Tekst koji će se tek jednog dana razumeti…

2
674

Kad gledam šta se oko mene dešava, sigurna sam da sam u ludilu. Tuđem, ne svom. A kad gledam ljude pojedinačno, vidim da su normalni, zblanuti kao i ja. Gledam kolone protestnika, jer živim u centru Beograda. Jedni su tu milom, sa željom da ponovo uzjaše Murta, a drugi su silom, od kojih mnogi i nisu hteli da stignu do centra gde je, da prostite, Kurta. Bili kafići puni, prepuni, pice se kupovale kroz prozore, voda u flašicama se nosila od kuća, popila se, pa i za nju bili redovi u „Shop&Go – Maxi-ju“, kako se danas nazivaju naše radnje, prodavnice ili, u moje vreme, bakalnice… Šta je zajedničko i jednim i drugim protestnicima? SVIMA JE DOSTA SVEGA! Ali… Većina naroda, pak, ne vidi rešenje. Protestnici ga, vide na različitim stranama… I šta će da bude…?

O ovima što moraju – neću mnogo da pričam, jer sam gledala kako iz kafića mobilnim, da ponovo prostite, zajebavaju one koji su stigli do Skupštine :). „Pa kako gde smo? Mi smo OVDE“ i iskidaše se od smeha, naručujući kafu po ceni od koje će posle da ih strefi infarkt. A kad su dooobro ismejali one koji poslušno idu gde im je naređeno, pala je komanda „Gasi lokaciju!“, da ih ne na`vataju. Valjda :). Autobusi u četiri reda. Vozači ćaskaju, čekaju. Jedan mladi čovek, prelazeći ulicu, iza leđa im dreknu „Bi-bip“, vozači poskočiše, nisu ga videli. „Šta trubiš na šinama?“, nasmeja se jedan vozač. Mladić mu odgovori „A šta će autobus na šinama?“. I prasnuše svi u smeh, i vozači i njihov pravi domaćin u Beogradu. I tu shvatih da smo svi na istoj strani, nekoj nesvrstanoj… I to ne onoj Titovoj nesvrstanoj… Postoji neka naša, zdravorazumska strana. Tiha, pametna, prikrivena, prava strana, stradalna, genetski fabrikovana pradedinom čašću… Mnogo nas je koji ne pripadamo ni jednoj strani na ovoj našoj tužnoj sceni. To sam shvatila, slušajući ovog mladića i vozače. Ništa posebno duhovito, ali posebno dobronamerno, jer im je bilo sasvim jasno šta se događa…

O autobusima neću više da pričam. To bi me podstaklo da razmišljam o prevozu, o svakomalo asfaltiranim ulicama, pa ta misao može da naraste na koridor… Na piste kojima odlaze naša deca u tuđe teškoće. Neću da pričam o prevozu u Beogradu, jer me obuzme užas od nekadašnjeg gasnog kamiona, dušegupke, koji su koristili nacisti… Bolje da mislim na nešto lepo. I da idem u šetnju peške dok ne poseku sve drveće… Ali ne mogu da ne mislim, kad mi Bog dao razum… Kako da ne mislim na ljude koji idu na posao daleko? Mene Bog nije stvorio za „U se, na se i poda se“. Dao mi širinu, dubinu… I nemoć. Primećujem da bi od Srbije neko da napravi padok (engleski paddock – u sportu: ograđen otvoreni prostor na hipodromu u kojem se konji prikupljaju i zagrevaju pre trke), ali ne može jer mi nismo ergela. Dakle, o autobusima više ni reč. Osim ove slike. I kraj:

Da Vas podsetimo:  Vojska Srbije se raspada

E, sad ovi drugi: narod i Zajedno za Srbiju… Dok se ovi prethodni šetaju kao projekat Budućnost Srije, ovi „subotari“ se šetaju kao Prošlost Srbije. I to šetaju mesecima po kiši, snegu i po suvom – bez cilja. Transpare nt „Ni Kurta, ni Murta“ vrlo brzo je zabranjen. Kao i pominjanje Kosmeta. Mož` se pCuje kolk`o `oćeš, ali Kosmet i Bog ne smeju ni da se spomenu… Prvo to vodila neka devojka Anasonović, kako li beše, a posle preuzela opozicija. Koja opozicija? Kome su oni opozicija? Za koga je ta opozicija? Ljudi, što bi rekli Srbi iz Crne Gore, gledaaali smo se. Da su oni valjali, ovi drugi nikad ne bi došli na vlast. Kako u Čajetini stalno glasaju za Stamatovića? Pa valja narodu! Uzgred, ono što je izašlo iz DSS (Stamatović, Jakšić, Ristić), to je najkvalitetniji deo opozicije. Znam da su uz ove. A s kim će? S DSS se ne može. Beskrajno su nepraktični. A s pretenzijom da budu savest srpstvu. E, pa srpstvo podrazumeva i iznošenje fekalija, da prostite treći put. Pa stvarno… Sećam se, jednom gostovao Dr Časlav Koprivica na nekoj internet televiziji. Pita ga voditelj da li je istina da je za izbore SNS štampao nešto za DSS (u prevodu, vlast za opoziciju), a dotore kaže (parafraziram): „Ne znam. I to me ne interesuje. Ja sam ovde zbog Kosova i Metohije“. Pa, majstore, kako išta da ti verujem?

Dođe i ta subota, 13. april. Bilo sveta da ti je milina. O svom trošku. Da se ne postidiš. Al`, bre, brate…! Al`, bre…! Pet sati mučili narod. Em bez veze šetali, em slušali neke od koji nam se utroba prevrće! Osim onog malinara… Ne potcenjujte tako narod, obiće se o glavu… I sad izabrali one koji će da nas predstavljaju u razgovoru sa vlastima. Sve dr, mr, puftalmolozi. Svi na fakultetima predaju to o čemu će da pričaju. Znaju. Mislim… Znaju da pričaju 🙂 Al` dela… Gde su im dela? Pa u pregovorima više vredi jedan Srđan Nogo, koji bez dlake na jeziku, kako otvori usta, izbljune neku „kombinaciju“ koja se odvija u vlasti, nego prof dr Čedomir Čupić. Ali Noga su udaljili iz Saveza za Srbiju. Ostale pregovarače u moje ime ne poznajem. Poštujem njihova znanja i zvanja, ali prezirem njihov javni angažman.

Da Vas podsetimo:  Šiptari samo formalni žitelji Medveđe

I uopšte, kakva je to elita, i ta, i ona koja je potpisala Apel za Kosmet, koja ćuti na ono što se dešava na Filozofskom fakultetu, na katedri za istoriju?! Pa, gde su sad da dignu glas protiv progona znalaca srpske istorije?! Kako je mogućno da mrzitelji svega srpskog, uvezani kao goMnava creva (pardoniram četvrti put) isključuju jednog dr Nebojšu Šuletića, nacionalna istorija, osmanologa i dr Maju Nikolić, vizantologa. Dr Miru Radojičić, dopisnog člana SANU su, izgleda, nekako spasli, ali ovo dvoje, izgleda, nisu. Ko to predvodi? Kažu, ne znam, dr Radoš Ljušić, bizak SNS. Kažu i to da je Ljušić zaposlen na Fakultetu kao profesor, ali da uopšte ne drži predavanja. I još se priča da je molio da u tom statusu ostane do svoje 70. godine. Uopšte ne verujem da je to istina, jer je prosto malo verovatno… Uz njega su Dr Nikola Samardžić i Dr Dubravka Stojanović i Dr Vladimir… Što bi Miloš Ković rekao: vođe, izvršitelji i oni koji ćute i glasaju. I sve to da bi živeli u mediokritetskom raju, kaže Ković. (Na nekom forumu sam pročitala rečenicu, otprilike „Znaš šta je u celoj priči tragično? To što ti je sistem nezasluženim uhlebljenjem dao iluziju da nisi glup“, ali to se ne odnosi samo na fakultete, jer je rečenica, inače, univerzalna na svim jezicima sveta).

Ova slika naše elite, ili „elite“ može se prevesti na politički binarni sistem: vlast je kolovođa, drugosrbijanska opozicija je izvršitelj, a glasaju oni koji umesto obraza čuvaju sedalni deo. I niko od njih ne razmišlja da upokojenje nije kraj života. Niti razmišlja da se reč „smrt“ odnosi nas robovanje demonima, pošto ne znaju da demoni kao entiteti zla zaista postoje. Znači, možeš da budeš mrtav još dok si živ, ako ne služiš dobru, ako nemaš ljubavi, itd… A naročito se ne zna da će nam se u 40. dan po upokojenju suditi i privremeno odrediti boravak. Tada privremeno, a na Strašnom sudu trajno. Ne boravi se u Raju i Paklu kao u mestima. Nisu to prostorne kategorije. To su stanja duše. U kom stanju te upokojenje zatekne, to ti je u vjeki vjekov, ako nema ko da od Boga izmoli da te mrdne odatle. To suđenje je bitno, i nije važo da li neko veruje da ono postoji ili ne postoji. Uglavnom ljudi ništa ne znaju o tome. A mnogi i znaju. Danas je morao da se čeka red za ulazak u crkvu Svetog Marka, koja je ogromna. Kažu da u manje nije moglo ni da se priviri. Spasava se narod od Suda. Ako koza laže, rog ne laže.

Da Vas podsetimo:  Oprosti, Andrea!

I tako… Zemaljski dani teku. Jedan deo naroda protestuje. Drugi deo se plaši krvoprolića. Treći deo naroda boli uvo za sve. A najčestitiji deo naroda se moli Bogu da pošalje čestitog šumara koji će da otera sve ove što se bore za nas u posečenim šumama i koji će zajedno sa nekim bumbarom zaista da napravi red. Ko se ne moli, taj se i ne nada.

Da da dobri Bog da ova stradalna nedelja protekne u miru, da da pameti da Ga ne izdamo na drugi Dan Vaskrsa i da se složimo, obožimo i umnožimo. I da ne zaboravimo da se na Veliki Petak ne jede riba, jer se ona za vreme Vaskršnjeg posta jede samo dva puta, danas i pre neki dan, na Blagovesti. U sledeći petak se ne jede ništa… I to nam je dato da dobrovoljno pretrpimo, jer bez Velikog petka nema ni Vaskrsenja. Ako nećemo milom, Bog će nas opomenuti drugačije. Nemoj, Bože, molim ti se, ne mogu više!

Izvor: blogfrket.blogspot.com

2 KOMENTARA

  1. Zanimljivo, kad god imamo osecaj nemoci tad srcem prizivamo Boga. Eto i ovaj clanak se Bogu hvala zavrsava opet pominjuci Svevisnjeg sto me izuzetno raduje.
    Cinjenica je da smo Srbi jaki, slozni i uporni samo kad nas sa svih strana dobro pricepe. Ocigledno nas jos nisu dovoljni pricepili kad toliko energije trosimo na setnje i mitinge.
    Da sad neko izracuna koliko dugo setaju, koliko sati setaju, koliko ljudi ukupno do sada je setalo pa to pretvoris u radne sate pa izracunas koliko bi para zaradili da su svi setaci pozicije i opozicije radili za prosecnu satnicu mogli bi obnoviti 4 sela u Srbiji.
    Ali, sto bi radili kad moze i ovako.
    Drugo, da su svi demonstranti samo po 1 sat umesto setnje cistili prirodu, reke, jezera, zasadili koje drvo, koju ruzu zamislite kakav bi to raj bio od drzave.
    Ali, koga briga za drzavu svi oni i vlast i opozicija brinu samo i jedino o svom dupetu.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime