Tabloidno lešinarenje: Kurir ponovo koristi tuđu nesreću zbog tiraža

0
477

Ako se vodimo samo emocijom i izazivanjem emocije kod čitalaca – gde je kraj? Danas ćemo pustiti fotografiju čoveka ubijenog u terorističkom napadu. Emocija. Sutra objavljujemo fotografiju momka koji se ubio. Emocija. A prekosutra? Šta bi to čitaoce moglo prekosutra da dirne? Zumirani prikaz otvorenih rana zlostavljane žene? Fotografija delova mozga prosutih po asfaltu? Ili – budimo do kraja orijentisani ka buđenju emocija – snimak genitalnih organa silovanog deteta?

 Foto: Unsplash/Casey AllenKada je u izdanju od 22. maja objavio naslovnu stranu na kojoj je prikazana majka kako na odru grli svog mrtvog sina *, postojala je mogućnost da je Kurir ishitreno napravio ozbiljan profesionalni gaf, da su ih ponele emocije, želja da se pomogne.

Međutim, nakon što je sledećeg dana urađeno isto, samo što ovaj put mrtvog mladića grli njegov mlađi brat, postalo je jasno da je Kurir, baš kao u mnogim prilikama do sada, odlučan da dokaže kako etički i profesionalni standardi važe samo ponekad i kako se kome prohte.

Da je ideja bila samo da se publika šokira, a nadležni probude, prva fotografija bila bi i više nego dovoljna (iako etički diskutabilna). Drugi put, međutim, to nije moglo da bude ništa osim eksploatacija nečije nesreće, s ciljem bolje prodaje i veće „ekskluzive“.

kurir_naslovne
Naslovne strane Kurira, 21. 22. maj. So na rani

Priča koju Kurir donosi uz tu fotografiju, zaista je strašna. Mladić koji je prikazan na odru, premlaćen je i ponižen pre tri godine, na javnom mestu, od tog se šoka nikada nije oporavio i na kraju se, kako tvrdi njegova porodica, zbog toga i ubio. Osobe osumnjičene za premlaćivanje nisu kažnjene uprkos video-snimku na kojem je zabeležen čitav događaj.

Zašto je, uz takvu storiju, Kuriru bio neophodan i snimak koji javnost ne informiše ni o čemu drugom osim o činjenici da je mladić mrtav? Zašto je bilo neophodno dodatno degradirati mladića, za sva vremena uznemiriti i inače unesrećenu porodicu?

Porodica je dala pristanak za fotografisanje odra, sve u nadi da će to pomoći razrešenju. Medij je tu situaciju iskoristio i – eksploatišući emotivni status roditelja i njihovu neupućenost u sve posledice onoga što mediji rade (što je takođe suprotno Kodeksu) – fotografiju objavio ne samo jednom već dva dana zaredom

S jedne strane, odgovori su krajnje jednostavni. Kurir je čitavu stvar mogao da završi dobro napisanim tekstom, porodičnim i ličnim fotografijama stradalog mladića: prosečnom čitaocu to bi bilo sasvim dovoljno da stvori sliku o razmerama tragedije.

Na planeti je verovatno jako malo ljudi koji bi želeli da se fotografija njihovog leša jednog dana pojavi na kioscima – što se sasvim sigurno, ili možda još u većoj meri, odnosi na osobu koja se ubila i na taj način pobegla od sveta, javnosti i ljudi koji su je okruživali. Samim tim, svako prikazivanje nečijeg tela predstavlja degradaciju – iako te osobe više nema, iako joj tako mrtvoj niko ne garantuje nikakva prava, to svakako ne znači da je lišena svog ljudskog dostojanstva. Da ne govorimo o porodici, prijateljima, svima koji su mrtvog čoveka poznavali i koji će ga, eto, pamtiti s naslovne strane Kurira: jer, ove dve fotografije zaista su vizuelno moćne i teško da bi mogla da ih zaseni bilo koja druga uspomena ili snimak.

S druge strane, međutim, objavljivanje fotografija mrtvih ljudi izuzetno je kompleksno i podrazumeva brojna pitanja na koja ne postoje definitivni odgovori. Da, u slučaju Kurira objavljivanje fotografije mladića u sanduku bilo je sasvim nepotrebno. Ali, da li je pre dve godine bilo drugačije sa fotografijom trogodišnjeg Ajlana Kurdija čije je telo sklupčano na plaži u Bodrumu osvanulo na brojnim naslovnim stranama, a i dalje predstavlja simbol stradanja izbeglica s Bliskog istoka? Da li je, radi buđenja „savesti čovečanstva“, neophodno objavljivanje fotografija ljudi umrlih od gladi, bombi ili noževa?
Dostojanstvo ili pravo javnosti da zna

U naučnom radu objavljenom u okviru studija na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka, tamošnji doktorand Tal Morsi ističe:

„Fotografije mogu pomoći publici da razume vesti. Međutim, u slučaju nečije smrti, žrtve nisu izabrale da postanu predmet javnog spektakla. Takođe, nasilna priroda smrti koja je vredna objavljivanja, obično znači da vizuelni dokument – fotografija – zgražava i zastrašuje. Takav vizuelni dokument mogao bi da uruši dostojanstvo preminulih i dodatno uznemiri njihove porodice.“

Morsi napominje da se zbog toga, čak i ukoliko postoji jasan javni interes, novinari moraju zapitati kako da prenesu priču, odnosno da li da objave „kompletnu istinu“ ili da poštuju žrtve.

„Drugačije rečeno, pred novinarima je izazov da naprave balans između dve bazične demokratske vrednosti: ljudskog dostojanstva i prava javnosti da zna.“

Kurir, baš kao u mnogim prilikama do sada, odlučan da dokaže kako etički i profesionalni standardi važe samo ponekad i kako se kome prohte

Čak i ukoliko mediji ne uspeju da naprave balans, za novinare, urednike, pa i njihove redakcije kao takve, bilo bi izuzetno korisno ukoliko bi uopšte razmatrali treba li nešto objaviti i kakve su posledice objavljivanja, odnosno neobjavljivanja. U sjajnoj studiji Džona Vizlija sa odseka za etiku Medijske škole u Indijani opisuje se kako je u maju 1989. otprilike izgledala debata novinara i urednika lista Sakramento junion o razlozima za objavljivanje i protiv objavljivanja fotografije tela dečaka koji se utopio u opasnoj lokalnoj reci.

U tom konkretnom slučaju, odlučeno je da je veća greška ne objaviti fotografiju nego je objaviti uprkos etičkim standardima. Konačno, i sam Vizli konstatuje:

„Da su nam potrebne samo činjenice, na terenu bi nam bili dovoljni samo stenografi. Vest i emocija su jedno. A fotografija jedan događaj dovodi do emotivnog vrhunca. Ukoliko ne možemo da donesemo emociju u novine, teško da možemo i da ispričamo priču – jer, činjenice nisu dovoljne da bi se prikazala tuga ili radost.“

Iako ovo zvuči krajnje logično, opet dolazimo do problema. Naime, ako se vodimo samo emocijom i izazivanjem emocije kod čitalaca – gde je kraj? Danas ćemo pustiti fotografiju čoveka ubijenog u terorističkom napadu. Emocija. Sutra objavljujemo fotografiju momka koji se ubio. Emocija. A prekosutra? Šta bi to čitaoce moglo prekosutra da dirne? Zumirani prikaz otvorenih rana zlostavljane žene? Fotografija delova mozga prosutih po asfaltu? Ili – budimo do kraja orijentisani ka buđenju emocija – snimak genitalnih organa silovanog deteta?

Letvica emotivnog naboja prirodno se i stalno podiže, pa je ljudima, da bi se uzbudili ili potresli, vremenom potrebno sve više jačih „okidača“. A to nas, korak po korak, dovodi do nekritičkog objavljivanja sadržaja koji uznemiravaju, zastrašuju, a pritom nemaju nikakvog konkretnog efekta.
Pucanj u prazno

Efekat je možda i ključna reč u čitavoj ovoj priči. Nema studije ili analize na ovu temu koja novinare ne upozorava da pre objavljivanja fotografija tela umrlih postave nekoliko važnih pitanja: Da li će ova fotografija nečemu doprineti ili će samo naneti štetu? Da li su ovakvi snimci inače previše prisutni u javnosti? Da li je ova fotografija u skladu s vrednostima koje želimo da promovišemo?

U domaćim medijima, zasad je problem to što se ovakva pitanja inače ne postavljaju – bilo da je u pitanju fotografija pokojnika ili neka druga osetljiva tema, odnosno materijal. Ovdašnji mediji su čak, i to bez preterane (samo)analize, više nego uvereni da rade u javnom interesu čim „imaju nešto što niko drugi nema“, odnosno čim im je u rukama nešto čime bi eventualno mogli da povećaju tiraž.

Najbolji je primer slučaj dečaka Ervina Bilickog koji je umro nakon što ga je grupa vršnjaka pretukla. Nakon prvobitnih informacija koje nisu odgovarale istini o njegovom stradanju, roditelji su, želeći da uvere javnost kako je dete prebijeno, njegovu sliku iz sanduka ustupili dnevniku Blic. Iako su fotografiju mogli da opišu i da čitaocima objasne zašto je ne objavljuju, nadležni u tom listu ipak su odlučili da je objave, i to ne samo na naslovnoj strani već i u okviru teksta.

Odlučujući o žalbi Centra za prava deteta, Komisija za žalbe Saveta za štampu odlučila je 4. aprila 2013. da je Blic prekršio Kodeks novinara Srbije u tačkama koje se odnose na uznemiravajuće sadržaje i pravo na dostojanstvo žrtve.

U odluci se navodi:

„Razmatrajući da li je spornom fotografijom prekršen Kodeks novinara Srbije, Komisija je, uz puno razumevanje za bol porodice i njihovu želju da dokažu da im je sin ubijen, većinom glasova ocenila da se objavljivanje na naslovnoj strani i bez ikakvog upozorenja fotografije koje izaziva šok, u ovom slučaju ne može opravdati javnim interesom, odnosno željom redakcije da dokaže da je mladić ubijen i da nadležni organi ne rade dobro svoj posao. Po oceni većine članova Komisije, za tako dramatičnim činom nije bilo razloga, jer fotografija zapravo dokazuje ono što niko i ne spori – da je mladić užasno pretučen. Takođe, fotografiju ne prati nikakva ozbiljnija analiza događaja, razgovori sa nadležnim organima ili bilo šta iz čega bi se moglo zaključiti da državni organi ne rade dobro svoj posao, već se to zaključuje samo iz delova obdukcionog zapisnika i tvrdnje oca dečaka da će slučaj biti zataškan. Objavljivanje fotografije bilo bi, po oceni Komisije, razumljivo da je Blic prethodno iskoristio sva druga sredstva da ukaže na problem, što se u ovom slučaju nije desilo.“

„Fotografije mogu pomoći publici da razume vesti. Međutim, u slučaju nečije smrti, žrtve nisu izabrale da postanu predmet javnog spektakla. Takođe, nasilna priroda smrti koja je vredna objavljivanja, obično znači da vizuelni dokument – fotografija – zgražava i zastrašuje. Takav vizuelni dokument mogao bi da uruši dostojanstvo preminulih i dodatno uznemiri njihove porodice“ (Tal Morsi)

S druge strane, u uredničkom komentaru Blica koji je napisan kao odgovor na žalbu, a potom i objavljen, uredništvo se poziva na želju da se otkrije istina i čitav slučaj reši:

„Život ume da bude suroviji od bilo kakve novinske slike, a nikakav kodeks neće nas spasti nasilja, huligana, skinsa i ubica, ako ne dođu pod udar zakona. Zbog toga su urednici Blica objavili sliku nedužne žrtve.“

Konačno, ono što je ovde i najvažnije: sve to nije imalo nikakvog efekta. Okrivljeni za ubistvo osuđen je na simboličnu zatvorsku kaznu, tokom istrage nestala je većina dokaznog materijala, Ervinova sestra pretučena je verovatno zbog čitavog slučaja, a ime nesrećnog dečaka pominje se jedino još na seminarima medijske etike.

Slučaj Kurira izuzetno liči na ovaj. Porodica je dala pristanak za fotografisanje odra, sve u nadi da će to pomoći razrešenju. Medij je tu situaciju iskoristio i – eksploatišući emotivni status roditelja i njihovu neupućenost u sve posledice onoga što mediji rade (što je takođe suprotno Kodeksu) – fotografiju objavio ne samo jednom već dva dana zaredom.

Potrebe za takvom ilustracijom nije bilo: priča je dovoljno užasna i bez toga, a bilo je i obilje drugog materijala koji je mogao da se iskoristi.

Prekršeno je pravo na dostojanstvo žrtve, objavljen je uznemirujući sadržaj, a sasvim je neizvesno kome je sve to i bilo upućeno: nadležni istražni organi imali su tri godine da reaguju i teško je očekivati da će posle slike na odru razmišljati drugačije, dok „obični“ čitaoci (koji će se sigurno potresti i šokirati) nemaju nikakvu moć da odlučuju ili da delaju.

Fotografije sa odra, kao i one snimljene na mestu nečijeg stradanja, svakako su validan novinarski materijal – informacija koja je često korisnija i jasnija od teksta. S druge strane, na tim fotografijama su ljudi: ljudi pokojni, ljudi mučeni, zlostavljani, ljudi žrtve. Na novinarima je, i urednicima, da procene da li je u konkretnom slučaju važnija priča ili čovek, da li je objavljivanje fotografije u javnom ili nekom drugom interesu.

Čak i ukoliko pogreše u proceni, važno je da se upitaju šta i zašto rade. Zato su, uostalom, i novinari.

*Linkovi koji vode do etički neprimerenih medijskih sadržaja ponuđeni su isključivo radi informisanja stručne javnosti, sa željom da ono doprinese podizanju profesionalnih standard.

Tamara Skrozza

www.cenzolovka.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime