Na dalekom zapadu Bosne i Hercegovine, u Glamoču, te 1921. godine rodio se dečak Miroslav. Niko nije ni pomišljao da će nekoliko decenija kasnije za njega znati ceo svet.
Miroslav Čangalović rođen je u Glamoču, od oca Mihajla i majke Anastasije. Ona je umrla na porođaju, a otac kada je Miroslavu bilo svega devet godina.
Iako se to može okvalifikovati kao nekakvo teško detinjstvo, ipak je ono dragoceni doživljaj i dragoceni materijal koji me je posle formirao i kao čoveka – ne u smislu umetnik takvog i takvog ranga, nego kao običnog, svakodnevnog čoveka koji živi poput svih običnih ljudi, koji razume obične ljude i njihove muke, dakle sve ono što me čini onim što ja po nekakvom opredeljenju i hoću da budem. A to je da sam običan čovek! Ni veliki ni mali, ni kako već stavljaju u neke rafove, već najobičniji čovek kome je sticajem prilika priroda podarila… kako se zove … određeni talenat, a koji je kroz život imao dovoljno sadržaja, doživljaja i tako dalje, da kad je savladao, ovaj, što se kaže, zanat svoje umetnosti, mogao da potraži u samom sebi i u životu oko sebe sve ono što će ga inspirisati – govorio je Čangalović (TV Novosti, 1975.).
Imao je sreću da je prijatelj njegove porodice bio Dušan Trbojević, istaknuti srpski kompozitor i pijanista, koji ga je upoznao sa pevanjem. Tako je došlo do toga da u ranoj mladosti dođe za Beograd.
– Bio je čovek koga bi prigrlili kao svog gde god bi odlazio jer je sam govorio da je scena njegova profesija a koncerti ljubav – rekao je svojevremeno Trbojević za svog višedecenijskog prijatelja.
Čangalović je imao 25 godina kada je prvi put stao na scenu Narodnog pozorišta. Te 1946. godine otpevao je ulogu tamničara u Pučinijevoj „Toski“ da bi narednih osam sezona školovao glas kod Zdenke Zikove, slavne praške operske pevačice.
Kažu da ko jednom stane na scenu, teško sa nje silazi. Tako je bilo i sa Miroslavom, finim mladićem iz Glamoča koji je došao u Beograd i uspeo da ga osvoji i postane jedan od najznačajnijih vokalnih umetnika u istoriji srpske muzike.
Četrdeset godina trajala je karijera slavnog basa koji je za to vreme ispevao značajne uloge u svom repertoaru. Više od 90 uloga, preko 520 kompozicija, oko 3.000 koncerata na teritoriji bivše Jugoslavije i 160 koncerata širom sveta.
Pevao je Don Kihota, Figara, Mefista, Ivana Groznog, Mitketa, ali ceo svet će ga doveka pamtiti po Borisu Godunovu (iz istoimene opere Musorgskog). Mnogi muzički kritičari tvrde da je ovaj jugoslovenski umetnik, posle Šaljapina, bio najbolji Boris Godunov kojeg su ikada ugostile operske scene.
Međutim, ono što ga je činilo velikim bila je i neverovatno jaka ljubav prema umetnosti i želja da se njena važnost širi svuda. Zato je jednako predano i lako pevao kako po svetskim pozornicama, tako i po selima širom Jugoslavije. Govorio je da je to oblik njegove borbe za čoveka.
– Odškrinuti malo svest ljudi, taj intimni svet, ubaciti ponekad neku zraku svetlosti, neku lepu reč, neku lepu misao, neku lepu melodiju – rekao je Čangalović.
Publika ga je volela, kolege su ga poštovale i uvažavale, a njegov moćni glas ostaće zauvek upamćen među ljubiteljima operske umetnosti.
Preminuo je 1999. godine, a urna s njegovim posmrtnim ostacima preneta je u Aleju zaslužnih građana čak trinaest godina kasnije.
Miroslav Čangalović bio je sinonim za operu i svojim glasom ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj umetnosti. Retko smo u prilici da makar malo ispravimo nepravdu prema prošlosti, ali je mnogo važnije od toga da čuvamo sećanje. Čangalović je bio veliki solista i umetnik. Čak i onima koji nisu znali šta je opera, bilo je poznato ko je Miroslav Čangalović – izjavio je tom prilikom tadašnji ministar kulture Predrag Marković.
Autor: A. Lazić
dnevno.rs
