Negde između predizbornih obećanja, medijskog spina o boljem životu – uvek najavljenom za dve godine i surove realnosti nestala je sama srž Srbije. Srpsko selo koje je vekovima održavalo naciju prelazi u domen istorijskog kolorita. Posledica ili rezultat?
Prema popisu iz 2002 Srbija je imala 780,000 seoskih domaćinstava, što je više nego što ih ima jedna Nemačka. Oranice koje bi mogle da hrane pola Evrope i izvoz mesa od koga je živela Srbija za vreme Karađorđa se pretvorio u uvoz GMO smeća i ucrvljanog mesa iz Brazila i Kine. Domaći politikanti se sela sete isključivo pred izbore, ne bi li lakoverne seljane ponovo prevarili za glasove.
Od popisanih 4,600 sela u 200 nema bukvalno nikoga, u još tolikom broju nema nikoga mlađeg od 25 godina, a procena je da će u narednih 10 godina još 700 sela postati prazno. Srpska sela imaju 50,000 trajno napuštenih kuća, kao i 150,000 kuća koje su privremeno nenaseljene – u prevodu: prazne. Statistika kaže da je u svakom četvrtom selu najmlađi stanovnik stariji od 60 godina.
Srbija ima 4,8 miliona hektara oranica, sa potencijalnom proizvodnjom procenjenom na 100 milijardi evra, i izvozom od samo 2 milijarde. Mrtvi kapital leži i u 600,000 hektara plodnih njiva zaraslih u korov. Umesto subvencija svojoj poljoprivredi i svojim stanovnicima, režim uvozi hranu iz drugih zemalja, dovoljno inteligentnih da subvencionišu svoje poljoprivrednike. Indirektno, isti propali državni mehanizam koji ne finansira svoje – subvencioniše proizvođače u drugim zemljama kupovinom hrane od njih.
Zastarela mehanizacija, usitnjene parcele i nedostatak radne sposobne snage su samo manji deo problema. Nedostatak prave pomoći države, kroz infrastrukturu, subvencije, bolje otkupne cene i skoro svakodnevno izmišljanje novih zakona, poreza i taksi u procesu „evro-kapitulacije“ su pravi razlog razaranja sela.
Tihi genocid nad selom i seoskim stanovništvom je najadekvatniji naziv za politiku koju sprovodi državni režim. Zakidanjem u subvencijama, oporezivanjem i otimanjem od seljaka koji mogu ne samo prehraniti zemlju, već doneti samoj državi zaradu – finansiraju se propali projekti socrealizma i megalomanskih provizionaških opsesija vladajuće elite i građevinske mafije.
Za razliku od zaposlenih u državnom sektoru, seljaci moraju sami sebi da uplaćuju socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje, kao i da redovno uplaćuju svakim danom sve veće poreze na zemljište i imovinu. Obavezno čipovanje i oporezivanje domaćih životinja, drakonske kazne komunalne policije zbog čuvanja stoke bez lične karte, kao i klimaks morbidnosti ove torture režima – brendiran kao legalizacija objekata će predstavljati finansijsku egzekuciju ostatka seoskog stanovništva. Sa većinom nelegalizovanih objekata, kao deo procesa evro-kapitulacija stanovnici sela će morati da za svaku štalu, kolibu i ambar izvedu nadležna lica i odvoje zavidnu količinu novca za legalizaciju.
Tretman države prema selu dostojan Forest Gamp inteligencije se teško može okarakterisati neznanjem ili glupošću. Strategija koja se sprovodi već decenijama je samo deo krupnijeg plana. Plan iz dobrih namera koji donese katastrofu može se nazvati rezultatom loše politike, ali ovde se radi o posledici namerno loših planova.
Dizajnirani kolaps poljoprivrednih preduzeća, kombinata i zadruga u stečaj je rezultovao kupovinom Imleka, Bambija i Knjaza Miloša od strane Đerđa Šoroša, a vlasnička struktura najplodnijih Vojvođanskih oranica nakon „legalnih“ privatizacija izgleda ovako:
MK Grupa (M.Kostić) – 28,500 hektara
Delta (Mišković) – 25,000 hektara
IM Matijević – 24,000 hektara
Irva (Đ.Nicović) – 18,000 hektara
Baltik (Irska) – 10,500 hektara
Agrokor (Hrvatska) – 6,000 hektara
ŽitoGrupa (Hrvatska) – 2,000 hektara
Plodne oranice se kupuju u bescenje, po ceni od 500 evra po hektaru, eksploatišu se nekoliko godina da bi se nakon 2017 prodale strancima po ceni od 25,000 evra za hektar. Među prioritetne ciljeve „Agende 21“ Ujedinjenih Nacija spada posedovanje obradive zemlje, vode, resursa, uzgoja biljaka i domaćih životinja. Daljinska kontrola nacije kroz totalnu kontrolu izvora hrane i vode, uz pomoć totalitarizma lokalnog režima.
Svetska ekonomska kriza kreirana 2008 dovešće do dizajniranog ekonomskog kolapsa širom sveta narednih godina, što će većem delu populacije uljuljkane u šarene tv kanal(izacij)e razbiti iluzije da hrana raste u tržnim centrima. Ali onda neće biti sela da pomogne u prehrani stanovništva.
Periša (iz okupirane Srbije)
