Svojom smrću obezbedio privremeni smeštaj porodici

0
783

Lapsus koji je napravio spiker RTS-a, kada je pomešao rudara Željka Miletića sa Željkom Mitrovićem, svakako ne bi trebalo da bude nešto neuobičajeno. Lapsus može svakome da se desi. Narod kaže, živ čovek greši. Ali u ovom konkretnom slučaju javlja se jedan interesantan „fenomen“. Spiker RTS-a, verovatno, pod uticajem medija (na kojima i sam radi) nesvesno je zamenio prezime nesrećnog rudara sa prezimenom poznatog srpskog medijskog tajkuna Željka Mitrovića.

Eto, zamislimo kakvu bi reakciju u javnosti izazvala smrt nekog poznatog biznismena ili neke druge medijske zvezde. O tome bi se danima pisalo i pričalo. Ali, kada je u pitanju jedan prosečan (običan) čovek, tada njegova smrt, pod bilo kakvim okolnostima, nikako ne može da posluži za dublje analiziranje stanja unutar srpskog društva. O stradanju Željka Miletića govorilo se samo onoliko koliko to obična ljudska pristojnost nalaže. Ono što je red, zar ne?

Tragično je saznanje da su se, čak, mediji više bavili pomenutim lapsusom televizijskog spikera, nego što su se trudili da ukažu na uzroke koji su doveli do tragedije u jami Strmosten. Otuda, postavlja se pitanje, čemu mediji u Srbiji uopšte služe. Zanima ih samo ono što je spektakularno, skandalozno i atraktivno za „izmenjenu“ svest. Novine jure za profitom, i to je donekle razumljivo. Ipak, kada se zanemari svaki drugi uticaj medija, uključujući i onaj edukativni, kao i kada se zaboravi njihova „nadzorna“ ulogua u funkcionisanju društva, tada se sve svodi, maltene, na animalni doživljaj sveta u kome živimo.

Nema ozbiljnije kritike na račun vlasti (posebno ministra Antića, koji je reagovao sa velikim zakašnjenjem); slabo se pominju institucije, inspekcije i drugi državni organi koji primaju platu za kontrolu opreme za zaštitu na radu, koji vrše tzv. „procenu rizika“ i koji bi, na kraju krajeva, po zakonu morali da odgovaraju za svoj aljkavo odrađen posao. Ovako, ostade jedino kriv nesrećni rudar, koji je izgubio život na svom radnom mestu, na kome se svakodnevno nalazio. Željko Miletić (a ne Mitrović), ispade sam kriv zato što je pristao da radi u nebezbednim uslovima.

Da Vas podsetimo:  Nebojša Pavković: Nije me osudio Hag, OSUDILI su me srpski generali!

Rukovodstvo rudnika Rembas nije htelo da se susretne s novinarima, a republičkog rudarskog inspektora Sinišu Tanackovića gotovo da niko nije ni pomenuo. Možda bi se stvari drugačije razvijale da su mediji izvršili žestok pritisak na organe vlasti, na inspekcije i rukovodstvo Rembasa. U startu se znalo da onom raspoloživom tehnikom rudari neće uspeti da se u kratkom vremenu probiju do zatrpanog rudara. Otuda, možda bi ozbiljan pritisak medija (kojeg nije bilo) naterao nadležne da pod hitno angažuju one koji poseduju neophodnu mašineriju; ako ne u Srbiji, tada u inostranstvu. Na primer, možda se odozgo mogao izbušiti jedan uski tunel do dela jame gde se nalazio Miletić, pa bi on (ako je bio živ) tako dobio svež vazduh. Naravno, ovo pričamo napamet, jer se u tehnologiju bušenja i otkopavanja ne razumemo, ali je potpuno jasno da se ništa ozbiljnije (osim manuelnog otkopavanja) u ovom nesrećnom slučaju nije preduzelo.

Ministar Aleksandar Antić se oglasio posle dva dana, a trećeg je, uz žalostan izraz lica (valjda je time hteo da pokaže da saučestvuje u bolu Miletićeve porodice), u propagandne svrhe i da bi donekle ispravio svoju dvodnevnu nezainteresovanost za život rudara, uručio ključeve Miletićevoj supruzi i deci za privremen smeštaj. Time su se ministar energetike i vlasti narugale teškoj tragediji porodice Miletić. Takav čin je već ravan zločinu, jer dizati takvu pompu oko nečeg PRIVREMENOG, može samo neko ko ne preza ni od čega da bi sebe oprao, neko ko je bez imalo savesti i bez duše; neko kome tuđi ljudski život ne vredi ni prebijene pare.

D. G.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime