Tajna srpskog (slovenskog) jezika (12) Bog reče budi – i to bi!

0
1019

Ukoliko jezik posmatramo iz filozofske ravni, možda ćemo primetiti da u njemu imamo ogroman broj skrivenih poruka. U životu čoveka (umnog bića) smenjuju se realnost (stvarnost, postojanje), fikcija (san) kao i momenti nepostojanja (ništavila). Prvo, stvarnost je ono što uistinu postoji, ali samo u onolikoj meri u kolikoj to um prihvata kao stvarnost. Otuda možemo kazati da je stvarnost relativna kategorija, koju um (na primer, u nekakvim „abnormalnim“ okolnostima, obrađuje kao neku vrstu sna). San, s druge strane, nije stvarnost, iako u nekim delovima može u potpunosti da se izjednači sa stvarnošću, ali samo do momenta buđenja, kada čovek „shvata“ da je spavao i sanjao. Sniti, snivati, snebivati, reklo bi se, dolazi iz iste osnove kao i glagol znati (sa-znati, sa-znavati, znanje), te se dobija utisak da se i u jednom i u drugom slučaju krije praslog *gna- ili *hna– (odnosno *gon-) odakle i reč goniti, gnati, ganjati.

Naravno, reči su se tokom razvoja određenog vokabulara neprestano menjale, bile su izložene različitim lingvističkim procesima, tako da je katkad veoma teško utvrditi njihovu izvornu formu, odnosno, ono mesto odakle su prvobitno potekle. Ceo ljudski život, ovaj zemaljski, čini se, mogao bi se sabiti u samo dve reči: san i java, a ova java mogla bi biti skraćena forma reči objava. Opet, vidimo da bi reči objava i obnova mogle biti u bliskoj relaciji. U sanskritu imamo imenicu abhinava अभिनव koja ima gotovo identično značenje kao i srpska obnova, jer je i ovde, imamo utisak, ona naša praosnova *gon-bel-. I ovde bismo mogli primetiti onu „tajnu vezu“ sa oblakom i glagolom goniti, zapravo, oblo-gon (neka vrsta teranja u krug), odakle i reč pogon.

Pomenuli smo reč pogon, jer je ona izgleda u direktnoj vezi sa srpskom imenicom buđenje (sskr. budh बुध्). Kako i zašto bi to moglo biti tako, videćemo u nastavku. Najpre, buđenje je momenat kada život nastaje (objavljuje) ili se nastavlja (obnavlja), a u zavisnosti od toga kakav sadržaj se nalazi u svesti bića koje se probudilo. Ako u svesti ne postoji nikakav sadržaj (u smislu sećanja), tada govorimo o rođenju (rađanju), a ukoliko svest nije prazna, tada je to standardno buđenje. O rođenju i rađanju govorićemo detaljnije kasnije, jer je imenica rod, izgleda, nastala aferezom poroda (eng. birth).

Dakle, vidimo da je rađanje takođe buđenje u kome nema informacija o ranijem postojanju. Svaka vrsta buđenja sasvim je nevoljna (da se našalimo: čak i onda kada navijemo sat!), pa umno biće na takav proces uopšte ne može da utiče. Buđenje je neminovnost, kojoj je čovek izložen tako, da vrlo malo toga može da razume, kada je u pitanju mehanizam i sama svrha buđenja. Biće može da zaspi pa da se ne probudi, ali kada se probudi ono mora, pre ili kasnije, opet da zaspi.

Svakom buđenju obično prethodi jedna vrsta ništavila. To je proces večne izmene afirmacije i negacije. Dakle, smenjuju se postojanje i nepostojanje u raznim formama, a ono što je nama najbliže, upravo je buđenje koje nas očekuje nakon sna (spavanja). Uslovno, spavanje (ukoliko se ništa ne sanja) jeste uranjanje u ništavilo u kome naš um treba da se napoji novom energijom za dalje delanje. Svakako, apsurdno izgleda da se energija može ni iz čega (iz ništavila) stvoriti, to jeste, da se energija može odatle crpeti. Kao što vidimo, ovakav pristup poimanju energije suprotan je zakonu o očuvanju energije. Za očuvanje svesti potrebna je energija, a kada se ta energija utroši, čovek mora da zaspi, da bi napunio umne baterije. A takve „baterije“ se, upravo, pune ni iz čega.

Naravno, jasno je da se mogu objasniti biohemijski procesi u organizmu tokom sna, ali ovde je reč o odnosu samog postojanja i nepostojanja. Naime, čovek koji spava i ne sanja ništa, praktično ne postoji. Njegovo navodno postojanje registruju drugi, ali ne i on sam. A u suštini, istinito i relevantno je samo ono što određeni um čini (njegovo delovanje ili nedelovanje), bez obzira na naš utisak o nekakvom kontinuitetu bića. Odnosno, vidimo da nam i jezik govori o diskontinuitetu postojanja. O neprestanoj smeni bića i nebića. O njihovoj (ne)esencijalnoj povezanosti. Ono bud- je isto što i biti (postojati) ili isto je što i biće. Zato bića nema bez buđenja, ali, izgleda, ima buđenja bez (ranijeg) bića, ono što zovemo rađanjem.   

Zapravo, u času u kom se budimo, izranjamo iz ništavila, naš um se zasipa (puni) velikim nizom informacija, koje mogu u svest da stižu različitim redom. Na primer, probudimo se, bacimo pogled na sat i shvatimo da smo zakasnili na nekakav posao. Takva informacija će izazvati anksioznu reakciju, koja će sve ostale informacije gurnuti u drugi plan. Ta informacija, koja nas je bacila u brigu (ili obradovala), jeste podsećanje na nešto što se juče dešavalo, na šta smo se, navodno, obavezali. Da sada ne ulazimo u dalju problematiku samog kašnjenja, koje može imati ogroman broj implikacija, pošto je to za naš predmet razmatranja ovde sasvim nebitno.

Ona obaveza od juče jeste realna. Ali samo postojanje prethodnog dana, pa i samih događaja iz kojih je usledila nekakva obaveza, nikako se ne može potvrditi. U stvari, ono juče uopšte nije moralo da postoji, niti smo ga morali istinski proživeti, pošto o tome imamo samo informaciju koju smo po buđenju odnekud dobili. Odnosno, onog časa kada smo se prenuli „ni iz čega“, postali smo biće, koje dela u skladu sa nekakvim uređenim zakonitostima. To biće dobija informaciju da živi na planeti Zemlji određen broj godina. Njegove godine se mogu posrednim putem „dokazati“ (izgled lica, kretanje, seda kosa itd.), ali to ipak nije dokaz da je istina to u šta on ili oni koji ga posmatraju veruju. Postojanje bića je samo konvencija i ništa više od toga. Biće, čije postojanje nema ko da potvrdi u suštini nije biće i ono ne postoji i ako postoji, čak i ako je svesno sebe njega tada nema. Biće može da potvrdi samo drugo (probuđeno!) biće.

Otuda i sličnost glagola buditi i biti (imp. budi!). To je verovatno i razlog što u religijskom smislu Bog biva taj koji kaže da nešto bude. To nešto će biti božje biće! Bog je ovde otelovljeno ništavilo, jer čovekov um ne može da pojmi nastanak bića. Svakako da čovek danas može da objasni mnoge procese u živom i neživom svetu, ali suštinsko pitanje egzistencije bića u odnosu na nebiće ostaje i dalje neodgovoreno. Najlakše je to pripisati Bogu (stvoritelju svega što postoji), za kojeg ne znamo ni šta je ni ko je, ni u kakvoj formi (ako je ima) bi on mogao da se pojavi. Izgleda da je i bog to isto biti ili budi(!)? U tom smislu, sasvim je svejedno da li je on ništa ili nešto. Srpski jezik, reklo bi se, ovde nije slučajno upotrebio istu reč i za biće i za nebiće. Izmenom jednog vokala (i u e, ništa u nešto) napravljena je distinkcija između nepostojanja i postojanja. Da li se to desilo slučajno? Pretpostavljamo, ne!

D. Gosteljski

Da Vas podsetimo:  Primarijus doktor Miodrag Lazić - Savremenik i heroj

12345678910, 11

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime