Pre mnogo godina (sad će još malo pa 30) sam, odmah posle jutarnje reporterske smene na radiju Sarajevo 202 seo na tramvaj prema Baščaršiji i krenuo na svoj tadašnji fakultet, onaj političkih nauka, ušuškan između zgrada u centru „s one strane Miljacke“, sakriven iza imena Veljka Vlahovića.
Išao sam na ispit iz Istorije novinarstva kod Dr Emine Kečo, potonje večie ambasadorke Bosne i Hercegovine u Beču, Ženevi i drugim metropolama.
Sećam se kao danas kako je jedna od najlepših devojaka tadašnjeg Sarajeva sedela ispred profesorke sa velikom dozom nervoze, čak i straha, u kabinetu na prvom spratu i nesigurno odgovarala na pitanja.
Jedva se izborila sa pitanjem o Maršalu Makluanu – teoretičaru medija koji je objašnjavao svet kao globalno selo. A onda je oblio znoj kada je krenula sa odgovorom na drugo pitanje.
„Tanjug ili tajna agencija nove Jugoslavije osnovana je 5. novembra 1943 u Jajcu prilikom…“ gotovo da je šaputala brzo, dok su joj se prsti zapleli u gustu, kovrdžavu kosu, a ogromne, bademaste oči pokušavale da ne odlutaju negde daleko.
Profesorka Kečo podigla je ništa manje upečatljive oči prema lepotici prve godine, inače rođenoj Sarajki, iz ugledne, stare porodice koja je dala nekoliko novinara, advokata i lekara.
„Koleginice, hoćete li ponovo, molim vas…“ rekla je mirno, ali autoritativno.
„Tanjug ili tajna agencija nove Jugoslavije…“, krenula je ponovo lepotica još tiše i nesigurnije dok su se njene oči spremale za dolazeću bujicu suza.
„Kakva agencija?“, pitala je profesorka, ovaj put iznenađeno.
„Tajna„, odgovorila je devojka koja je bila predmet želje čitave generacije, ovaj put gotovo uvređeno u svom strahu.
„Ljepotice, kako će novinarstvo za vas ostati ono što i jeste u ovom trenutku – velika tajna, budite ljubazni koliko ste lijepi, pa napustite kabinet i dođite ponovo u septembru, mada sam sigurna da ćete i tada biti lijepi i neobavješteni“, rekla joj je profesorka i pri tom zamolila da pozdravi oca, inače poznatog urednika u jednom od medija.
Zašto vam sve ovo pričam?
Zato što je velika tajna da li je Tanjug živ ili mrtav.
U ovom trenutku, po svemu sudeći – živ. Ili možda mrtav? Da mu možda ne zakličemo u jednom trenutku „Tanjug je mrtav, živeo Tanjug“?
Zato što je velika tajna ko je zapravo rešio da likvidira Tanjug.
Ko je bio prinudni likvidator, a ko je otišao na ćevape. Ili jagnjetinu. Zavisi… Ko je nalogodavac, a ko kolateralna šteta. Ko stari, a ko novi ministar…
Zašto vam sve ovo pričam?
Zato što su mnogi „online“ teoretičari, dobri novinari, ali i pobornici demokratije vikali „Uaaaa vlada!“ „Sramota!“ „To je institucija, bre!“ Dobro, priznajem i sam sam napisao nekoliko tvitova.
Ali se uglavnom nisu pojavili na protestima u znak podrške kolegama iz Tanjuga.
Kad bolje razmislim, novinari tog Tanjuga su dizali u nebo Slobodana Miloševića. Što baš i nije plus. Izveštavali su vrlo pristrasno sa svih ratišta. Što takođe nije plus. Podržavali su svaku vlast, normalno, ali baš nisu javljali kad su i gde piškili Koštunica, pokojni Đinđić, Tadić… Ali što prate Reformatora, ljudi moji, niste svesni koliko ga prate. Ali, dobro, državna agencija, dobija pare iz budžeta, neka prati…
Kad bolje razmislim, novinari tog Tanjuga prstom nisu mrdnuli kada su u Srbiji gašeni dnevni i nedeljni listovi, nisu se namrštili kada su televizije isključivane usred programa ili kad su hapšene njihove kolege… A ni to baš… Nije lepo.
Nemojte da se brinete. Preživeće Tanjug. Makar u njega pare uložio neki političar. Iz vlasti, naravno.
A ja, ja vam prvi deo ove priče ispričah zato što mi se nekako čini da sam vam izmamio osmeh.
Tako barem – Tanjug javlja.
Aleksandar Bećić
