Takmičenje je mrtvo! Živelo takmičenje!

0
541

Screen Shot 2016-03-15 at 05.24.53Kad se nešto loše desi, stara narodna kaže – ko zna zašto je to dobro!
Kažu i da u svakoj nesreći ima neke sreće.

Bilo bi dobro da to bude epilog skandala oko organizovanja takmičenja iz biologije, u kome su glavni akteri oni koji su, o apsurda, na Biološkom fakultetu zaduženi za metodiku i didaktiku. Test je bio krajnje neprimeren uzrastu, deca i nastavnici su izmaltretirani, njihov rad je ponižen i pogažen.

Da li smo nešto naučili iz ovog iskustva? Da li će se naći neko ko će ozbiljno razmotriti naš sistem takmičenja, njegovu svrhu, posledice – pozitivne i negativne? Da li će makar doći do predloga da se nešto promeni i da takmičenja budu suštinski drugačija iz većine predmeta?

Ja spadam u protivnike takmičenja, ali to je zaista moj lični stav, istina potkrepljen stručnom literaturom, ali postoji i literatura koja je na strani takmičenja. Međutim, da li je na strani takmičenja koja se organizuju na ovaj naš način? Teško.

Od kolega često čujem da deca mnogo, ali baš mnogo vole da se takmiče, dok od đaka čujem da ih mnogo nervira kad ih nastavnici odrede za takmičenja, a da ih nisu ni pitali. Ima čak i onih kod kojih nema petice bez učešća na makar školskom takmičenju. Istina je verovatno negde na sredini. Verujem da nisu svi đaci koji se takmiče srećni zbog toga, a verujem i da ima kolega kojima je motiv postizanje ličnog uspeha. Ne sporim da je taj uspeh veliki i da dolazi kao posledica ogromnog truda, ali mislim da postoje i drugi načini da se odskoči i istakne, kada su nastavnici u pitanju.

Imala sam često uvid u testove na takmičenjima iz raznih predmeta, što preko kolega, što preko učenika, ili dece mojih prijatelja. Imala sam prilike i da od dece čujem šta se proverava na takmičenjima iz pojedinih predmeta, i ostala sam u čudu. Ispostavilo se da su najuspešniji učenici često oni koji su u stanju da zapamte najveći broj pojedinačnih podataka ili informacija. Ne da ih povežu, analiziraju, primene, već zapamte.

Da Vas podsetimo:  NEPP u Srbiji - (Nekultura, primitivizam i prostakluk)

Znači, za takmičenja iz mnogih predmeta đaci se spremaju dobrim starim bubanjem.

Da li je to onda takmičenje iz nastavnog predmeta, ili se takmiče u bubanju? Da li je sposobnost bubanja (namerno ponavljam reč koja bi trebalo da nas sve nervira) zaista merilo po kome proglašavamo i nagrađujemo najbolje đake? Zašto se onda ne takmiče u brzini učenja telefonskog imenika napamet? Trebalo bi da svi dobro znamo koji je kvalitet znanja kod nabubanih podataka (naziva, datuma, klasifikacija, rogobatnih definicija i sl), koliko dugo u pamćenju ti podaci ostaju, a trebalo bi i da se zapitamo čemu to tačno služi. Istina, trebalo bi da se zapitamo i čemu služe osvojena mesta, ako nisu prva tri sa najvišeg ranga takmičenja, a mogli bismo i da se zapitamo čemu služi davno devalvirana Vukova diploma.

Ima kolega koji kažu da su pripreme za takmičenje divne i da je njima to najvažnije, jer tako deca bivaju sklonjena s ulice, bave se nečim smislenim i lepim, produbljuju znanja iz oblasti koje ih interesuju, imaju prilike da odlaze u druge gradove, upoznaju svoje vršnjake i druže se sa njima, vide druge škole… Ubih se razmišljajući za koji je od navedenih argumenata neophodno takmičenje. Šta se od navedenog ne može uraditi i bez takmičenja? Jedino što mi pada na pamet jeste motivacija. Moguće je da su deca motivisana jedino ako sav njihov trud vodi ka mogućnosti da budu prvi. Da li su onda zaista toliko zainteresovana za neku oblast, ili su zainteresovanija za prvo mesto? A šta ćemo tek sa decom koja su za oblast i te kako zainteresovana, ali ne žele da se takmiče, ne zato što ne veruju u sebe, već zato što ih takmičenje samo po sebi ne zanima? Da li imamo uopšte svest o tome koliko ima takvih učenika? I još važnije – da li su prosvetni radnici svesni toga da je takmičenje u bilo čemu motiv samo dotle dok svi imaju podjednake šanse da pobede, ali da nakon prvog neuspeha sledeće takmičenje je više mučenje, nego motiv?

Da Vas podsetimo:  Ponovo ne radi bioskop!

Postoji još nešto što improvizujemo, ako uopšte i improvizujemo.
Koliko ozbiljno tretiramo suočavanje deteta sa neuspehom? Da li neko, i ko, vrši ozbiljne pripreme na tu temu sa potencijalnim takmičarima? Kolege se uredno pohvale osvojenim mestima i čestitam im na uspehu, ali skoro nikada ne govore o uplakanoj deci, o razočaranoj deci, o deci koja su se nepripremljena susrela sa neuspehom, kojima je podgrevano mišljenje da su najbolji, a na sledećem takmičenju su bili poslednji (mislim, mora neko i poslednji da bude). Ne pričaju ni o tome da su im roditelji pred polazak na put u veliki grad rekli da je dete povraćalo, imalo proliv, bilo nervozno, slabo jelo, loše spavalo. Još gore je ako im roditelji to uopšte nisu ni rekli jer je prošli put neki nastavnik uz smeh rekao detetu „Ma, ajde, šta ti je, šta ima da povraćaš? Nema treme! Super znaš, idemo da pobedimo!“, misleći da nešto dobro čini detetu.
Šta je sa osećanjima dece koja ne brinu zbog neuspeha na takmičenju, već zbog toga što će razočarati nastavnike ili roditelje? Da li baš svi radimo na tome da se dete ne oseća tako i da li uopšte znamo kako se to radi? Ili ćemo samo odgovoriti da deca mnogo, ali baš mnogo vole da se takmiče, a onda ćemo kukati što ne uče za znanje, nego za ocenu?

Sledeća veoma sporna stvar jeste opterećenost takmičara. Često se pripremaju u školi vikendom, ili ostaju po dva-tri sata u školi nakon završetka nastave, a pri tom obično imaju i zadato gradivo za rad kod kuće. Ako se dete takmiči iz samo dva predmeta, mesec dana pred takmičenje ima radno vreme duže od radnog vremena odraslog čoveka. Aman, čemu sve to? Zar zaista vredi ikome osim onome ko osvoji prvo mesto?

Da Vas podsetimo:  Ode i lepa Bojana u Sloveniju

I na kraju, čitala sam ovih dana o takmičenjima u drugim zemljama.
Začudili biste se brojem zemalja u kojima se deca takmiče projektima, a ne nabubanim podacima. Projektima, u čijoj se osnovi nalazi i veliko poznavanje teorije, ali za koje je neophodno istraživati, povezivati, analizirati, primenjivati znanje. Možda bi vas čudilo i to što u mnogim zemljama umesto takmičenja postoje revije, smotre, izložbe istraživačkih i umetničkih radova. To su pravi mali praznici za decu, rasterećenu pritiska zbog osvajanja mesta, praznici za ponosne roditelje i nastavnike, mesta saradnje, a ne borbe.

Dok Vukove diplome ne postanu zaista vredne, dok se ne vrate kriterijumi po kojima ne može da bude više od dva-tri vukovca u prosečnoj školi, i dok se takmičenjima ne pristupi na makar humaniji način, u skladu sa našim pretpostavljenim poznavanjem dečje psihologije i pedagogije, glasam da se ovakva kakva su danas takmičenja ukinu!

Naročito takmičenja u bubanju!

P.S. Javno pohvaljujem nastavnike biologije zato što su imali dovoljno profesionalnog i ličnog inegriteta da ustanu protiv besmisla. Ovo nije ni prvo ni jedino takmičenje koje je imalo nebulozne testove ili propozicije, ali su oni prvi i jedini složno ustali protiv toga. Svaka čast, kolege!

Ljubinka Boba Nedić

ljubinkabobanedic.blogspot.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime