvatio ono što je njegovom ministru i svim poslanicima stranke promaklo, pa ih je lepo zamolio da još jednom razmisle i da ne glasaju za predložene izmene Zakona o kulturi i ukidanju nacionalnih penzija. A oni to poslušno i učiniše, shvatiše gde su pogrešili i svi se saglasiše da sporne odredbe Zakona ostanu, te tako i nacionalne penzije.
Neverne Tome, „kočničari reformi“ i, uopšte neprijatelji A. Vučića, odnosno, Srbije, reći će kako je i ovo jedna od njegovih predstava po scenariju koji je sam napisao. Najpre će loši momci da glasaju protiv Zakona, a zatim će se pojaviti onaj dobri, spasilac, i sve dovesti na svoje mesto.
Ko će dokazati da je bilo baš tako? A oni građani koji su verovali premijeru kada je pokazivao kese sa „pokradenim glasačkim listićima“, i sada će misliti da se sve dogodilo upravo onako kao što je on rekao.
Predstava sustiže predstavu. Košarkaški trener Božidar Maljković obavestio je javnost kako je od A. Vučića dobio čvrsto obećanje da će se sala sportova „Pionir“ ubuduće zvati „Aleksandar Nikolić“.
Stiče se ponovo utisak da se u Srbiji nište ne može dogoditi ako to ne dozvoli premijer. Najžalosnije je, međutim, što se takvo stanje sve manje primećuje, a sve češće ubraja u normalno.
Vojislav M. Stanojčić
Stanje stvari
