Priče o atentatima i zaverama, mafijaškim i „tajkunskim“ pokušajima da se konačno obračunaju sa njim „jer im smeta napredna Srbija“, godinama unazad su sastavni deo retorike predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koje poslednjih meseci poprimaju sve agresivnije i besmislenije obrise. Počelo je davne 2015. u Potočarima, a nastavilo 2016. u Jajincima i 2017. na Topčiderskoj zvezdi, da bi se 2019. „s terena“ preselilo u novinarske redakcije i društvene mreže i konačno 2020. na policijske performanse i gradilište kovid-bolnice. Dok je u gotovo svakoj „epizodi“ u programima uživo pozivao imaginarne atentatore na sopstveno ubistvo, činjenicu da je zaraženi episkop kruševački David, na sahrani patrijarha Irineja, držao opelo sa očiglednim simptomima zaraze koronavirusom i svesno i očigledno ugrozio njega, ali i ostale prisutne, Vučić je, iz nekog razloga prećutao. Uostalom, kao i svaku istinu.
“Lakše vam je da me ubijete. Ajde bre! Ajde više! Uradite to već jednom”, “Saznao sam da je Čabi Deru nuđen novac da me ubije”, samo su neki u nizu predsednikovih antifoknerovskih tokova nesvesti, kojima godinama unazad pokušava da animira javnost u Srbiji i unese nemir i strah svom glasačkom telu, koji je prethodno mučki instruirao da i dalje žive i postoje samo zuahvaljujući njemu. Ove najprizmenije manipulacije sastavni su deo njegove vladavine i kontrole nad ugroženim i polupismenim slojem stanovništva, a neretko i glavni kec u rukavu i adut za skretanje pažnje za gorućih tema.
Verovatno svaki put kada rejting krene nizbrdo ili neki drugi spoljni faktori zaprete da bace potpuno novo svetlo na njegov istinski “život i rad posvećen Srbiji, njenim građanima, a nadasve beskrajnoj ljubavi prema bakama i dekama”, javnost je iznova osuđena da sluša detektivske priče, idejno formirane u bujnoj mašti nezrelih dečaka iz savskih blokova, koji čak ni nepročitane knjige nisu u biblioteku vraćali na vreme.
Jer, šta bi više moglo da uznemiri naciju koja se nikada nije, niti će, oporaviti od ubistva svog prvog demokratskog premijera, koji je mučki ubijen samo zato što je nameravao da se obračuna sa organizovanim kriminalom. Onaj isti premijer čije je ime, današnji borac protiv mafije prelepljivao na uličnim tablama, a kome sada na javnim umetničkim konkursima bira i podiže spomenik.
Slučaj “Potočari”
Prvi “atentat” datira još iz jula 2015., kada je Vučić, tada kao predsednik Vlade prisustvovao komemorativnom skupu u Potočarima, a kada je tada iz mase okupkljenih prema njemu poletela kamebnica i udarila ga u glavu. Divljački čin osudila je tada čitava javnost, a režimski mediji danima su izveštavali da je Vučić u poslednjem trenutku uspeo da se spase od linča u Potočarima. Međutim, ubrzo su usledile spekulacije da je čitav ovaj incident unapred isceniran u Beogradu, a u prilog mu je ubrzo išla i činjenica da su dvojica policajaca koji su u Potočarima obezbeđivali premijera, ubrzo završili na sudu zbog optužbi da su odali službenu tajnu. čak i najglasnijim zagovornicima da je u pitanju dogovoreno kamenovanje nije bilo jasno zašto bi premijer posezao za takvim “oružjem” u trenutku kada je bio na vrhuncu moći.
Izvor: Otvoreno
