Tajna srpskog (slovenskog) jezika
(5) Žarko sunce

0
453

No, hajdemo da na časak napustimo oblak/e, pa da pređemo na sledeći objekat, vidlјiv na nebu u toku dana. To jeste, idemo da vidimo kako je nastalo ime zvezde (Sunce) zbog koje na zemlјi imamo noć i dan. Na kraju, pokušaćemo da vidimo odakle nam i sama reč dan dolazi. Videli smo da je od reči oblak u srpskom jeziku nastale gotovo sve reči vezane za vlažnost i formu (oblik). Da li su na sličan način nastale reči, koje su vezane za svetlost i toplotu, a koje nam stiže od sunca.

Vidimo da se u srpskom st.-slov.  слъньце kontrahovalo u sunce. Takve promene u jeziku svakako nisu retke i, zapravo, većina današnjih reči nastala je transformacijom jedne praforme, za koju autor ovog teksta pretpostavlјa da je nekada postojala u vidu *xur-bel-gon praslogova. Tako, ako bi pomenuta hipoteza bila tačna, ispalo bi da su, na primer, iz istog praizvora nastale reči za sunce, slona i surlu. Ove tri reči su nam posebno bitne, da bismo kasnije pokušali da do kraja odgonetnemo tajnu nastanka srpskog imena (Srbija – Surbelija), pa ćemo im se vratiti nešto kasnije.

Već smo videli da je u srpskom jeziku došlo do brisanja glasa l iz staroslovenske forme *slunce. (rus. солнце, češ. slunce, polј. słońce). Vidimo da je reč za sunce u slovenskim jezicima nastala iz istog korena, ali, takođe, primećujemo, da je ona prilično nestabilna. Tu dolazi do metateze, ali i do gublјenja glasova, kao što smo gore primetili, a u vezi srpskog imena za sunce. Čak imamo i oblik koji je za slovenske jezike pomalo neobičan – to je slovačko sunce – slnko. Slnko, zar ne, pomalo nas asocira na slona? Zašto? Nadamo se da ćemo to na kraju ove jezičke studije uspeti i to da odgonetnemo.

Nadalјe, hajdemo da uporedimo jednu drugi zvezdu, koja se nalazi na nebu, a koja se zove Danica. Zapravo, ovde se ne radi o zvezdi, već je reč o planeti Veneri, koja se još, osim Danica, zove i Večernjača i Zornjača. Nama je ovde posebno zanimlјivo ime Zornjača, koje je jasno vezano za jutro, odnosno za zoru. Znamo da u slovenskom svetu imamo boginju Zoru (Заря, заряница, Zara, Zorka), koja se ponegde uzima kao sestra sunca, ona koja otklјučava i zaklјučava vrata neba. Pokušaćemo da vidimo da li je i zora izrasla iz iste praosnove, iz istog korena kao i sunce?

Ako je leto jako toplo, Srbi bi rekli da je ono – žarko. Odatle i glagol žariti i imenice žarenje i žarulјa. Vidimo da su tu u bliskoj vezi i glagol goreti, kao i pridevi crn i garav. O tome će biti više reči u nastavku, a sada, pre nego što se opet vratimo našem suncu i zori, još da konstatujemo, da u sanskritu imamo reč sārka सार्क, sa značenjem ‘sunčano’, a da u arapskom jeziku, takođe, imamo imenicu sharq, sa značenjem istok (najverovatnije je ta reč posuđena iz nekog od indoiranskih jezika).

Iz pregleda naziva za sunce u indoevropskim jezicima, mogli bismo, čini se, da izvučemo jedan zajednički imenitelј, nešto, otprilike, poput *surblnce (od praoblika *xur-bel-gon). Ovde je najveći problem, kako bi (i da li bi) se moglo dokazati, da je iz svih imena za sunce izbrisan glas r (u romanskim jezicima osnova je uglavnom sol-, germanskim son- zon- eng. sun)? Možda bismo rešenje u vezi gubitka glasa r mogli da potražimo u furlanskom jeziku, retoromanskom, koji je izgleda zadržao ona glas r u imenu sunca, koji nedostaje u drugim jezicima.

Naime, na furlanskom sunce je soreli, što je veoma blisko francuskom soleil (izg. sɔ.lɛj), gde je, reklo bi se, došlo do rotacizma (glas r zamenjen je sa l). Ne treba zaboraviti ni rumunsko soare (sunce), koje takođe zahteva jednu detaljniju eksplikaciju. Otuda, moglo bi se reći da su romanski jezici zamenili mesta glasovima l i r (npr. lat. solaris, najpre je moglo biti soralis, koje je docnije metatezirano; odatle i eventualni početni momenat za objašnjavanje naziva za furlansko sunce soreli, pa i rumunsko soare.

Jeste da je ovde, -aris (u reči sol-aris) jedan od sufiksa, koji se koristi za gradnju prideva u latinskom, ali i sam sufiks –aris, istorijski je nastao od pridevskog sufiksa –alis. Takva promena (-alis u –aris) prilično je jasna, jer u pridevu solaris već imamo slovo l u prvom slogu, pa je nastavak –alis (*solalis) zamenjen u –aris (solaris). Slično je i sa drugim pridevima koji u samoj osnovi već sadrže glas l. Dodatnu nedoumicu ovde izaziva i francusko soleil, gde se glas l na kraju reči ne čita, ali je evidentno da je taj glas istorijski postojao.

D. Gosteljski

123, 4

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime