Tajna srpskog (slоvenskog) jezika (4) Blatno platno

0
1405

Dok smo pominjali reči nebo i oblak teško da nam je moglo promaći da se i takvu raspravu neizbežno uklapa i reč oblik. Ovde bismo mogli da pretpostavimo da se oblik nadovezuje na oblak, pošto oblak neprestano menja svoj spolјašnji izgled, formu ili oblik. To jeste, oblak se, pod uticajem vetra, konstantno transformiše, odnosno – oblikuje. Oblak se uvek, bez obzira kako on u stvarnosti izgleda, zamišlјa u kružnom obliku, kao za-oblјen ili kao oblina. Oblak je uglavnom masivan ili obilan, zauzima veliki prostor. Iz oblaka obliva nas kiša, odnosno lije (lijeva, leva) kiša. Ako bolјe pogledamo ove reči (gl. liti i obliti), videćemo da bi se ovde lako mogla primeniti ona „teorija“ o kojoj sam govorio ranije, a to je da su se reči najpre gradile leplјenjem praslogova jednih na druge, a potom su se iz takve „hrpe“ izvlačile druge reči. To je valјda i razlog što je obliti starije od liti i što u navedenom slučaju nije reč o prefiksu ob- koji prethodi reči liti.

Da je to tako, jasno pokazuju drugi glagoli vezani za vodu, kao što su: oblivati, polivati, plivati, plaviti, ploviti, blјuvati, plјuvati, plјuskati, plјuštati, balaviti. Tu su i imenice: blјuzga, plјusak, oluja (verovatno od obliti, *obluja). Što se oluje tiče, Daničić[1] smatra da je ta reč preuzeta iz grčkog ἀελλαῖος (oluja), dok Skok[2] veruje da je to preuzeto iz heberejskog hallelujah („slavite boga“) kao neka vrsta eufemizma. Slično reči vrtuna, koja se koristi ponegde u srpskom jeziku, kao pojam za oluju, za koju Skok smatra da je preuzeta iz latinskog (fortuna „sreća“)[3]. Ta „sreća“ pojavlјuje se i u turskom kao „firtina„, što je pomalo neobično. Naime, srpska vrtuna ima nekakvu logiku, jer oluja, zaista „vrti“ i „uvrće“ sve na šta naleti. S druge strane, latinsko fors, -tis  „srećni slučaj“ teško se uklapa u predstavu oluje. Otuda bi se pre moglo reći da je vrtuna nekako ušla u latinski rečnik. Naravno, to bi značilo da su Sloveni oduvek živeli na Balkanu i da istorijska slika o njihovom doselјavanju u šestom ili sedmom veku uopšte nije tačna.

Da Vas podsetimo:  Život

Oluja je, takođe, reč specifična samo za balkanske Slovene.

Nakon kiše zemlja se raskalja i tako nastaje blato. Za reč blato se kaže da je ilirskog porekla, zapravo, pošto se u jezičkoj nauci nakalemila ideja da je ilirski jednak albanskom, tada bi to značilo da ta imenica dolazi iz albanskog jezika. Takva pretpostavka se bazira na nekoliko ilirskih reči, iz kojih se nikakav ozbiljan zaključak ne može izvući, a pogotovo ne taj da je na Balkanu postojao ilirski jezik. Zapavo, gotovo je neshvatljivo, da se jedan nepostojeći jezik (ilirski) povezuje sa kompiliranim jezikom kakav je albanski, ali, o tome ćemo detaljnije govoriti govoriti nešto kasnije.

Da se vratimo reči blato. Ako je malo bolje sagledamo, videćemo da je i ona porođena iz onih praslogova o kojima smo govorili kada smo analizirali imenicu oblak (*gna-bel-gno). Latinsko balneum, balnei (banja, od gr. βαλανεῖον, ita. bagno ), jasno je vezana i za srpsku reč kupanje (ku-pa-nje, promena zvučnog b u bezvučno p, rus. купа́ние). Samo blato (rus. боло́то, polj. bɫoto), tvrdi čak i Maks Fasmer, ilirskog je porekla, navodeći pritom lomбardijsku reč palta. Sad nam postaje nejasno, dokle se sve prostiraо Ilirik? Isti slučaj je i sa srpskom rečju balega, koja je takođe nalik blatu (goveđi izmet).

I sada se vraćamo na gorepomenuti oblak, koji je glavni „krivac“ za reči koje se ovde pominju. Glavne karakteristike oblaka su njegov oblik koji se lako menja, najčešće obla forma, kao i oblačenje (sunca), i vlažnost koju on sobom nosi. Na primer, kasnije ćemo videti da su reči kap, kaplja, ali i kapa, oklop, platno nastale iz istog praizvora kao i oblak (*gna-bel-gna), te otuda sličnost tih reči – jednih vezanih za oblačenje, a drugih za vlažnost (kapa i kap, npr).

Da Vas podsetimo:  Srbi muslimanske vere u Bosni i Hercegovini (politička prošlost)

__________________

[1] Ђура Даничић – Rječnik hrvatskog ili srpskog jezika

[2] Petar Skok – Etimologijski rječnik hrvatskog ili srpskog jezika

[3] Među južnim Slovenima poznata su prezimena Vrtinić, Vrtina, Vrtunski, Vrtunić. Tu je i imenica vrat, koja je direktno vezana za glagol vrteti. Ili, vratnice, vrata, vrt koja ukazuju takođe na obrtanje i vraćanje (povrće). Imamo toponime Vrtina, na raznim lokacijama na Balkanskom poluostrvu. Slična semantička veza daleko se teže nalazi u latinskom jeziku. Svakako, kada govorimo o poreklu pojedine reči, tada bi se tome moralo pristupiti krajnje pažlјivo i precizno. Na primer, ako uzmemo srpsku reč „oluk“, prvi utisak je da bi ta reč morala da bude srpskog (slovenskog) porekla. Pogotovo što je oluk lučnog oblika (češ. oblouk svod, luk). Dakle, čisto semantički gledano, tu ne bi trebalo da bude bilo kakve zabune. Ipak, kada pogledamo turski rečnik, tamo ćemo naći reč oluk, sa značenjem „oluk“, „žleb“, „kanal“. Sličnu reč za oluk imamo i u grčkom – ὁλκος. Pošto se oluk ne pojavlјuje u rečniku istočnih i zapadnih Slovena, mogli bismo da konstatujemo da je ta reč posuđena iz turskog. Opet, da li je baš tako? Oluk se nalazi i u staroturskom (negde 7. vek n.e.), pa je teško pretpostaviti (mada nije sasvim isključeno) da su Turci posudili tu reč od Srba (Slovena). Ili  se radi o tome, da su te reči sasvim slučajno fonetski i značenjski iste (false cognates „lažni rođaci“).

D. Gosteljski

123456789, 10

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime