Tajna srpskog (slovenskog) jezika (6) Začeto čedo

0
756

Opet, hajdemo da na časak da napustimo oblake (ali ne sasvim) i sunce, pa da se vratimo u (s)umornu “realnost”. Vratimo se miru, smirenju i smrti, o čemu smo već  ranije govorili. Valjda, život je u slovenskom svetu shvaćen kao stalno umaranje ili kao povratak mirenju i mrenju (umirenju ili umiranju). I što je u veoma zanimljivo, čovek se nakon umirenja (umiranja) vraća na novi početak. A kako se vraćamo nakon smrti u novi početak, poprilično će nam odgonetnuti reči kojim ispraćamo pokojnika. I zaista, ko je pokojnik? Pokojnik je onaj koji otišao na počinak – istina, mi dodajemo tu pridev večni. Otuda naša fraza, počivaj u miru može da se shvati kao pleonazam, jer počiva onaj koji je umoran ili mrtav otišao na počinak (spavanje, mir ili večni mir).

Sličnu logiku imaju i drugi narodi (eng. rest in peace, nem. ruhe in Frieden, lat. requiescat in pace), ali takvo poimanje smrti, umiranja ili večnog umirenja (odlazak na počinak) njihovi jezici ne prate do kraja takvom jezičkom preciznošću.

Sama reč počinak originalno ne ukazuje na odmor, već na počinjanje ili na novi početak. U osnovi svakog počinjanja (ili počinka) nalazi se pogon, to jeste, onaj prvobitni impuls kojim se ostvaruje bilo kakvo kretanje ka nekakvoj destinaciji. Dakle, odlazak na počinak je odlazak u pogon (gl. pogoniti). Jasno se može videti da je srpsko pogonjenje isto što i počinjanje. Ovde se, takođe, mora uzeti u obzir činjenica da je po-goniti prefiksni glagol po-. Slično je i u engleskom jeziku sa reči begin (nem. beginnen, nešto započinjati, preduzimati), koja ima prefiks be-. Taj prefiks je po funkciji sličan srpskom prefiksu po- (oko, naokolo, na sve strane).

O prefiksnim rečima diskutovaćemo više kasnije, a sada da se vratimo srpskom pogonu, koji je srodan sa počinjanjem. Zanimljivo je da etimologija germanske reči *ginnan, kako se tvrdi, nije jasna. Nikome, izgleda, ne pada na pamet da pomenuto *ginnan poveže sa glagolom go ‘ići’ (nem. gehen, gegangen), jer je početak, zapravo, uvek inicijalno kretanje ka nekom zamišljenom cilju. Otuda, na osnovu značenja glagola goniti, koji takođe označava kretanje ka nekom cilju, mi dolazimo do zaključka, koji se ovde, reklo bi se, sam nameće, da je i glagol činiti izronio iz iste osnove kao i goniti. I zaista, pustiti nešto u pogon (rad) isto je što započinjanje neke radnje (počinjanje, početak, čin).

Vratimo se još jednom na naš počinak, koji je zapravo naš početak u smrti (svejedno da li stvarnoj ili u snu kojim završavamo svaki dan i iz kojeg započinjemo novo jutro). Naravno, posle buđenja počinje novi dan. Ali, ne samo dan, već počinje novi život, od onog časa u kome su se nakon buđenja brojne informacije sjurile u našu svest. Juče je ovde sasvim irelevantno, jer niko i ne može dokazati da je juče postojalo. Mi imamo samo sećanje na juče. To znači, da mi započinjemo život danas, ovog jutra kad smo “progledali” – i u takvom životu određujemo cilj ka kome ćemo danas ići. Otuda i onaj pokoj ili spokoj nije nikakav odmor, pošto se i njemu krije počinjanje, odnosno, nekakvo buđenje nakon umiranja u kome opet idemo ka nekakvom cilju.

U srpskom jeziku imamo i reč začeti (u smislu stvaranja novog života). Odatle. izgleda, i imenica čedo (dete, st.-slov. чѩдо). To čedo deluje kao da je srodno engleskoj reči kid (nem. Kind), ali i ovde je logika potpuno ista, kao i ona o kojoj smo govorili u vezi buđenja – svejedno da li na ovom ili onom svetu. Jednostavno, i ovde se radi o nastanku iz nekog stanja nepostojanja ili rađanja iz ništavila (s aspekta onoga koji nije postojao do časa buđenja i ulaska njegovog oka u svet ili sveta u oko – ili svest). Glasovne promene koje zapažamo u srpskim rečima čin- i gon- služe u konkretnom slučaju da se gonjenje pojmovno odvoji od činjenja (gonjenje u smislu parenja koristi se za životinje, a činjenje, za-činjanje, polni čin – za čoveka).

Još jednom, sudeći po informacijama koje nam stoje u jeziku, pokojnik nikako nije spokojnik, jer i tamo gde je počinuo ima sreću ili nesreću da započne, začini ili začne nešto drugo.

U skladu sa “ekonomijom” jezika, koji želi da završi što veći posao sa najmanje truda, početno g u glagolu goniti se obezvučuje i prelazi u k, a k se potom palatalizuje u č. Otuda ne treba da nas čudi što je reč konak i konačiti primenjena u značenju počinak, odnosno, počinuti. U naučnim krugovima danas se smatra da je srpski konak posuđenica iz turskog jezika (konak, konmak). Izgleda da je takvo mišljenje ipak pogrešno. Naime, u turskom imamo reč kon, sa značenjem ‘osovina’, to jeste, nemamo neke druge reč koje bi mogle da objasne poreklo turskog konaka. U srpskom i drugim slovenskim jezicima imamo reč konac (kraj, konac delo krasi), koja jasno ukazuje da je nekakav čin okončan, da je prestalo i gonjenje i činjenje, te da je vreme da se čovek skrasi u nekakvo konačište u kojem će da konači ili počine. Mora da se odmori (od umora prethodnog dana), od činjenja i gonjenja (ganjanja). Ili, čovek je gonič, koji svoje dnevno gonjenje (činjenje) mora (mrtav) umoran da okonča u nekakvom konačištu, konaku ili od(u)maralištu.

D. Gosteljski

123456789, 10

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime