Zaštita života važnija mladim Srbima u Velikoj Hoči od bezbednosti na internetu i društvenim mrežama.
Velika Hoča je selo u južnom delu Metohije, nedaleko od Orahovca, u vinorodnom kraju.
Za Veliku Hoču se zna još od dvanaestog veka. Ostalo je zabeleženo da je Stefan Nemanja ovo selo priložio manastiru Hilandar. U Velikoj Hoči žive isključivo Srbi, sada nekoliko stotina. Preživeli su ovdašnji stanovnici, u poslednjih dvadesetak godina, pravu golgotu.
Otmice i ubistva su u Velikoj Hoči počela još pre rata 1999. godine. Godinama su, posle 1999. godine, živeli u pravom getu, ne usuđujući se da izađu iz svog sela.
Da bi čitaocima bio jasniji položaj ovdašnjih Srba, naglasićemo da su najbliža srpska sela od Velike Hoče udaljena desetinama kilometara – na obroncima Šare i u okolini Kline. U Orahovcu postoji mala zajednica Srba, koji su takođe godinama živeli u getu.
I danas je ovdašnji živalj suočen s ozbiljnim problemima.
Otvorenog nasilja i provokacija, kao što je bilo proteklih decenija, više nema, ali ostali su nerešeni mnogi bezbednosni, imovinski, ekonomski, socijalni i drugi problemi.
Navešćemo samo, kao primer, da ovdašnji stanovnici još uvek ne mogu da obrađuju sve svoje njive. Plodna zemlja koja se nalazi na mestima udaljenim od Velike Hoče, u blizini kuća Albanaca koji žive u okolnim selima, je i dalje često zauzeta.
Nemaju ovdašnji domaćini kome da se žale – organi „Republike Kosovo“ rade sporo, nedelotvorno i pristrasno.
Kada dođu u okolnosti da moraju s nekim da se svađaju i sukobljavaju oko svoje dedovine, što znači otići kod uzurpatora u albansko selo i reziliti i sebe i njega, većina ovdašnjih ljudi odustaje i čeka neka bolja vremena.
Stočni fond u Velikoj Hoči je sada mnogo manji nego pre nekoliko decenija. Razlog – stalna krađa stoke.
S druge strane, drago nam je što možemo da istaknemo činjenicu da su se i u takvim, teškim okolnostima, stanovnici Velike Hoče snašli i organizovali privredni i društveni život u svom selu na sasvim pristojnom nivou.
U Velikoj Hoči se gotovo svako domaćinstvo bavi vinarstvom.
Obrađuju svoje vinograde, proizvode grožđe i od njega spravljaju rakiju i odlično vino.
Gotovo svaka kuća ovde proizvede dve, tri, pet, pa i više hiljada litara vina godišnje. Grožđe, kao sirovinu za proizvodnju vina, nabavljaju delom i u okolnim albanskim selima. Kažu da ima interesovanja među Albancima da im prodaju grožđe jer su Srbi iz Velike Hoče vrlo vešti vinari, tako da proizvode vino višeg kvaliteta nego što bi to sami Albanci učinili.
Ne ide tu sve tako glatko. Javlja se problem plasmana proizvedenog vina i rakije.
Ovdašnji domaćini proizvode, uglavnom, sami odvoze u druge delove Srbije i tamo prodaju građanima.
Međutim, dešavaju se različite neprijatnosti. Nedavno se desilo da jednom vinaru Policija oduzme 400 litara vina.
Česti kupci rakije u Velikoj Hoči su Albanci iz okolnih sela jer, jednostavno, nemaju tradiciju i ne umeju da ispeku dobru domaću rakiju.
Dobar deo vina i rakije koja se proizvede u Velikoj Hoči kupe, nemojte se iznenaditi, turisti.
Naime, Velika Hoča je posećeno turističko mesto.
Gosti koji odlaze na Kosovo i Metohiju na poklonička putovanja, posećujući crkve, manastire i druge spomenike srpske kulturne baštine, često dolaze i u Veliku Hoču.
Naši domaćini s ponosom ističu da u selu imaju između 120 i 150 postelja u domaćoj radinosti na raspolaganju posetiocima. Ovde se putnici mogu okrepiti u nekoliko ugostiteljskih objekata, snabdeti potrepštinama u trgovinskim radnjama, a, naravno, retko ko odavde ode bez makar jedne flaše dobrog vina.
Mora se Velikohočancima odati priznanje. U tako teškim uslovima stvoriti uslove za održiv privredni život i razvoj svoje zajednice – to je pravi podvig.
Ovdašnji narod je jednodušan u želji da nastavi s ekonomskim jačanjem i svoje zajednice i malene zajednice Srba u Orahovcu.
Pored razumljivog motiva, da sebi obezbede kvalitetniji život, stanovnici Velike Hoče ističu da njihovo ekonomsko jačanje stvara osnovu za opstanak jedinih preostalih zajednica Srba u okruženju, koje predstavljaju živi dokaz prisustva Srba i Srbije.
U razgovoru s domaćinima, složili smo se da je velika šteta to što stanovnici južnih i istočnih delova Srbije ne koriste, u većoj meri, putni pravac preko Prokuplja, Prištine i Prizrena kada putuju prema Crnoj Gori.
„Umesto da putujete auto-putem i svratite kod nas na čašu vina, pa nastavite kroz Albaniju do Crnogorskog primorja, vi se mučite u Kanjonu Morače!“, jasni su naši sagovornici. Kakav bi tek to zamah dalo razvoju Velike Hoče…
Inače, do Jadranske obale u Albaniji se iz Velike Hoče stiže za oko dva i po sata vožnje auto-putem. Preko leta, ponekad odu Velikohačanci na jednodnevni izlet na more i kažu da se lepo provode.
Kada smo kod ekonomije, da kažemo i to da su stanovnici Velike Hoče kivni na politiku subvencionisanja stranih investicija u Srbiji, s kojom su dobro upoznati.
„Toliki novac se daje za fabrike u mnogim sredinama u Srbiji, a kod nas niko nije subvencionisao nikakav pogon.
Imali smo fabričicu na ulazu u selo, ali ju je kupio jedan Albanac i sada fabrička hala služi kao magacinski prostor.
Nama treba samo tridesetak radnih mesta, pa nećemo više imati porodica sa četvoro ili petoro dece koje žive od socijalne pomoći.
Zar je to previše za državu Srbiju?“
U Velikoj Hoči postoji Osnovna škola „Svetozar Marković“.
Osnovna škola se nalazi u neposrednoj blizini Crkve Svete Ane, izgrađena je, u stvari, u crkvenoj porti, pa postoji predlog da i ime promeni u tom smislu.
O tome kako je učiti i raditi u osnovnoj školi u srpskom selu na jugu Metohije, obavili smo razgovor s Katarinom Brkić, sekretarom škole i Jovanom Baljošević, profesorom engleskog jezika. Profesorku Jovanu većina zaposlenih zove „nastavnice“. Razlog je prost – bila je svojevremeno nastavnica kada su oni bili đaci iste škole.
Koliko učenika pohađa vašu školu? Jesu li svi iz Velike Hoče?
„Osnovna škola u Velikoj Hoči ima 47 učenika, od kojih samo jedna učenica živi van sela – došla je iz Prizrena. Pošto u Prizrenu nema škole na srpskom jeziku, stanuje, s majkom, u Velikoj Hoči, a vikendom i za vreme raspusta odlazi kući u Prizren. Prevoz i smeštaj im je obezbedila Bogoslovija iz Prizrena.“
Koliko zaposlenih ima u školi i odakle su?
„Imamo petnaest stalno zaposlenih i četrnaest nastavnika koji ovde dopunjuju fond časova. Radnici su iz Velike Hoče i Orahovca, ali i iz Niša, Lebana i drugih mesta.“
Da li deca u Velikoj Hoči imaju mogućnosti da čitaju novine i časopise na srpskom jeziku?
„Dnevna štampa na srpskom jeziku ne dolazi do Velike Hoče.
Primamo dečiji časopis ,Svetosavsko zvonce`, omladinski časopis ,For You` koji izdaje KFOR i vrlo kvalitetan omladinski časopis ,Naše polje` iz Gračanice. Ostalu štampu ne primamo.“
Da li je vašim učenicima dostupan radio i televizijski program na srpskom jeziku?
„Slušamo Radio KFOR na srpskom jeziku i Radio ,Omega` iz Prizrena, zvanično na bosanskom jeziku, ali, u stvari, na potpuno razumljivom Vukovom jeziku. Druge radio-stanice na srpskom jeziku nemaju domet do Velike Hoče.“
„Postoji u selu kablovski televizijski distributivni sistem, tako da pratimo između petnaest i osamnaest kanala na srpskom jeziku.“
Da li deca i omladina u Velikoj Hoči imaju pristup internetu i kako?
„U Velikoj Hoči svaka kuća ima pristup internetu koji redovno koristimo. (Kada ima električne energije, naravno. Ovde se dešavaju isključenja struje.) Naš provajder je ,Šarić net` iz Orahovca, a ima i drugih. “
Koliki je značaj interneta za zadovoljavanje potreba dece iz Velike Hoče za kulturnim, informativnim i drugim sadržajima?
„Na žalost, deca u manjoj meri koriste internet za korisne namene. Više su na internetu radi elektronskih igrica ili dopisivanja s vršnjacima.“
„I pored toga, značaj interneta je vrlo veliki za našu decu jer ona nemaju drugi način da zadovolje svoje potrebe za informisanjem i praćenjem kulturnih sadržaja. Tako deca ispunjavaju svoja interesovanja koja ne bi mogla drugačije. Na taj način, mogu da saznaju mnoge stvari koje bi im ostale nedostupne jer žive u zatvorenoj sredini.“
Da li internet ima značaja i kakvog za odvijanje nastave i ukupan rad vaše škole?
„Vrlo često koristimo internet u nastavi. Udžbenici koje koristimo su povezani s internet sajtovima, čak koristimo i mobilne telefone s pristupom internetu na času, radi obrade gradiva.“
„O promenama u školstvu Srbije se informišemo pomoću interneta.“
Da li je internet sredstvo da domaća i međunarodna javnost sazna o problemima dece i omladine u Velikoj Hoči?
„Gotovo sve informacije iz Velike Hoče odlaze u svet pomoću interneta.
To nam mnogo znači jer ukazujemo na svoje nevolje u odnosima s okruženjem i tako sprečavamo da se one dalje razvijaju i ponavljaju.“
„Ono što želimo jeste da Kosovo i Metohija ne budu uvek loša vest dana. Niko ne voli da stalno sluša loše vesti. Tako se stiče utisak da je Kosovo i Metohija samo problem, a problema se treba rešiti. Narod u drugim delovima Srbije treba da ima jasnu sliku šta se ovde događa.“
Obavili smo razgovor u školi i s grupom učenika starijih razreda. Deca kao deca – vole internet, na njemu slušaju muziku, gledaju filmove, dopisuju se s drugovima … O opasnostima na internetu i društvenim mrežama mladi u srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji nisu dovoljno upoznati. Čuli su za opasne viruse, pretnje po njihove računare, ali kao da svakodnevne pretnje po njihovu i bezbednost njihovih roditelja u drugi plan stavljaju pitanje bezbednosti i zaštite na internetu i društvenim mrežama.
Postavili smo im mali test – pokazali smo im primerak „Politikinog zabavnika“ i pitali da li ga prepoznaju. „Naravno da znamo šta je ,Politikin zabavnik`.“, kaže jedan tinaestogodišnjak. „Moj otac radi u Kosovskoj Mitrovici i redovno mi donosi najnoviji broj.“
Lepo smo se pozdravili s nastavnicima i učenicima, pa krenusmo do kuće našeg domaćina kod koga smo naručili prenoćište. Da prima goste saznali smo, naravno, preko interneta.
smo, naravno, preko interneta.
Uz put se pitamo, gde li je direktor škole, kome su bila prvenstveno namenjena naša pitanja. Obično rukovodioci vole da govore za sredstva javnog informisanja.
Dolazimo do svog prenoćišta, otvaramo veliku kapiju i ulazimo u dvorište. (Inače, arhitektura u Velikoj Hoči je orijentalna. Ovo selo liči, recimo, na vinarska sela Malču ili Gornji i Donji Matejevac kod Niša.)
Upoznajemo se s domaćinom, Markom Spasićem, profesorom likovne kulture i direktorom Osnovne škole.
„Pa, mi kod vas noćimo!?“
„Nisam hteo da vas ometam u razgovoru s radnicima škole. Posle će neko pomisliti da sprovodim cenzuru.“, okreće na šalu direktor, velikohočanski domaćin u ranim tridesetim godinama.
Naravno, razgovor s našim domaćinima (direktor Marko, njegova majka, supruga i dvoje dece), u dugo zimsko veče i uz dobro vino, nije bio kratak.
Objašnjava nam direktor da nije bio u školi u vreme naše posete jer je morao da završi neke hitne poslove za videla, da je ponosan što rukovodi školom koja postoji od 1865. godine, da je do 1999. godine ovde bilo oko dvesta učenika, posle rata broj je pao na oko 120, a sada (kako rekosmo) manje od pedeset, i ističe da je vrlo zadovoljan decom iz Velike Hoče.
„Najmlađi stanovnici Velike Hoče su naviknuti na uslove u kojima žive – jednostavno, nemaju kud.“
„Pored ostalog, decu podstičemo da sutra budu još bolji učenici i još bolji ljudi nego što su danas. Treba da vole i poštuju svoje velikane i svoje pretke, da budu vaspitani u patrijahalnom duhu, što će ih voditi u siguran život u ovom, tako nesigurnom svetu, ispražnjenom u moralnom smislu. Takve vrednosti deca ovde poprimaju i u svojim porodicama, a škola daje završnicu.“
Obaveštava nas naš domaćin o mnogim detaljima iz života naroda na jugu Metohije, i srpskog i albanskog, ali i drugih. U blizini je, recimo, varošica Mamuša u kojoj mahom žive Turci.
Sve to ne može stati u jedan članak, ali prenećemo jedno saznanje o kome se u srpskoj javnosti vrlo malo govori.
Blizu Velike Hoče je selo Zočište, poprište vrlo teškog stradanja Srba poslednjih decenija. U nekada mešovitom selu, izvršen je pogrom nad Srbima, a preživeli se nikada nisu vratili na svoja ognjišta. Srednjovekovni manastir Svetih vrača Kozme i Damjana je miniran
i srušen po okončanju rata 1999. godine, a prisutni monasi su se spasili u poslednji čas, zahvaljujući vojnicima KFOR-a. (Manastir je ubrzo obnovljen od istog kamena od koga je bio i prvobitno sagrađen i opštežitije monaha je obnovljeno, tako da se sada može posetiti.)
U takvom Zočištu, u kome su ostali samo Albanci, sada ima preko 30 napuštenih albanskih kuća! Osnovna škola u Zočištu ima samo sedamnaest učenika. Narod se iseljava u gradove i, češće, u inostranstvo.
Mi u Srbiji, s druge strane, i dalje verujemo u mitove o milionima kosovskih Albanaca s buljucima dece, spremnim da zauzmu polovinu Balkana.
Niko nikada nije rešio nikakav problem, pre nego što ga je temeljito proučio i pravilno shvatio. Mi kao da nemamo želju da pravilno shvatimo šta se događa na Kosovu i Metohiji.
Ono što mogu „Novosti dana“ je da profesionalno obavljaju svoj posao – da izveštavaju s Kosova i Metohije, što će i dalje činiti.
Do godine, u Prizrenu!
Velika Hoča, 8. decembar 2018. godine
Ljubomir Kostić
Izvor: kmnovine.com
