Tajna srpskog (slovenskog) jezika (13) Kad grom pukne i vatra bukne

0
818

Ponekad je veoma teško pratiti razvoj reči od onih hipotetskih prvobitnih slogova – *xur-bel-gon, jer se takvi praslogovi pojavljuju u brojnim kombinacijama.  Ranije smo pomenuli reč pogon (*bel-gon), koja označava početak (počinjanje, eng. beginning, nem. Beginn), odnosno inicijaciju, start. Iz te reči kasnije rađaju se druge (put, nem. Weg, eng. way, sskr. patha पथ, pathika पथिक ‘putnik’). Ova sanskritska pathika, zvuči kao današnja reč za sportsku obuću u srpskom.

Da bismo shvatili koliko si jezici “zapetljani”, možda bismo mogli pomenuti i tursku reč patik (patike), odakle se pogrešno uzima da je srpska patika turcizam. Ako pogledamo istorijski razvoj reči patika (tur. patika ‘put’), videćemo da je ona u turski došla iz slovenskih jezika (stslov. пѫть put, пат, патот, bug. път, slov. pot, praslovenski *pǫtь, polj. pąć, luž-srp. puć, puś). Ako bacimo pogled malo dublje, videćemo da nije isključeno da su reči boot i booties u engleskom srodne imenici patika. Uz sve to vidimo da se u sve ovo ne određen način uklapa i srpski glagol obuti, kao i imenica obod (ivice nekakvog objekta).

Ovde dolazimo do jedne, reklo bi se, veoma zanimljive priče. Najpre, treba videti srodnost između srpskih reči biti (u smislu ‘udarati’) i biti (postojati). Iz ovog drugog, vidimo, potiče biće (eng. being).Neko će se ovde zapitati, a kakve veze sve ovo ima sa putem, putnikom ili putovanjem? Uzmemo li imenicu bijenje (udaranje, tuča, stupanje), videćemo da mi svakog dana u životu bijemo nekakvu bitku. Svakog dana, nakon buđenja (otuda srp. imp. budi!, probudi se!) počinje pogonjenje (počinjanje), odnosne kretanje ka nekakvom cilju. Takvo buđenje ima za posledicu bijenje (probijanje) bića kroz budno stanje.

Onaj koji je probuđen istog trena postaje putnik (budnik), koji putuje (buduje) sve dok se ne umori ili ne pogine – dok se ne ukine (iz budnog stanja utone u san) ili ne ugine (završi svoje putno ili budno stanje). A šta je u osnovi buđenja? Vekerica? Budilnik, nem. Wecker, od glagola wecken ‘buditi’? A šta nam to radi budilnik? Sat zvoni, da bi nas probudio, zar ne? Da li je srpski glagol zvoniti srodan glagolu vikati? Na primer, zveknuti, zveket – viknuti, vikati? Kako se zoveš ili kako se vikaš? Imaju li neke veze s pomenutim rečima i imenice buna, bunjenje ili pridev bunovan? Može li se u ovakvu jezičku sliku uklopiti engleska reč voice (lat. vox, vocis)? Otuda je i vokal (lat. vocalis, opet od vox ‘glas’). Sve te reči potiču od pie. korena *wekw- ‘govoriti, vikati’.

Konačno, da bi nekog probudili u određeno vreme, njemu se mora zvoniti ili ga moramo zovnuti. Reč je o premeštanju glasova u reči (metateza), gde se zvo– ispremetalo u zov-. Jednostavno, jezik ima svoju jasnu semantičku stranu. Da bi se došlo do novog termina, to jeste, da bi se imenovao neki novi fenomen, uvek se polazi od onih pojava koje su slične ovoj još neimenovanoj, a za koje već postoje određene reči. I naravno, sve što se više udaljavamo od “izvorne reči”, u građenju i imenovanju novih pojmova, to se “izvor” sve teže prepoznaje. Tako nastaje lavirint reči, u kome je veoma teško da se vratimo tamo odakle se nekada davno krenulo.

Sa druge strane imamo pie. koren *swen-, odakle nam stiže srpski glagol zvoniti. Ali i zveknuti, što bi moglo da ukaže da se praslog gna- ovde redukovao u na-. Otuda bi ono *swen- možda trebalo da bude *s-wehn-, čime bi se pokrio veliki broj reči u raznim jezicima vezanih za vikanje, buđenje, galamu i govor. Ona gore pomenuta buna, takođe je vikanje, galama. A i zabuna se unosi vikom, deranjem, glasom. I ako kažemo, onako, “na prvu”, da je engleski glas (sound) u jasnoj relaciji sa srpskim glagolom zvoniti, da li smo pogrešili? Da li slučajno, latinsko sonare (praviti buku, zvoniti) zvuči kao srpska imenica zvonar? Uporedimo i sanskritsku reč svana स्वन (glas, zvuk, buka), koja je, čini se, potpuno i jasno srodna srpskom zvonu ili glagolu zvoniti.

Još da svemu ovom dodamo i sanskritsku imenicu bukkana बुक्कन koja ima značenje ‘lavež psa, ali i oglašavanje bilo koje životinje’, što je veoma blisko srpskim rečima buka, bukati i bukanje (vo buče, češ. boukati ‘kričati’). Otuda, moglo bi se reći da su reči buka, vika, zvuk, zveka mogle sve da dođu iz istog “izvora”.

Uporedimo srpske glagole bukati, puhati, puhnuti, puknuti, buknuti. Dakle, vetar puše (puhne), grom udari (pukne), na zemlji onda nešto bukne (zapali se). Sled događaja je logičan, a da li je i objašnjenje nastanka takvih reči logično? Da li se ovde negde sakrio naš “čudesni” oblak. Ona naša *bel-gon osnova, utisak je, može se pronaći u starogrčkoj reči φλόγινος (phloginos ‘vatreno’). Naravno, tu je i srpski glagol planuti (od *plagn-), ali i bljesnuti (*ble-hn-), jer i bljesak na nebu je vatra (munja). Reklo bi se, sve ovo moglo bi da se smesti unutar naših *bel-gon- praslogova.

D. Gosteljski

1234567891011, 12

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime