Tajna srpskog (slovenskog) jezika (11) Laž ili obložena istina

0
273

Hajdemo sada da pokušamo da povežemo dve reči istog značenja – srpski pljesak i latinsko applaudere, odobravati nešto udaranjem dlan o dlan (lat. plaudite! “aplaudirajte”). Naravno, kada bi čovek sada “iz prve” rekao da ovo plaud– ima blisku vezu sa srpskim glagolom paliti (opaliti), teško bi se to moglo prihvatiti kao ozbiljna, posebno ne kao naučna činjenica. Šta u takvom slučaju da radimo? Kako da pokušamo da dokažemo da nikako nije slučajno to što applaudere ima značenje ‘biti, udarati, pljeskati, odobravati’. Govorili smo ranije o glagolu obaliti (oboriti, srušiti, gurnuti nešto nizbrdo, niz obalu), koji samo izmenom glasa b u bezvučno p prelazi u opaliti. Da je do takve glasovne promene došlo da bi se označio novi pojam, jasno govore glagoli puknuti i buknuti (od *bel-gna- odakle i latinsko fulgeo, gr. φλέγω PIE *bhleg- sijati, blještati, plamen); ali i glagol baciti (gr. βάλλω, lat. ballista katapult, kao i balistika kao nauka), o kojem ćemo više pričati kasnije.

Takođe, treba videti da li je slučajnost da latinska imenica applausus sasvim slučajno (barem kada su konsonanti u pitanju) donekle odgovara srpskoj imenici pljesak. Odnosno, čini se da odgovara onome odakle je u srpskom pljesak proizašao, a to su reči pljus, pljas, pljesnuti, pljeskati. Ovde, opet, iako nevoljno, moramo da se vratimo onom našem oblaku, iz kojeg nam dolazi vlaga, odakle nam s vremena na vreme bljune pljusak i na zemlji napravi bljuzgu. Iz neba (oblaka) takođe nam nastaje munja, koja se pojavljuje kao bljesak na nebu (bljesnuti, pljusnuti, pljasnuti, pljesnuti).

Nadalje, imamo reči paljenje i beljenje, koje ukazuju na nešto što se “posvetljuje” i što se jasnije vidi, posebno u kontrastu boja, na primer, u sumrak. Ovde verovatno primećujemo da se labijali b i p često smenjuju, zavisno od potrebe da se formira novi pojam, od onih reči koje se već nalaze u određenom vokabularu. Iz ovakvog pristupa i razumevanja razvoja govora proizilaze sasvim druge osnove iz kojih se reči granaju, od onih koje su do danas “utvrđene” u jezičkoj nauci, jer se takvim vezivanjem za hipotetske indoevropske korene reči, izgleda, može ući u ćorsokak, iz kojeg se kasnije veoma teško izlazi.

Uzmimo za primer engleski glagol lick (lizati, gr. λείχω, lat. lingo, st.-slov. лизати, got. bilaigōn ‘oblizati’). Hajdemo da vidimo kako je ovaj glagol nastao i da li je on uistinu izrastao iz pretpostavljenog korena *leigh-? Najpre bi trebalo da utvrdimo da li je “stariji” glagol lizati ili oblizati. To jeste, da li oblizati sadrži u sebi prefiks ob- koji je prosto dodat na glagol lizati, ili su stvari išle obrnutim redom – od oblizati aferezom nastaje glagol lizati (uporedimo cslov. облазивъ drzak, bezobrazan)? Da je to zaista tako, mogle bi da nam potvrde reči blizina, blizanci, kao i sama reč jezik, koja je u nekim slovenskim dijalektima prisutna i kao лязы́к (M. Fazmer). Pošto je jasno da je jezik u “srodstvu” s glagolom lizati (lat. lingua, lingo), onda je gotovo sigurno da je u reči jezik došlo do zamene laterala lj i j. Na osnovu toga, logično je da se zaključi da je prvobitna forma bila blezik ili bljezik.

Da pomenemo i pridev ubav (lep, ljubak, pitom, krasan). Da li se zna odakle je ta reč nastala? Sigurno da nije došla sama od sebe, jer za svaku reč u srpskom jeziku mora postojati precizno objašnjenje za njen nastanak. Mogli bismo odmah, bez ozbiljnijeg razmatranja, da konstatujemo da je ta reč u nekakvoj vezi sa rečju ljubav. Naravno, to nije dovoljno reći, već je nužno da se to do kraja razjasni. Odakle reč ljubav (eng. love, nem. Liebe, gr. φιλέω)? Da li je glagol obljubiti nastao dodavanjem prefiksa ob- na početak reči ljubiti ili je ljubiti nastalo aferezom glagola obljubiti? Obljubiti ima slično ili gotovo isto značenje kao i glagol oblivati, samo što u prvom slučaju može da se radi o bilo kakvom obuhvatanju nekog predmeta, iako se to danas prenelo na teren seksualnosti. Isto se dešava i sa reči oljupina (originalno obljupina), kora koja se ljušti i koja je oblog izgleda. Otuda i ljuska (od ob-ljubska nakon gubljenja glasa b) kao i glagol ljuštiti.

Uporedimo ovo sa glagolom obliti, gde se, čini se, jasno može videti na koji način je nastala reč liti. U glagolu obliti, reklo bi se, jasno se vidi oblina preko koje se preliva određena tečnost. Ta tečnost na određen način oblaže nekakav objekat, da bi po tom objektu formirala nekakvu vrstu obloge. Sada iz ovakve obloge, koja je shvaćena kao stanište, nastala je reč loga. Kako da u to budemo sigurni? Pa tako što se loga, bez obloge i oblaganja, uopšte ne bi mogla razumeti. To jeste, kada se loga shvati kao prostor koji je obložen (izolovan od spoljne sredine), tek tada razumemo zbog čega se, na primer, životinjska jazbina zove loga. U takvoj logi ili loži se leži. Postaje očigledno da se nijedna izvedena reč, loga, laž, ljuska, liti itd., nikako ne može objasniti bez prideva obal (pril. oblo). Pogledajmo kako izgleda ljuska jajeta, pa će nam, možda, tu neke stvari izgledati daleko jasnije.

Da li je i laž nastala tako što se istina oblagala neistinom, pa se iz tog razloga istina nije mogla videti? Kao što vidimo, ovde svugde imamo onaj hipotetski koren, praosnovu *hon-bel-gon, iz koje se smislenim i logičkim kombinovanjem dobijaju veoma brojne reči o kojima smo do sada govorili, kao i druge o kojima će tek biti reči.

S druge strane imamo reči koje, na prvi pogled, ne deluju baš do kraja jasno i koje se ne mogu uklopiti u prethodnu analizu, kao, na primer, glagol – ložiti. Ovde bismo možda mogli da krenemo od reči paljenje ili beljenje koje smo već pomenuli. Reč paljenje je u relaciji s latinskim fulgeo, koje je izmenilo inicijalni glas, ali je zadržalo velar g, kojeg u paljenju nema. Otuda vidimo da su reči paljenje i buknuti izašle iz iste osnove – *bel-gon, kao i beljenje. Imamo i imenicu palež (paljevina, zgarište), odakle, verovatno glagoli položiti (u smislu, baciti u vatru) i ložiti (vatru).

D. Gosteljski

123456789, 10

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime