Ta divlja stvorenja sa Banjice

1
6582

geto-srbijaBezbednosno informativna agencija (BIA) preživljava svoje najteže dane. Direktor Aleksandar Đorđević se spremao da napusti brod koji tone. Uspeo je da zgrne milione evra, i očekivao je da će se povući na rezervni položaj. Ispunio je plan da za specijalnog tužioca za organizovani kriminal dovede svog bliskog rođaka iz Čačka, advokata Mladena Nenadića. Njegovi saradnici su se toliko osilili, da je direktor samo prisutni građanin u BIA. Vučićeva kamarila je, uprkos protivljenju poslanika – predsednika SRS Vojislava Šešelja, predsednika pokreta Dosta je bilo Saše Radulovića i poslanika Demokratske stranke, za predsednika Odbora za kontrolu rada službi bezbednosti postavila naprednjaka Igora Bečića, protiv kojeg je vođen sudski postupak zbog falsifikovanja diplome Više poslovne škole, koji je u Novom Sadu, u glavnoj ulici, korupcijom dobio stan površine 560 kvadrata…Odluka šizofrenog premijera da u “BIA ostanu svi na svojim mestima“ rezultat je njegovog progresivnog ludila. Istraživač Magazina Tabloida nastavlja da opisuje stanje u srpskoj tajnoj službi, vodeći računa da sačuva obraz onima koji se odupiru unutrašnjoj okupaciji

Okupacija Bezbednosno informativne agencije od strane opasne kriminalne grupe, raspoređene na načelničkim mestima, nanela je nenadoknadivu štetu Srbiji. Uveren da će postati mitska ličnost ako potpuno uništi Srbiju, zarad interesa inostranih centara moći, šizofreni premijer Aleksandar Vučić postaje ushićen kada čuje da se u svakoj instituciji i državnom organu radi protiv nacionalnih interesa. Ali, BIA će i njemu doći glave…

Imenujući advokata Aleksandra Đorđevića za direktora Agencije, Vučić je želo da njom vlada neko iz njegovog pederskog korpusa, koji će raditi po njegovom nalogu i interesima. Međutim, Aleksandar Đorđević je prvo mislio na svoje, pa tek onda na njegove interese. A, i nije bio mentalno sposoban da se nosi sa razbojnicima koje su drugi postavili na ključna mesta u Agenciji.

Sve afere u BIA Vučićeva kamarila prećutkuje i opravdava. U Libiji je prošle godine kidnapovano dvoje srpskih diplomata.

„…Danas ( 8. novembra 2015. godine) oko 14:15 po libijskom vremenu, odnosno oko 13:15 po srpskom vremenu, na izlasku iz libijskog grada Sabrahta, došlo je do napada na kolonu od troje kola, u kojoj je bilo dvoje kola Ambasade Srbije u Tripoliju i jedna kola u kojima je bio libijski državljanin koji je pratio kolonu, baš u cilju bezbednosti i lakšeg prolaska…“, izjavio je nakon otmice Oliver Potežica, ambasador Srbije u Libiji.

Ambasador se nalazio u prvom vozilu, zajedno sa suprugom i sinovima od 14 i osam godina, dok su u drugom bili vozač Ambasade Jovica Stepić i administrativni ataše Slađana Stanković, koji su oteti.

„Do napada je došlo tako što su napadači prvo inscenirali sudar, odnosno udarili su u kola Ambasade i kada je vozač pokušao da izađe i vidi šta se desilo, oni su ga bukvalno uvukli u jedna od kola. U napadu je učestvovalo najmanje dvoje kola“, ispričao je Potežica, prenosi Tanjug.

Otmica kao na filmu! Srpska Vlada, premijer i ministar spoljnih poslova čvrsto su obećavali da će slučaj otmice biti rešen, da se pregovara na najvišem mestu o tom.

Iz kase BIA uzete su milionske svote, koje je odobrila Vlada, da se isplate otmičari. U Tripoli su putovali, pored generalnog sekretara MIP-a Veljka Odalovića i Ivan Todorov, načelnik Uprave za bezbednosnu zaštitu i Bojan Dimić, načelnik Uprave za suprotstavljanje terorizmu i međunarodnom organizovanom kriminalu.

Na svakodnevnim konferencijama za štampu, šizofreni premijer je obećavao brzo oslobađanje, samo što nije, otetih službenika ambasade u Tripoliju. Novac za otkup nije dat, i sudbina službenika je bila rešena. Ustvari, kidnapovanje je usledilo usled prevare koju je srpska vlada izvršila neisporučivanjem plaćenog oružja koje je naručila libijska vlada.

Dvoje službenika ambasade Srbije u Libiji, koji su oteti u novembru, poginuli su u američkom vazdušnom napadu na baze Islamske države u libijskom gradu Sabrahta. Vezista Slađana Stanković i vozač Jovica Stepić oteti su 8. novembra kada su iz sedišta ambasade u Tripoliju krenuli za Tunis. Premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je saučešće porodicama stradalih Srba, ističući da je ovo je težak dan za našu zemlju, javio je Tanjug 20. 02. 2016

Na konferenciji za štampu pored Vučića bili su i Ivan Todorov, načelnik Uprave za bezbednosnu zaštitu, i Marko Parezanović. načelnik Centra Beograd. Todorov je “pregovarao“ sa libijskim vlastima i “otmičarima“. On se znojio, kao da je u sauni. Kako i ne bi kada je znao da je sa svojom organizovanom kriminalnom grupom zadržao milione dolara, namenjenih za otkup. A i vest koju je izgovarao Vučić da su kidnapovani poginuli u vazdušnom napadu bila je lažna, od premijera smišljena, kao opravdanje. Istog dana Pentagon je oštro demantovao vest o pogibiji diplomata u vazdušnim napadima američke avijacije, jer su onu ubijeni puščanom paljbom iz neposredne blizine pre tri dana nego što su napadi avijacije označeni kao razlog smrti.

Upućeni tvrde da je Todorov smenjen zbog milionskih pronevera, a u taj “biznis“ sigurno su bili uključeni Bojan Dimić i Radmila Selaković. Zvanične potvrde o smeni nema, ali zaposleni potvrđuju da je izvršena.

Bezbednosno-informativna agencija je leglo kriminala i korupcije. Agencijom rukovode, pored Đorđevića i Petar Panić Pana, premijerov kum i prijatelj. On ulazi u objekte BIA kao Neron. On kadrira, postavlja, smenjuje, a da Đorđević ne sme da pisne. To može samo da se desi u zemlji u kojoj je premijer šizofreni peder Aleksandar Vučić. Panić je, da podsetimo, bio telohranitelčj Vojislava Šešelja, sa kojim se razišao pre njegovog odlaska u Hag.

Javnost u Srbiji je prvi put čula za Petra Panića, kad je 1992. godine, učestvovao u pucnjavi u jednom beogradskom kafeu, gde je jedan mlađi čovek smrtno ranjen. Okružni sudija je Paniću odredio 30 dana pritvora, ali je oslobođen usled “nedostatka dokaza“.

Tri godine kasnije, 2. septembra 1995, ispred noćnog kluba „Arhaik“ u Beogradu, udario je pesnicom svoga poslovnog partnera, Darka Đikanovića (njih dvojica su bili vlasnici „Arhaika“), usled čega je Đikanović udario glavom u beton. Policijski podaci govore da je Panić odvezao Đikanovića u Urgentni centar, gde je Đikanović posle 24 sata umro. Panić je tvrdio da je Đikanović pred „Arhaik“ došao pijan i posle kraće svađe potegao pištolj. Okružni sud je zaključio da je Panić postupao u “nužnoj odbrani“!

Ubrzo, u oktobru mesecu 1995. godine, Panić je opet smešten u sudski pritvor. Naime, Goran Batula, čovek koji je tada bio pod istragom zbog više krivičnih dela, svedočio je da su ga Panić i neki njegovi prijatelji nagovarali da postavi eksploziv kod Bajlonijeve pijace, u Žarkovu i na Voždovcu. Ponovo je Panić pušten usled “nedostatka dokaza“.

Da Vas podsetimo:  Saradnik premijerkinog brata u poslu sa malim hidroelektranama

U Ugrinovačkoj ulici u Zemunu, 1997. godine, Panić nanosi povrede opasne po život sugrađaninu Branku Munjizu…

Ipak, najšira javnost je upamtila Petra Panića po tome što je beogradskom advokatu Nikoli Baroviću, 16. jula 1997. godine, slomio jedno rebro i nosnu kost na tri mesta. Bilo je to neposredno nakon televizijske emisije na BK televiziji, gde je Barović imao televizijski duel sa Vojislavom Šešeljom, koji se nije završio samo na verbalnom okršaju. Panić se branio tvrdnjom da spornog dana uopšte nije bio u Beogradu, i policija je to objašnjenje prihvatila. Ipak, 26. marta 2004. godine, osuđen je na osam meseci zatvora zbog nanošenja teških telesnih povreda Baroviću. Na izdržavanje kazne poslat je tačno deset godina posle incidenta!

Tokom izdržavanje kazne u Padinskoj skeli, 7. maja 2008. godine, Panića su gvozdenim šipkama i drugim predmetima napali zatvorenici, i osim teških telesnih povreda, iskopali su mu i jedno oko. Napali su ga jer su sumnjali da je doušnik zatvorske straže.

U leto 1998. godine Beogradom je deljena jedna brošura, na osam strana, u boji, gde su bile objavljene porno fotografije Petra Panića i devojke za koju se tvrdilo da je povremena ljubavnica Slavka Ćuruvije. Na štampanje ove brošure, Panića je nagovorio Aleksandar Vučić, kako bi „ućutkao“ Ćuruviju.

Konačno, neko je odlučio da i Paniću presudi, pa je tako, 28. januara 2000. godine, oko podne, sa više metaka (dva u grudi, tri u stomak, jedan u ruci i dva na nozi), u njega pucao član takozvanog surčinskog klana, Ljubomir Jovanović-Stakleni. Neposredno potom, u Ugrentni centar su stigli tadašnji potpredsednik savezne vlade Tomislav Nikolić, potpredsednik republičke vlade Vojislav Šešelj, republički ministar informisanja Aleksandar Vučić i tadašnji potpredsednik vlade, Milovan Bojić, koji je tom prilikom dao i krv. Operacija je trajala punih pet sati, a hirurg koji je sa svojom ekipom spasao Paniću život, bio je dr Vladimir Đukić.

Službenici BIA svedočili su istražitelju Magazina Tabloid da ih obuzme beznađe kada u zgradu ulazi, otvarajući vrata nogama, čovek sa biografijom koju ima gospodin Panić.

Ne ulazi samo Pana u zgradu BIA kao oslobodilac.

Načelnica logistike, bivša stečajna upravnica Radmila Selaković u svom kabinetu okuplja narko dilere i kriminalce koji obrću stotine miliona evra. Ona ih snabdeva podacima, a na njihov zahtev načelnik VII uprave Zoran Stanić Zis prisluškuje njihove poslovne partnere, dostavlja im snimak njihovih razgovora. Službenici ove uprave kasnije saznaju da sve to, što oni rade, prate i snimaju “osumnjičene“ ustvari, ide kontroverznim biznismenima.

Ovejani kriminalac, bivši narko diler Zvonko Gobeljić ulazi u zgradu BIA bez najave. Ide u kabinet Radmile Selaković. On je kupio Ekonomski institut u kome je nekada radila gospođa Selaković, i koja dobija veliku apanažu za ispomoć Gobeljiću i drugim kriminalcima.

Gospodin Gobeljić se predstavlja kao doktor nauka i profesor univerziteta. Tvrdi da je završio Ekonomski fakultet u Beogradu. Magazin Tabloid je tražio izveštaj od fakulteta, ali su odbili da se izjasne, pravdajući se zaštitom ličnih podataka. U studentskoj službi su nam saopštili da Gobeljić nije diplomirao na ovom fakultetu, pa su mu i sve ostale diplome lažne. Redakcija Magazina Tabloid podnela je krivičnu prijavu protiv g. Gobeljića Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu zbog falsifikovanja službenih isprava i lažnog predstavljanja. Obavestićemo čitaoce o ishodu postupka. Naime, Gobeljić je bio zaposlen kao profesor na Fakultetu za medije Megatrend univerziteta.

Gospođa Selaković uskoro navršava 62 godine života. Baka je, pred penzijom, ali primorava službenike BIA da sa njima šenluči i bludniči, preteći im otkazima.

– Tri godine sam mlađi od njene kćerke, a moram da spavam sa njom, da ne izgubim posao. To je odvratno, pogotovu kada se ona napije ko Šveđanka – kaže za Magazin Tabloid jedan od službenika BIA. Gospođa Selaković je stavila izbeljene porucelanske zube, vrši tri puta godišnje zatezanje tela, ali njenu starost odaju bore i zadah staračkog tela.

Načelnik Prve uprave, koja se bavi zaštitom od terorizma i delovanjem stranih obaveštajnih službi Bojan Dimić je samostalni mafijaška organizacija u BIA, sa ogromnim ovlašćenjima. Naime, njemu su podređeni svi regionalni centri, koji moraju da mu dostavljaju podatke.

Gospodin Dimić servisira kosovski kartel. Jede im iz ruke, za velike pare. Ustvari, Dimićem rukovodi biznismen Zvonko Veselinović, čije zadatke on bespogovorno izvršava. Načelnik Dimić ima odlične poslove sa Albancima sa Kosova. On je iz Prištine, i mafije se uvek nađu u poslu. Mafijaš je mafijašu mio, ma koje vere bio.

I Dimić i Zis su pod kapom nadležnosti načelnika operative Jovana Drobnjakovića, naizgled mirnog i tihog čoveka, čija žena je predstavnik Službe u Briselu. Ne smeta mu odvojen život.

Gospodin Drobnjaković ima svoj biznis, zajedno sa sestrom Jovankom.

Gospođa Jovanka Petrović je neuropsihijatar, direktor je Neuropsihijatrijske bolnice Sveti vračevi u Novom Kneževcu. Ona zgrće stotine hiljada evra na eksperimentima koje strane farmaceutske kompanije sprovode u Srbiji. Desetine hiljada pacijenta u srpskim zdravstevmim ustanovama su pokusni kunići, nad kojima se ispituju eksperimentalni lekovi. I to bez naknade.

Doktorka Jovanka je rođena sestra pomoćnika direktora BIA i načelnika operative Jovana Drobnjakovića.

Da bi sestrin posao mogao da cveta i da ubira stotine hiljada evra, BIA je u zgradi bolnice ugradila prislušne uređaje i tajno instalirala kameru.Tako je špijunirala danima zaposlene, a nelegalno stečene „dokaze“ koje je je tom kamerom dobila, iskoristila je da iz bolnice istera nekoliko medicinskih sestara i tehničara (svaki sa po više od 20 godina radnog staža u bolnici, i gle slučajnosti svi članovi sindikata USS). Da li treba uvažavati ovakve dokaze, imajući u vidu da zakon zabranjuje bilo kakvo snimanje lica bez prethodnog upozorenja i saglasnosti-ovde nije bilo nikakvog opravdanog razloga za postavljanje skrivene kamere. Objavljujemo snimak skrivene kamere dr Jovanke Petrović, a zaposleni su našli sedam mikrofona u prostorijama bolnice, koje su instalirali službenici BIA, uprave kojom rukovodi Zoran Stanić Zis.

Otpušteni su podneli tužbu Osnovnom sudu u Kikindi, sudskoj jedinici u Novom Kneževcu, po kojima postupa sudija Slavica Bensedeš, koja još nije donela pravnosnažne presude. Da li će uvažiti dokaze prikupljene neovlašćeno postavljenom kamerom?

Da Vas podsetimo:  Ako policija danas upada u hramove, zašto već sutra ne bi upadala u naše domove?

Ko su „izvođači radova“, odnosno ljudi koji vode u smrt pacijente ove bolnice.

Da posetimo: dve glavne osobe zadužene za ovu lekarsku sramotu u ovoj bolnici su dr Jovanka Petrović psihijatar-višegodišnji direktor bolnice (tzv. „glavni rejter“ u ovim probama), kao i njena poslovna sekretarica Sanja.

Neposredni egzekutori na odeljenjima su: dr Boban Vasić psihijatar, dr Suzana Stijović psihijatar, dr Vesna Rafajlović psihijatar, dr Predrag Veličković neuropsihijatar, dr Zora Stevanov neuropsihijatar, dr Marica Radovanov neuropsihijatar, dr Ljiljana Nikolić psihijatar, dr Emil Tomas psihijatar, dr Jovan Milovanović psihijatar, dr Nebojša Baba psihijatar, pa čak i dr Ivana Mihaljev neurolog, dakle velika većina zaposlenih lekara i neke medicinske sestre.

Kako se probe izvode?

Na jedan bezočan, nehuman i neljudski način. Pacijentima se poturaju na potpis oba primerka ugovora koji žrtva potpisuje sa lekarom koji ga leči, ali mu se odmah oba i uzmu, tako da kod sebe nema niti jedan primerak.

U tom ugovoru se između ostalog žrtva odriče bilo kakve novčane naknade za učestvovanje u probi leka. Probe se rade u etapama, posle svake etape je isplata preko deviznih računa u našim (a verovatno i stranim bankama). Pacijentu se daju kapsule čiji sadržaj nije nikome poznat. Neki se pogoršaju odmah, a neki po završetku probe, jer im se nepoznatim dozama nepoznate supstance unište bubrezi i jetra.

U svakoj od ovih kapsula, kada se otvori ima još jedna manja, a sa njom i nepoznata praškasta supstanca. Mnogi od pacijenata i ne znaju da su predmet eksperimenta, jer im priroda bolesti onemogućava da to shvate, dementni pacijenti se i ne pitaju, a mlađim pacijentima koji insistiraju kaže se da je to novi lek koji će ih izlečiti.

Istraživač Magazina Tabloid krenuo je tragom priče iz prošlog broja. Pronašli smo jedan primerak ugovor koji se potpisuje sa pacijentima, i koji objavljujemo u ovom broju. Lekar koji je vodio eksperiment i nad pacijentom koji je umro od posledica eksperimentisanja je psihijatar dr Ljiljana Nikolić. Pozvali smo je na broj njenog mobilnog telefona.

– Odakle vam taj ugovor, ko vam je dao – bila je vidno uzbuđena dr Nikolić, koja je odmah prekinula vezu.

Ovo je ugovor jedne od kompanija, ali i ugovori ostalih su manje više slični. Jedno je upadljivo – pacijent pristaje da ne dobija novčanu nadoknadu za eksperiment.

U Bolnici Sveti Vračevi u Novom Kneževcu postoji posebna soba u kojoj je zaključana dokumentacija od eksperimenata, a koja je pokazana istraživaču Magazina Tabloid. A Ministarstvo finansija ima dokaze o deviznim prihodima bolnice, od sponzorstva

Tražili smo od psihijatrijske bolnice Novi Kneževac tačan podatak, koliko je pacijenata do sada učestvovalo u eksperimentima u ovoj bolnici, po imenu i prezimenu, da li su živi i ako jesu kakvo je njihovo telesno (nepsihičko zdravlje), koje kompanije su bile tzv. „sponzori“, koga su sponzorisale i sa koliko.

Odgovor nismo dobili. Ali istraživali smo.

Zahvaljujući dobroj saradnji zaposlenih, ostvarenom van zidina bolnice, i uz pomoć jednog kolege iz Kikinde, stupili smo u kontakt sa osam preživelih pacijenata nad kojima su vršeni eksperimenti, koji tvrde da su nešto potpisivali, barem su tako lekari rekli njihovim porodicama, ali da niko nema ugovor, jer su im ga lekari odmah oduzeli. Svi se plaše, jer neki od njih moraće da se vrate na lečenje, ali, nastojaće da to bude druga bolnica, mada se u većini zdravstvenih ustanova vrše slični eksperimenti.

O tome koje sve farmacutske kompanije vrše eksperimentisanje nad srpskim pacijentima, podaci se nalaze na sajtu Agencije za lekove, koje objavljujemo u ovom broju. Kao i podaci o sponzorima ovih istraživanja.

Najstrašnije je to što, ako se pacijent razboli u toku probe, pacijent ne sme da dobije nikakve druge lekove osim supstance kojom se eksperimentiše, jer „protokol to nalaže“, pa se često desi da pacijent umre zbog banalnih infekcija kao što je upala grla, koje se komplikuju upalom pluća, visokom temperaturom itd. Dešava se da pacijenta danima boli zub ili napr. glava, ali mu se iz istih razloga ne daje lek protiv bolova.

Dakle ljudska patnja pacijenata u kandžama psihički bolesnih i novcem opsednutih lekara-psihijatara,

Podaci iz proba lekova unose se putem interneta (ClinPhone i sl.) , a pisani dokazi se uništvaju po zavšetku probe. Podatke unose zaposleni kompanija koje vrše probe, a koji svakodnevno dolaze u bolnicu, poslepodne naročito. Direktorka im je dala sobu za sastanke da u njoj rade svoj prljavi posao. Svakodnevno su tu auta sa BG tablicama i ovi lešinari koji nameštaju rezultate kako njima odgovara, jer niko od lekara ne zna engleski jezik i nije sposoban da probe vrši. Poslovna sekretarica direktorke Sanja Mićić-Petrić, doktor Marija Gašić (sada na specijalizaciji iz psihijatrije u Beogradu) i dr Jovanka Petrović su tri ključne osobe (i najbolje plaćene), ostali su egzekutori, ali dobro plaćeni. Šta pacijenti piju i šta će biti sa njima, to nije bitno. Da ne govorim da su pojedini pacijenti na probama bez lekova (na tzv. placebo leku, koji je u stvari kapsula bez leka) te da se time ugrožava bezbednost osoblja bolnice, koje ne zna ko je na probi lekova, a ko nije, a boluje napr. od šizofrenije.

Novac dobija svaki lekar pojedinačno u evrima na devizni račun (lični) i pojedine medicinske sestre (uglavnom glavne sestre, koje ujedno i daju te probne lekove pacijentima izvan podele redovnih lekova). Dakle, kupuju se automobili, stanovi, ide se na kongrese i turistička putovanja, dok pacijent na kome njegov lekar (kome isti taj pacijent neizmerno veruje), ostaje željan čokolade i skuplja opuške od cigareta. Da li jedan lekar zbog novca može da postane takva svinja, koja se iživljava nad bolesnim čovekom sa kojim se sudbina dovoljno poigrala što mu je uzela razum i što ga je dovela u ruke psihijatara-psihopata da ga tobože leče. Golgota je preblaga reč.

Najviše novca od ovih eksperimenata zarađuje direktorica dr Jovanka Petrović psihijatar.

Njene zločine dugo pokriva njen brat Jovan Drobnjaković, načelnik operative u BIA. Kao i zločine njenih kolega širom Srbije.

Kako drugačije objasniti da je krivična prijava sindikata bolnice USS protiv direktorice Jovanke Petrović podnetu Osnovnom javnom tužilaštvu u Kikindi odbačena. Jedan od navoda u prijavi je i njen nedolazak na dežurstva i popodnevni rad (a on u poslednje vreme sve ređi dolazi na posao i u redovno radno vreme), sa smrtnih ishodom po pacijenta za vreme nedolaska na dežurstvo (sa dokazima i izjavama svedoka-jedan od njih je i internista ove bolnice).

Da Vas podsetimo:  Protesti: Sud na strani policije, u zatvor i zbog psovke

U Osnovnom javnom tužilaštvu u Kikindi su nam objasnili da nije bilo “dovoljno dokaza“ da se protiv gospođe Jovanke Petrović preduzme krivično gonjenje.

Pozivamo čitaoce, savesne lekare, medicinsko osoblje drugih zdravstvenih ustanova da nam dostave podatke o eksperimentima koji se vrše u njihovim zdravstvenim ustanovama.

Nema nikave sumnje da iza ovih zločina stoje i visoki službenici Ministarstva zdravlja Srbije i Republičkog zdravstvenog fonda. Pred streljački vod bi trebalo izvesti i lekare iz Lekarskog društva Srbije i Etičkih komiteta, koji ćute pred ovim zločinom. Republički fond zdravstvenog osiguranja saglasio se da se lekovi koji nisu odobreni za upotrebu u Srbiji prodaju na recept građanima Srbije, odnosno da ga lekari mogu nekažnjeno prepisivati.

(Nastaviće se )

Uništavaju dokaze

“Danas (16. septembra) sam primetio da se iz prostorije u kojoj stoji dokumentacija o probama lekova, u plastičnim prozirnim džakovima iznose dokumenti isečeni mašinom za sečenje papira. Odnose se nekuda automobilima i verovatno spaljuju. Dakle u panici se uništavaju pisani dokazi o probama lekova u Bolnici Sveti Vracevi“ – stoji u pismu koje nam je poslao jedan od pacijenta, nad kojima se, sumnja on, vrše eksprimenti, a koji nam je poslala njegova sestra.

Sa lica mesta

“Nedavno sam vam poslao kopiju jednog ugovora koji lekar koji leči pacijenta navodno sklapa sa pacijentom koji je predmet „probe lekova“ (eksperimenta) u dva primerka, od kojih jedan treba da bude kod pacijenta. Oba primerka ostaju kod lekara, pacijent prektično nema nikakvog dokaza da je uopšte bio predmet eksperimenta, a ugovori svih kompanija su slični (pacijent ne dobija novac, a lekara „sponzoriše“ kompanija). Svedok koji se pominje na kraju, obično je glavni medicinski tehničar-sestra odeljenja koji zadužuje i deli probne lekove ( i zato je plaćen na deviznom računu).

U praksi, pacijentu se daju oba ugovora na potpis i ne objašnjava mu se ništa, a i kada bi mu se i objasnilo-kakva je sposobnost duševnog bolesnika da shvati značaj ovog ugovora ? Naravno da niko od njih nije sposoban da ga razume i shvati šta će sa njim biti činjeno.

Kaže im se da će biti otpušteni iz bolnice ako ugovor ne potpišu, a uglavnom se radi o jako siromašnim ljudima od kojih neki nemaju ni gde da stanuju i niko sa za njih od porodice ili centara za socijalni rad ne interesuje. Dešavalo se da lekari-egzekutori od kuće pozivaju pacijente (posebno pacijentkinje mlađeg uzrasta) i da njihovo dalje lečenje uslove prijemom u bolnici i učešćem u „probi lekova“. Pacijenti koji odbiju da učestvuju u probama lekova, bivaju otpušteni i dalje lečenje i kontrole njihovog psihijatra im bivaju uskraćene. Dakle podla ucena: „Radiš ono što ti kažem, inače te neću više lečiti“ . Pacijent boravi u bolnici o trošku države (na teret RFZO) nepotrebno i dugo sve dok proba traje , a probe se vrše u korist farmaceutske kuće-„sponzora“ ( u ovom slučaju ugovora- kompanije Lundbeck, ali i ostale). Inače kompanija Lundbeck je godinama žarila i palila ovom bolnicom jer je „sponzorisala“ direktoricu Jovanku Petrović i njene egzekutore, koje je sama birala.

Ova kompanija je nedavno zvanično napustila Srbiju, kada je završila svoj prljavi posao, ali je prethodno ovu državu oštetila za milione evra samo u ovoj bolnici.

Sada to rade druge kompanije koje vrše probe lekova. Sve ove kompanije možete naći na sajtu Agencije za lekove i medicinska sredstva (ALIMS) koja je i odobrila ovu sramotu. Napr. svaka farmaceutska kuća ima obavezu da objavi kojim lekarima je bila sponzor, ali ni jedna to nije uradila. Zašto se to ne objavljuje na transprentan način (na sajtu Lekarske komore Srbije ili Ministarstva zdravlja napr.) ?

Evo napr. kompanije „Cilag AG“ i „Janssen Pharmaceutica“ koje su delovi jedne iste kompanije, samo putem dva leka za milione dinara, godinama, a i sada, oštećuju RFZO. Pitate se zašto RFZO ćuti – pa zato što je to parazitska tvorevina koja potkrada samu sebe, tačnije državu. Navešću primer samo dva leka: Rispolept Consta (Cilag AG) i Xeplion (Jenssen) , koji su na listi lekova na teret RFZO. Ako pogledate njihove cene, videćete da je cena jedne injekcije Rispolept Consta od 25 mg-10.096,70 din, od 37,5 mg-13.108,40 din, a od 50 mg 16.121,30 din i daje se dva puta mesečno (na 15 dana). Cena injekcije Xeplion koja se daje jednom mesečno je 21.868,10 din (od 50 mg), 34.954,70 (od 75 mg) i 50.174, 90 (od 100 mg). Ovi lekovi spadaju u tzv, „depo preparate“ .

Lekari ove bolnice su na silu forsirali ove lekove i to u što većim dozama, a izbacivali iz upotrebe lekove sa sličnim dejstvom kao što su Moditen depo injekcije od 25 mg koje se primaju jednom mesečno i koštaju 1.221,70 din ili Haldol depo injekcije od 50mg koje se takođe daju jednom mesečno i koštaju 1.528, 50 din .

Dakle razlika u ceni je toliko velika da kompanijama Janssen i Cilag AG ostaje novca za razna „sponzorstva“. Ponavljam, nikakve razlike ni poboljšanja nema u psihičkom stanju pacijenta na ovim skupim injekcijama, čak se stiče utisak da su se pogoršali. Dakle, katastrofa, umesto da se štedi, krade se na veliko. RFZO je u poslednje vreme nešto malo ograničio upotrebu ova dva leka, ali su se godinama pre toga pisali bez ograničenja i bez ispunjavanja uslova za propisivanje koji su opisani na sajtu RFZO (liste lekova) za svaki ovaj lek. Negde su uvođeni bez opravdanosti, pa čak i kao prvi uvedeni „depo preparat“. Da ne pominjem da pacijent mora da dolazi dva puta mesečno u bolnicu Novi Kneževac (Rispolept Consta) ili jednom mesečno (Xeplion) iz bilo kog grada Vojvodine i da pravi dodatne putne troškove sa pratiocem koje RFZO takođe plaća, da bi ove injekcije primio. Moditen depo i Haldol depo može da prima u lokalnom domu zdravlja na nalog lekara opšte medicine. Eto novaca za podmićivanje, plaćanje kongresa pa čak i odlaska na more preko turističkih agencija!!!“ – navodi se u pismu insajdera našeg istraživača.

major Goran Mitrović

www.magazin-tabloid.com

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime