Tadićevo političko samoubistvo

Đilas pobeđuje u cajtnotu

0
500

Boris TadicBorba u Demokratskoj stranci dobila je formu ličnog sukoba između Dragana Đilasa, sadašnjeg lidera demokrata i Borisa Tadiće, bivšeg predsednika Demokratske stranke. Ovaj drugi je jasno iskazao nameru da se ponovo vrati na tron na kome se donedavno nalazio i za kojeg je, ne tako davno, neslavno “proteran”. Očigledno je da Boris Tadić (zajedno sa onima koji ga podržavaju) nije dobro procenio svoju realnu političku snagu, to jeste, nije shvatio da je bilo prerano da krene u direktan okršaj sa Đilasom i onima koji se nalaze na Đilasovoj “liniji”.

Sasvim je verovatno da je Tadić ovakvim brzopleto planiranim “blic-krigom” zapečatio svoju sudbinu u Demokratskoj stranci, pa i u političkom životu Srbije uopšte. Zapravo, Tadićevi sledbenici i sateliti nisu shvatili da je Tadićeva “vizija” samo jedna  dosadna i nezanimljiva, davno “ispričana priča”, koja malo koga (osim onih koji su sinoć umislili da jašu rasnog političkog pastuva) danas u Srbiji zanima. Ili, dovoljno je bilo samo da se pogleda gubitnički izraz lica Borisa Tadića na početku sednice Glavnog podbora DS, pa da se jasno anticipira poraz koji će uslediti nekoliko sati kasnije.

Naime, Boris Tadić je, poput teško nokautiranog boksera, postao izuzetno ranjiv. Njegov govor je bio logoreičan kao i uvek, ali bez one unutrašnje vatre koja ga je ranije krasila i koja je umela da potpali onaj deo neukog srpskog puka, koji odnekud užasno žudi da bude ubrojan u “obrazovan” i “kulturan” svet “nadmoćnih Evropljana”. Boris Tadić je sinoć bio svoja bleda kopija, neubedljiv, slomljen, gotovo tužan.  Ispalo je da njegov “bezalternativni put” ka Evropi, označio njegov bezalternativni odlazak s političke scene Srbije.

S druge strane, nije mnogo bolje izgledao ni Dragan Đilas. Ali, za razliku od Borisa Tadića, Đilas je uspeo da pridobije naklonost neupitnog vojvođanskog “bana” Bojana Pajtića, a time i podršku vojvođanskih odbora Demokratske stranke. I to je Đilasu bilo dovoljno da u sukobu sa Tadićem izađe kao pobednik, odnosno, da u takvom unutarstranačkom okršaju prilično ubedljivo trijumfuje. đilas_protiv_tadica

Moguće je da je Tadiću prethodnih dana lažnu sigurnost ulivao Miodrag Rakić, verovatno uveravajući ga da će za njihovu stvar pridobiti Bojana Pajtića. Na kraju, kako vidimo, sve se to izjalovilo i Borisu Tadiću i Miodragu Rakiću. Ovaj drugi (Rakić) bi sada da se “opere” pred članstvom, ali i pred Draganom Đilasom u čiju bi nemilost sada lako mogao da padne.

Sve u svemu, sinoć smo bili svedoci jednog raspleta kojeg se ne bi postideo ni Vilijam Šekspir u svojim tragedijama, ili pre tragikomedijama. Podsetimo se da je svojevremeno Boris Tadić tvrdio da je Demokratska stranka “institucija od nacionalnog značaja”, a da i Đilas pokazije slične političko-gregarno- institucionalne “ambicije”.

Ipak, sinoćnom debatovanju nedostajalo je nešto, što se u ranijim sličnim situacijama nikako nije moglo (niti smelo) propustiti. Niko nije pomenuo (kako bi se to danas reklo jezikom estrade) “ikonu” Demokratske stranke – Zorana Đinđića. Kao da su svi zaboravili Zoranovu “Eat that Frog” političku strategiju, ili onu (na srpskom) “žabu”, koju je Đinđić “posudio” od svog nekadašnjeg nesuđenog “učitelja” Brajana Trejsija.

Eto, portal Koreni bi hteo nekako da ispravi tu nepravdu, i stoga  svojim čitaocima “poklanja” prevod Đinđićevog intervjua iz 1999. godine. U stvari, to je onaj “čuveni” intervju za nemačke novine “Špigl” od 17. maja 1999. godine, u vreme dok su NATO bombe sejale smrt širom Srbije. Tamo ćemo, između ostalog, naći odgovor na pitanje da li je Đinđić zagovarao bombardovenje Srbije i da li je tražio da NATO udari na Srbiju svojim kopnenim trupama.

Sa Miloševićem nema budućnosti

300.htmlSrpski opozicioni političar Zoran Đinđić govori o posledicama rata i o demokratskim promenama

Špigl: Gospodine Đinđiću, našli ste utočište u Crnoj Gori, da li mislite da vam je život u Sbiji ugrožen?

Đinđić: Napadi koji su dolazili sa TV ekrana protiv mene bili su jasan poziv na linč (ubistvo). Bilo bi suludo da se sada iz Crne Gore vratim u Srbiju. Jer kao mrtav opozicionar ne bih nikako mogao da doprinesem demokratskim promenama. U Beogradu se teško (jedva) može racionalno razmišljati, a prava istina o našem položaju tamo je malo poznata.

Špigl: Koliko će rat još trajati?

Đinđić: Vidim određene naznake da se Beograd sprema da popusti. Nastavak rata višeMiloševiću ne može doneti nikakve prednosti. Prve tri nedelje jačale su njegovu poziciju. Ipak, sada na videlo izlaze njegove pogrešne procene. NATO ostaje odlučan, a Rusija nema nameru da Jugoslaviju istinski podupre.

Špigl: Slobodan Milošević je iskazao spremnost da sa Kosova povuče jedan deo tamošnjih vojnih snaga. Da li je to samo blef?

Đinđić: Nudeći svoje kompromise on još uvek pokušava da se kocka. On će u početku manje nuditi nego što se od njega traži – a na kraju će morati više da da, nego što se sada zahteva. On se trenutno još nada da će delimično povlačenje trupa biti dovoljan razlog da međunarodna zajednica zaboravi svoje ciljeve.

Špigl: Zapad se već jednom prevario, kada je poverovao da će Milošević brzo popustiti. Da li će Milošević svoju armiju poslati u borbu protiv NATO kopnenih trupa?

Đinđić: Ne verujem. Angažovanje kopnenih trupa će biti znak da on na kraju mora da kapitulira. Milošević zna da se NATO neće povući.

Špigl: Da li Milošević rizikuje da izgubi vlast, ako, nakon bombardovanja, iznenada prihvati mirovne trupe na Kosovu?

Đinđić: Narod je u istoj meri razočaran, kako Miloševićem tako i Evropom. Gotovo svi (u Srbiji) sada žele da se rat okonča po svaku cenu. On (Milošević) bi mogao da prihvati plan koji bi potpisala Grupa Osam (G-8). Svi bi bili zadovoljni.

Špigl: Stotine hiljada Albanaca prognano, mnogi veruju da se na Kosovo više nikada neće vratiti. Da li je Beograd time ostvario svoj tajni ratni cilj?

Đinđić: Pitanje je, da li je Milošević ovaj cilj preskupo platio? Ako Srbija nakon rata ostane razorena i izolovana, bez međunarodne pomoći, onda će to biti veoma sumnjiva pobeda. U tom slučaju Crna Gora će se ubrzo izdvojiti iz Jugoslavija.

Špigl: To je pretnja crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, koju on brzo povlači, čim ga Milošević opomene.

Đinđić: Sa Miloševićem na čelu Jugoslavija nema budućnosti. Za nekoliko meseci nezadovoljstvo u Crnoj Gori dobiće takve razmere, da tamošnja vlast neće imati izbora, već da nastavi svojim vlastitim putem.

Špigl: Na koju će stranu Milošević da krene? On je do sada pobeđivao opoziciju na svim važnijim izborima – bez obzira na njegove nesrećne ratne poduhvate.đinđa

Đinđić: Promene moraju inicirati snage unutar Jugoslavije, ali međunarodna zajednica trebalo bi da nas na konačno podupre, čim započnemo borbu protiv tog nedemokratskog režima. Ako hoćemo da naše birače ubedimo, potrebna nam je jasna argumentacija: bolja životna perspektiva, uklapanje Srbije u Evropsko društvo. Jedan Maršalov plan za obnovu zemlje moraće da usledi nakon uvođenja demokratije i preuzimanja vlasti od strane opozicije. Sledeće godine održavaju se izbori, u jesen već počinju predizborne aktivnosti.

Špigl: Kakav će status nakon promene vlasti imati Kosovo?

Đinđić: Posle rata Kosovo neće biti ni pod srpskom ni pod albanskom vlašću – već će biti pod međunarodnom upravom. Ali ono ne bi smelo da zauvek ostane protektorat niti da klizne u nezavisnost. Dugoročno političko rešenje jeste autonomija Kosova u okvirima demokratske Jugoslavije i Srbije.

Špigl: Da li će Zapad po uspostavljanju mira biti prisiljen da Miloševiča iznova prihvati kao partnera u razgovorima?

Đinđić: Sada je prioritet da se rat okonča, ko potpiše sporazum, ne broji se mnogo. Ali odmah nakon toga postavićemo pitanje odgovornosti, kako NATO snaga tako i naše. Milošević je morao da pokuša da svim sredstvima izbegne ratni konflikt.

Špigl, 17.05.1999

Renate Flotau

Prevod: D. Gosteljski

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime