Tajna koju policija ne zna: Ko je kriv za saobraćajne nesreće u Srbiji ?

1
376

Poslednjih dana smo svedoci skoro svakodnevnih vesti o saobraćajnim nesrećama u kojima, po pravilu, ginu mladi ljudi. U novinskim izveštajima, kao razlog nesreće najčešće se spominje alkohol. Sigurno je da, pored alkohola, uticaja ima i neiskustvo, želja za dokazivanjem pred društvom ali i opšta bahatost naših ljudi. Bahatost koja je posledica mnogih faktora, počevši od kućnog vaspitanja, opšte klime u društvu, lošeg obrazovanja, pa i stepena inteligencije osobe. Profil potencijalnog ubice na putevima je najbolje odslikao mladić koji je u pijanom stanju vozio 170 km/h i usmrtio četiri osobe u drugom automobilu i nakon toga izjavio “jebi ga, dešava se”.

Međutim, ono o čemu se obično ne piše a zasigurno je glavni razlog za divljanje u saobraćaju, i u gradovima i na putevima van grada, je loš rad saobraćajne policije. Svaki vozač je doživeo da ga zaustavi saobraćajna policija i da mu proverava pojas, dodatnu opremu u autu, dubinu šara na gumama, rok važenja prve pomoći i da zbog nečeg od pobrojanog mora da plati, ne kaznu, nego mito policajcu da ne piše kaznu. I još na kraju svi budu zadovoljni, policajac jer tako obezbeđuje dodatni prihod, a vozač jer je prošao jeftinije. To je opšte poznata stvar koju, sudeći po izjavama, ne zna samo ministar unutrašnjih poslova. 

Ako vozite skupa kola, sva je prilika da vas neće ni zaustavljati. Jer niko od policajaca ne želi da čuje ono “Jel ti znaš ko sam ja?” koje mu može doneti samo probleme. I tako dolazimo do apsurdne situacije da u Srbiji, kazne za prekoračenje brzine uglavnom plaćaju vozači koji voze mala kola, male kubikaže i jeftinije klase.

Policijske kontrole se po pravilu postavljaju kao zasede, na mestima gde postoje neka nelogična ograničenja i gde praktično svi krše pravila prikazana na saobraćajnim znacima. Ograničenje brzine na 40 ili čak 30 km/h zbog radova na putu kojih više nema (ali je neko zaboravio da skloni znak) ili kod škola bez obzira što je raspust ili vikend su im jedno od omiljenih mesta. Često se mogu videte i negde na ulazu u sela, skriveni iza nekog drveta, sa radarom, dok vozači postepeno spuštaju brzinu na propisanih 50 km/h, ali naravno to ne uspeju da urade dovoljno brzo. I tako plaćaju kazne zbog “prebrze” vožnje od peseset i nešto kilometara na sat. A suština i jeste u tome da se naplate kazne a ne da se doprinese sigurnosti u saobraćaju.

Pri tome svi imaju uvežbani scenario odnosno više scenarija, u zavisnosti od težine prekršaja. Čuveno pitanje “I šta ćemo sad?” je uvod za najkraći scenario, za manje prekršaje, gde vozač treba da odigra svoju ulogu i odgovori “Jel možemo nekako da se dogovorimo?” i posle odglumljenog nećkanja od strane policajca, da mu tutne hiljadarku u ruke i kulturno se pozdravi pri odlasku u auto.

Za teže prekršaje, scenario je malo duži i zahtevniji. Prvo se preti velikom kaznom zbog “nasilničke” vožnje, oduzimanjem dozvole, čak i zatvorom. Maše se zakonom, citiraju pojedine odredbe. Od vozača se očekuje da sam započne pregovore o visini cene za “puštanje na slobodu” a imajući u vidu zaprećenu kaznu,  ni mito ne može biti manji od 2-3 hiljade dinara. Sve se to odigrava podalje od vašeg auta, da slučajno neko ne bi tajno snimao mobilnim telefonom a i predavanje novca mora biti krajnje diskretno da slučajno neko od onih koji vozilima prolaze putem ne bi nešto video.

Na kraju, otkriću policiji jednu veliku tajnu koju oni očigledno ne znaju. Saobraćajne nesreće ne prave vozači koji kroz naseljeno mesto voze brzinom od pedeset i nešto kilometara na sat ili na regionalnom  putu malo preko 80 km/h već oni koji voze mnogo, mnogo brže od toga. I neće pomoći da se ograničenje brzine još više spusti jer će ti bahati vozači će i dalje voziti preko 100 km/h jer njih ne interesuju ograničenja. Pijani vozači, takođe ne mare za saobraćajne znake. I još nešto, nigde u zakonu ne piše da ne smete da zaustavljate automobile marke BMW, Mercedes, Audi i njima slične. Treba samo malo hrabrosti i poštenja.

Goca Savković

1 KOMENTAR

  1. U Srbiji sistem vladavine zakona ne postoji nema niti jedan zakon koji štiti interese države i naroda. No svakim danom novi jaram. I tako je decenijama, zatvorili su nam usta a otvorili oči da gledamo kako nas osiromaštiše, ostaviše bez potrebne egzistencije za život, sada lutajuće vreme za opstanak srpske omladine koja na kraju lutanja sleti u tuđini da zaradi za bilo kakav ospstanak.

    Put Srbije koji ide decenijama istom deonicom vladavine zakona je isti Milošević- Tadić-Vučić.

    Vlast se menja ali vladavina zakona NE.

    Šta reći i odakle početi kad generalno sve treba da se menja da bi svima bilo bolje. Nego previše je utabana deonica kojom su hodali uništitelji sopstvenog naroda a zarad sopstvene koristi.

    Činjenica je da neko mora da bude predednik moramo imati Vladu.

    Ali moramo imati i zakone. Da bi smo opstali imali svoja prava radnika, seljaka, trudnica…,moramo imati uslove da naša omladina nisu građani drugog reda, da nam rađaju decu u Srbiji. Da imaju stalni radni odnos. Da budu poštovani i cenjeni radnici.A ne otirači o koga otiru njihove prljave cipele.Kako u privanom tako i u državnom sektoru.

    Kod nas je dno dna.Vladavina prava i zakona već sam rekla ne postoji svi koji vladaju donose svoje zakone, što potvrđuju činjenice, i lelek tvog naroda Vučiću, koji nema čak mogućnost da svoj ugled zaštiti a kamoli kakvo drugo pravo.

    U privatnom sektoru vlada robovlasničko u državnom anarhija, bezakonje, bahatost i td.

    Primeri iz privatnog sektora su: rad na crno, plate minimalac, oni koji su prijavljeni u ugovoru piše 8 sati a radi se minimum 10-12 sati, to preko osam radi se za gazdu. pet dana je probni rad to nije plaćeno. A ako uzmemo u obzir da se radi fizički posao pitam se šta treba da se uči ako utovaraš i istovaraš robu. Pravo radnika ne postoji. Gazda te maksimalno iskorišćava ako radiš kao pravnik, radiš i ostale neprimerene poslove a subotom posle posla moraš da sa ostalima čistiš kancelarije, ovo je između ostalog, jer iživljavanja su razna.

    U državnom sektoru vladaju vođe i male grupice ljudi. Zakon o radu već decenijama isti sa novim izmenama i dopunama samo su još veća ovlašćenja rukovodiocima u lokalnim samouprava, javnom sektoru, školstvu i u svim državnim ustanovama jednom rečju, sva ovlašćenja ima rukovodilac. Imamo porodične državne firme jer i zapošljavanje ide preko rukovodioca.

    Naša školovana deca nemaju nikakvu šansu da se zaposle.

    Leglo kriminala, otimačine, bahatosti, se nalazi u autonomiji koju imaju a koja im omogućava od lokalne samouprave do svih institucija državnih, da imaju slobodna odlučivanja te su tako „država u državi“. I što je najgore što država šalje plate a nikada ne kontroliše sopstvena sredstva koje imaju te institucije.

    Omogućeno je da ti žive u dvostrukom raju. Jednu platu im šalje država a drugu iz sopstvenih sredstava prisvoje koliko im treba, i jednoj manjini oko sebe. Nameštanja javnih nabavki gde tender dobijaju muževi, žene ili treće lice po dogovoru, veliki iznosi su u pitanju gde pola vođi pola dobavljaču.

    I sve se ovo dešava decenijama i neznam kako g.Vučić i Vlada smatraju da je Srbija na pravom putu, Koji napredak vidite sa autonomijom bezvlašća, korupcijom, kriminalom, bahotošću.

    Kad pravno urediš državu, kad doneseš zakone koji će da štite i državu i narod, radnike, živimo u svoj državi a ne osećamo se tako jer ste nam je prisvojili, kad budemo imali pravo da lopovima kažemo stop,da u državnoj firmi ne može i da nesme direktor da kaže ja sam direktor i mogu da radim šta hoću. Kad bahati direktor prekrši ovlašćenja koja treba da su mu ograničena, bude odmah smenjen i kažnjen, kada zapošljavanje ide preko konkursa i biroa, i mnoge izmene koje su ključne za državu i narod i još mnoge promene od suštinskog žnačaja tada ste Vi Vučiću i Vlada uradili nešto dobro.

    Ima li država podatke o platama direktora i zaposlenih, povećanju plata, nagrađivanju primera radi u EPS-a; Srbijagasu, Pošti, opštinama, fakultetima i td. I da li smatra da je to po zakonu ako jeste jeli dobar taj zakon..

    Imaju li podaci koliko posto privatnika koji imaju svoj biznis u Srbiji i u kojima su naša deca sada robovi su bili direktori ili funkcioneri i koji su pokrali i opustošili slobodno bez straha i savesti, pa sada su gazde. Dovoljna je činjenica da se zna da su bili na rukovodećim mestima tako će se znati i istina.

    Ima li podatak ko je odgovarao za svoja krivična dela, naravno niko.Ti isti su u državi Srbiji ugledni građani pa su i dan danas još aktivni u društvu to su ljudi koji idu kako vetar duva, pa ih je trenutno naneo u SNS gde su odbornici, poslanici ili funkcioneri koji isto rade, koji i dalje imaju ista ovlašćenja.

    Jesu li nama i dalje zatvorena usta. Ili smo mi postali mutavi. Od decenijskog ćutanja.

    Zaključak je u državi Srbiji žive i uživaju samo zaposleni u državnim ustanovama. Radnici žive a rukovodioci i mala grupica žive i uživaju.

    Svi ostali su robovi, računajući i male mogućnosti za bilo kakav posao.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime