Znakovito je da je 1995. godine, neposredno po povratku holandskog bataljona kući, holandska vlada izdala naređenje kojim je svim oficirima i vojnicima bilo zabranjeno davanje izjava
Video snimci sastanaka održanih u hotelu Fontana u Bratuncu 11. i 12. jula 1995. su ključni ignorisani dokazi koji su izostavljeni ne samo iz zvaničnog srebreničkog narativa, nego takođe uglavnom i iz sudskih postupaka vođenih u Hagu. Iz razloga koji su očigledni, tužilaštvu odgovara da ove dokaze gurne u stranu. Iznenađujuće je, međutim, da se ni odbrana nije pokazala preterano revnosna da ove dokaze predoči, da bi sudska veća MKTBJ suočila sa njihovim kolosalnim implikacijama.
Istoga dana kada su 11. jula 1995 srpske snage ušle u Srebrenicu, uveče su se u obližnjem Bratuncu odigrala dva važna sastanka u hotelu Fontana. Treći iz ovog niza povezanih sastanaka, koji su se odnosili na izbeglice okupljene u bazi holandskog bataljona u Potočarima, održan je sutradan, 12 jula 1995.
Za ovu priliku, srpska strana je pokazala neuobičajenu visprenost i sofistikaciju tako što je obezbedila da sva tri sastanka budu snimljena. Zahvaljujući tome, imamo filmski zapis sadržine razgovora koji su vođeni, kao i uvid u atmosferu u kojoj su sednice protekle.
Glavno pitanje koje je bilo predmet rasprave na sastancima u hotelu Fontana, a što je ujedno i jedna od središnih tačaka srebreničke optužnice, odnosilo se na tretman stanovništva srebreničke enklave pod novonastalim okolnostima. Tužilaštvo MKTBJ tvrdi da je na ovim sastancima u hotelu Fontana srpsko vojno i političko rukovodstvo usvojilo odluke koje su dovele do izvršenja genocida nad zarobljenim srebreničkim Muslimanima. Tužilaštvo te sastanke takođe koristi kao dokaz postojanja plana srpskog rukovodstva da srebreničku enklavu etnički očisti. To je trebalo da bude postignuto prisilnim izmeštanjem civilnog stanovništva, koje se uglavnom sastojalo od žena, ostarelih osoba i dece, nakon što su vojno sposobni muškarci iz 28. divizije armije BiH napustili to područje i preko srpske teritorije preduzeli proboj ka Tuzli.
Suštinsko pitanje koje se postavlja glasi: kako deluju te tvrdnje tužilaštva haškog Tribunala u svetlu video snimaka sa ovih sastanaka?
Prvi i verovatno najznačajniji od ovih sastanaka održan je 11. jula u hotelu Fontana oko 21 čas uveče, po svedočenju puk. Karemansa u predmetu Blagojević i Jokić 25. juna 2004. Mada je bilo prisutno više predstavnika sa obe strane, najvažniji učesnici bili su Karemans i srpski komandant, general Ratko Mladić.
Video snimak prvog sastanka održanog u hotelu Fontana može se gledati ovde:
Slede glavne tačke iz razgovora između Karemansa i Mladića, sa ukazivanjem minutaže na snimku gde se nalaze:
11:56 – Karemans obaveštava Mladića da mu je „BH komanda“ naložila da sa Mladićem traži sastanak u cilju „pregovaranja o povlačenju“ izbeglica iz Potočara.
12:24 – Karemans prenosi Mladiću da su neke Muslimanke među izbeglicama u bazi holandskog bataljona koje govore engleski holandskim vojnicima postavljale pitanje kada će stići autobusi da ih evakuišu.
6:00 – Karemans izjavljuje Mladiću da zahteva da se civilnom stanovništvu pomogne da napusti enklavu i da ode na neko drugo mesto po njihovom izboru.
16:20 – Karemans objašnjava da je želja većine njih da idu za Tuzlu.
17:30 – Mladić odgovara na Karemansevo istupanje izjavljujući da su ranije sve etničke grupe imale dobar zajednički život, ali da se to promenilo kada su Muslimani počeli da slušaju „zapadnu političku mafiju.“
20:35 – Karemans izjavljuje da je general Nikolaj, načelnik štaba generala Žanvijea, komandanta Unprofora u Sarajevu, tražio „puštanje civilnog stanovništva.“
23:08 – Karemans ponavlja, govoreći u ime civilnog stanovništva Srebrenice, da „svi žele da napuste enklavu.“
28:05 – General Mladić izjavljuje „da želi da pomogne“ i precizira da meta njegove vojne operacije nije ni Unprofor niti muslimansko civilno stanovništvo.
Trebalo bi takođe obratiti pažnju na to da u 7:24 minuta Karemans iznosi da je ARBiH u Srebrenici tokom prethodnih nekoliko meseci od njega tražila da preuzme svoje oružje iz depoa pod nadzorom Unprofora osnovanom 1993. godine u sklopu sporazuma o demilitarizaciji, ali da je Karemans svaki od tih zahteva odbio. Znakovito je da je 6. jula 1995, kada je otpočeo srpski napad, holandski bataljon samoinicijativno 28. diviziji ponudio da pokupi svoje oružje iz depoa, ali da su tom prilikom Muslimani bili ti koji su ponudu odbili. (Dutchbat Debriefing, par. 3.9, str. 22) Jedno moguće tumačenje ovakvog sleda događaja moglo bi biti to da je u proleće 1995, u periodu kada je po Karemansu 28. divizija od njega zahtevala deponovano oružje, ova formacija ARBiH izvodila česte vojne napade na srpske ciljeve izvan enklave pa joj je oružje trebalo. Kada je 6. jula otpočeo srpski napad na enklavu, politički prioriteti su se promenili – sada je trebalo ne pružati nikakav otpor i glumiti bespomoćnu žrtvu agresije.
Karemans tokom ovog razgovora pravi još jednu zanimljivu opasku na 1:05 minuta gde, dolazeći direktno iz Potočara, Mladiću saopštava svoju procenu da se tamo okupilo kao „10,000“ izbeglica. Međutim, devet godina kasnije, svedočeći u predmetu Blagojević i Jokić, Karemans se poziva na broj izbeglica koji je tada već postao standardan, između 20,000 i 25,000. [Transkript, str. 11274]
Kontrast između Karemansovih nedvosmislenih izjava u hotelu Fontana 11. jula na sastanku sa Mladićem i njegovi pokušaji zamagljivanja i davanje uvrnutih odgovora devet godina kasnije, tokom ispitivanja koje je vodio advokat Karnavas na suđenju Blagojeviću i Jokiću, prosto bode oči. Čitaocima se preporučuje da video snimak odgledaju u celosti, da zatim pročitaju transkript Karemansovog svedočenja (ovde i ovde) pred sudom 2004. godine i da izvedu sopstvene zaključke. Pri tom, mogu sami odlučiti kakvu bi težinu trebalo dati izjavama lažnog svedoka Momira Nikolića, koji je tvrdio da je iz druge prostorije, kroz otškrinuta vrata, slušao dok je general Mladić donosio kompromitujuće odluke o daljnim planovima srpskih snaga u odnosu na stanovništvo Srebrenice. Moglo bi se nagađati, naravno, o mogućim razlozima za drastičnu promenu u Karemansovom iskazu. Pritisak sredstava javnog obaveštavanja na Karemansa da svoju verziju pada Srebrenice dovede u sklad sa zvaničnim narativom mora da je bio ogroman, što se da videti i po bespoštednim napadima na račun komandanta Dačbata od strane holandskih istoričara i kolega.
Holandska vlada, koja je takođe bila živo zainteresovana za to kakva će „istina“ o ovim događajima najzad isplivati, takođe je imala na raspolaganju ubedljiv arsenal birokratskih sredstava pomoću kojih je mogla da retroaktivno „osveži“ Karemansovo pamćenje. Alatke kao što su unapređenje, penzija i beneficije u vezi sa time neposredno dolaze na um.
Korisno je primetiti takođe da pored izjave koju je dao na ročištu po Pravilu 62, u vezi sa podizanjem optužbi protiv Karadžića i Mladića, svedočenje na suđenju Blagojeviću i Jokiću bilo je Karemansovo jedino pojavljivanje pred sudom u vezi sa Srebrenicom. Kada se uzme u obzir da je Karemans ključna ličnost i neposredni svedok jednog važnog segmenta predmetnih događaja, navedena okolnost deluje veoma čudno, najblaže rečeno. Znakovito je takođe da je 1995. godine neposredno po povratku holandskog bataljona kući, holandska vlada izdala naređenje kojim je svim oficirima i vojnicima bilo zabranjeno davanje javnih izjava o tome šta su videli i doživeli dok su bili na zadatku u Bosni. Ovo naređenje holandska vlada je na zahtev tužilaštva MKTBJ suspendovala samo u slučaju petorice pripadnika bataljona koji je brojao oko 300 vojnika i oficira. Te ličnosti zatim su se stalno pojavljivale u svojstvu svedoka tužilaštva na svim srebreničkim suđenjima. Stoga bi se moglo postaviti razumno pitanje: da li je za ove pripadnike holandskog bataljona bio učinjen izuzetak, pa im je bilo dopušteno da svedoče, pošto su pokazali spremnost da svoje izjave pred sudom stave u službu zvaničnog narativa? Nijednom oficiru ili vojniku Dačbata čije bi stanovište bilo drugačije nije bilo dozvoljeno da daje izjave ili javno svedoči. Pokušaj Karadžićeve odbrane 2015. godine da od veća izdejstvuje naređenje Karemansu da se u tom predmetu pojavi kao svedok veće je odbilo sa obrazloženjem koje deluje krajnje nesuvislo sa pravne tačke gledišta.
Očigledno je da je priča puk. Karemansa izuzetno složena i da se ne može razmatrati isključivo u crno-belim tonovima. Ipak, jasno je da su Karemansove „fosilizovane izjave“ (kako se prikladno izrazio jedan holandski istoričar u svom komentaru na 1:54 minuta), tj. činjenice koje je u jeku događaja i pod svežim utiscima saopštio na snimljenom sastanku sa Mladićem u hotelu Fontana, zapravo najmerodavnije. One usled toga predstavljaju dinamit sa potencijalom da raznese same temelje tužilaštvovog slučaja. Ukoliko je inicijativa za evakuaciju civila sa područja Srebrenice potekla iz Karemansovog komandnog lanca i ako je Karemans tražio sastanak sa Mladićem da bi taj predlog preneo srpskoj strani, šta ostaje od „srebreničkog genocida“ i od „prisilnog izmeštanja srebreničkih civila“ od strane srpskih snaga?
To pitanje je nesumnjivo glavni razlog za Karemansovu čudnu nevidljivost u svim srebreničkim predmetima vođenim pred MKTBJ, sa jednim izuzetkom. Video zapis sastanka u hotelu Fontana je pištolj koji se puši i koji, začuđujuće – ako se izuzme šestominutni odlomak koji je advokat odbrane Majkl Karnavas pustio na suđenju Blagojeviću i Jokiću – nikada nije bio pokazan ni na jednom srebreničkom procesu, u prisustvu ili van prisustva svedoka Karemansa. Koreografi ovih suđenja su po svemu sudeći zaključili da ni Karemansovo naknadno zamagljivanje ne bi bilo dovoljno da poništi utiske koji se gledanjem snimka prirodno nameću, i da nikakav pokušaj relativizacije ne bi uspeo da popravi štetu koju ovaj neoborivi materijalni dokaz nanosi argumentima tužilaštva. Pretpostavljajući da je takav zaključak zaista bio izveden, to bi ujedno objasnilo zašto je ključni srebrenički svedok puk. Tom Karemans bio sistematski zanemarivan. Takav zaključak, ukoliko je stvarno bio donet, apsolutno je pravilan sa stanovišta onih koji su ga usvojili.
Autor je predsednik NVO Istorijski projekat Srebrenica
Stefan Karganović
Izvor: Stanje Stvari
