Sjedinjene američke države, kao glavnokomandujući NATO vojne alijanse, ne propuštaju priliku da preko svojih zvaničnika naglase kako je bombardovanje SR Jugoslavije bila opravdana akcija. Broj srpskih žrtava koje su u vreme bombardovanja stradale od njihove „humanitarne“ akcije se popeo na preko 3000 hiljade, i oko 11 hiljada ranjenih vojnika i civila, od kojih su mnogi ostali trajni invalidi. Posledice te njihove terorističke vojne intervencije su danas, sedamnaest godina posle agresije, vidljive na grobljima širom Srbije.
Na svečanosti u Pentagonu, koja je nedavno održana u SAD, američki ministar odbrane Ešton Karter uručujući bivšoj državnoj sekretarki Madlen Olbrajt najviše priznanje vojnog resora za izuzetnu civilnu službu izjavio je da je „operacija NATO snaga u bivšoj Jugoslaviji iz 1999. godine u kojoj je bombardovan Beograd i mnogi srpski gradovi bila apsolutno ispravan potez“, i da je među glavnim zaslugama Madlen Olbrajt upravo priprema sveobuhvatne američke intervencije na teritoriji bivše Jugoslavije. Istakao je njen doprinos ne samo u vođenju spoljne politike nego i u „osiguranju odbrane“ SAD. Ona je bila na čelu Stejt departmenta u periodu između 1997. и 2001. godine u vreme bombardovanja SR Jugoslavije. [1]
Gospodin Bajden koji je takoreći iznenada banuo pre izvesnog vremena u Srbiju, (bio je oduševljen Skadarlijom i narodom koji se „spontano“ okupio da ga pozdravi) i prilikom boravka u Beogradu (koji sigurno nije bio upriličen zbog Skadarlije) izrazio je saučešće porodicama poginulih u kampanji 1999. godine. Njegovo saučešće je licemerno jer je on bio jedan od pokretača bombardovanja SRJ.
Šta reći za sve one koji su umrli posle 1999. od posledica trovanja zemlje i vazduha u Srbiji tokom NATO bombardovanja? Danak umiranja u Srbiji je sve veći. Ovih dana je od raka umro jedan moj mladi prijatelj, od početka simptoma bolesti do njegove tragične smrti prošlo je samo 20 dana. Bolest napada podmuklo i brzo. Tako se svakodnevno dešavaju bolesti ovde u mom zavičajnom gradu, Surdulici na jugoistoku Srbije. U neposrednoj blizini Surdulice nalazi se mesto Vlaški Do u kome je vojska SRJ imala magacine municije, odavno ispražnjene, ali je NATO svakodnevno slao svoje bombardere koji su izbacili preko 250 projektila na ovo malo mesto. Posledice tih bombarderskih akcija su više nego strašne. Svakodnevno se u ovom gradiću objavi po nekoliko smrti od različitih vrsta karcinoma. Bilans umiranja je strašan, a najstrašnije je to što umiru uglavnom mlađi ljudi.
Na jugoistoku Srbije, u Pčinjskom okrugu, zabrinjavajući je broj obolevanja i umiranja od različitih vrsta karcinoma. To su veoma brze smrti, od trenutka kad čovek iz „punog zdravlja“ padne u krevet do njegove smrti, ne prođe više od par meseci. Broj obolelih od raznih vrsta maligniteta u Pčinjskom okrugu (u koji spada i gradić Surdulica) popeo se na 16.000, dok samo u Vranju ima oko 9.000 bolesnih od neke vrste kancera.
Lekari onkolozi kažu da se već može govoriti o nekoj vrsti epidemije, a običan narod smatra da je obližnje brdo Pljačkovica, koje je gađano osiromašenim uranom, izvor svih zdravstvenih nevolja koje su snašle Vranje [2].
Ova činjenica, povećana smrtnost od karcinoma, nadležne organe Srbije, posebno Ministarstvo zdravlja, ne dotiče. Kao da je u pitanju strah da se ne zamere NATO čelnicima ukoliko pominju da je povećanje ovih bolesti posledica njihove „humanitarne“ akcije! Ne postoji studija koja bi naučno istražila uzroke ovolikog broja smrtnosti od karcinoma u Srbiji, niti se bilo ko centralizovano bavi statistikom obolevanja prema mestu stanovanja preminulih i obolelih.
Naprotiv, ljudima koji su bili vojno angažovani na Kosovu i Metohiji u vreme vojne agresije, i koji su posle toga oboleli od karcinoma, država ni na koji način nije pomogla da dobiju bar invalidske penzije, jer su za vreme svojih radnih zadataka, oboleli, što im je i medicinski potvrđeno. Naši veterani su se na Kosovu i Metohiji borili u vreme najžešćih NATO bombardovanja tepih bombama, i mecima od osiromašenog urana koje su sejali avioni A-10. Bili su direktno izloženi udisanju radioaktivne prašine koja nastaje sagorevanjem ovih metaka. I ako pokušaju da svoja prava ostvare preko suda, parnice traju dugo, sa neizvesnim presudama. A presude, ma kakve bile, obično zakasne, ljudi umru. Naši sudovi kao da se trude da ospore svaki takav (medicinki opravdan) zahtev.
Kad su italijanski vojnici koji su bili angažovani posle ratnih dejstava na Kosovu i Metohiji oboleli od karcinoma, podigla se velika medijska buka. U Italiji je 2007. godine potvrđena istina da su vojnici koji su bili u regijama na Kosovu i Metohiji kontaminiranim osiromašenim uranom (ОU) od posledica toga oboleli i umrli. Umrlo je 45 vojnika, a 515 je obolelo od raka štitne žlezde. U ranijem izveštaju medicinskih stručnjaka, koji je za račun italijanskog Ministarstva odbrane sačinjen 2002. godine, navodi se da je među italijanskim vojnicima koji su služili na Balkanu zabeležen neuobičajeno veliki broj slučajeva Hočkinsove bolesti- malignog oboljenja limfnih žlezdi. Sličnim podacima raspolažu i udruženja ratnih veterana u Belgiji, Španiji, Portugaliji i Holandiji. Velika Britanija i SAD su priznale da udisanje prašine OU može biti opasno po zdravlje, ali tvrde da je ta opasnost kratkotrajna i lokalizovana.
Italijanski vojnici su tužili državu Italiju, ustvari njihovo Ministarstvo odbrane i tražili odštetu zbog oboljenja koje su dobili boraveći u „mirovnim“ misijama na Kosovu i Metohiji. Jedan od njih je 2010. dobio pozitivnu presudu od italijanskog suda jer je taj vojnik delovao na Kosovu u tri navrata od 15.03. 2000. do 15.07.2000. god, zatim od 15.03 2001. god. do 16.07 2001. godine, i treći put od 25.03.2002. do 26.07.2002. godine kao komandant odreda, čuvar oružja i pirotehničar.
Italijanski sud je 2010. godine doneo presudu po kojoj se obavezuje država Italija, odnosno Ministarstvo odbrane da ovom vojniku isplati veliki iznos u evrima kao odštetu za izgubljeno zdravlje, u procentu ne manjem od 35%, uz osudu Uprave da plati iznose koje duguje na to ime sa kamatom i apresijacijom valute i utvrđivanje prava da dobije nadoknadu biološke štete koja je posledica oboljenja papilarni tiroidni karcinom, a već je utvrđeno da nastaje zbog službe na kontaminiranim područjima. Ovo je jedan od mnogih slučajeva u Italiji čije su se žalbe pozitivno rešile.
Ovi italijanski vojnici su došli na Kosovo i Metohiju kad je bombardovanje završeno, odnosno kad su prestala bombardovanja mecima od osiromašenog urana na čijim su se vrhovima, prema tvrdnji atomskog fizičara iz Nemačke profesora Gabrijela, nalazile minijaturne atomske bombe zbog veće probojnosti metaka [3], [4].
U tim mecima osim osiromašenog urana se nalazio i plutonijum, koji je radioaktivniji i otrovniji od urana 238. Mnogi naši vojnici koji su bili vojno angažovani na Kosovu i Metohiji su oboleli od iste vrste karcinoma, kao i italijanski vojnici. Oni od države ne mogu da dobiju nikakvu odštetu ili bar invalidske penzije zbog bolesti koju su zadobili dok su izvršavali svoju vojničku obavezu.
Statistički podaci neumoljivo govore da je u Srbiji posle bombardovanja povećan broj obolelih od različitih vrsta karcinoma, i da se svake godine otkriva veliki broj obolelih od kojih mnogi ne prežive ni godinu. Smrtnost od karcinoma u Srbiji je mnogo veća od smrtnosti od ovih bolesti u Evropi.
Od 2003. do 2012. godine uočen je porast opšte stope smrtnosti u Srbiji za 2,4% što je bilo uslovljeno učestalijim umiranjem od vodećih nezaraznih bolesti U posmrtnom periodu najviše su porasle stope mortaliteta od šećerne bolesti (za 24,7%), opstruktivnih bolesti pluća (za 20,1%), malignih tumora (za 13,2%).
Prognoze zdravstvenih radnika ukazuju da bi u skoroj budućnosti u Srbiji maligne bolesti mogle da premaše kardiovaskularne po broju novoobolelih i umrlih. Lečenje bolesnika od ovih bolesti je skupo i uglavnom s neizvesnim ishodom.
Prema „Nacionalnom registru za rak“ za 2012. godinu, u centralnoj Srbiji se godišnje dijagnostikuje više od 20.000 novih slučajeva oboljevanja od raka, a samo u Beogradu otkrije se oko 8.000 novoobolelih. U Srbiji od raka godišnje umre više od 12.000 ljudi, a u glavnom gradu više od 4.600 muškaraca i žena. [5].
Naravno postoje i drukčija mišljenja, da povećanje obolevanja od karcinoma u Srbiji nije uzrok bombardovanje Srbije 1999. god. kako tvrdi Zoran Radovanović, profesor univerziteta, već postoje mnogi drugi faktori rizika kao što je stres, pušenje, nezdrava hrana i sl. “Istina je da duševno stanje može u izvesnoj meri da utiče na preživljavanje već obolelih od raka, ali ne i na nastanak bolesti, tj. na mutaciju normalne ćelije u kancerogenu. Osiromašeni uranijum iz mnogo razloga nije odgovoran za učestalije obolevanje naših građana od raka, a osnovni je što ovog elementa u centralnoj Srbiji nije ni bilo, osim na maloj površini uz samo Kosovo. Besomučno bombardovanje NATO alijanse nanelo nam je nemerljive štete i donelo višedecenijsko unazađenje. Od sastava samih ubojnih sredstava mnogo su opasnije otrovne materije koje su se širile iz pogođenih objekata, ali je i njihov ukupni efekat na obolevanje od raka ipak mali”.[6].
Previđa gospodin profesor da se uranska prašina vetrom raznosi na velike razdaljine i da je cela Srbija bombardovana i krstarećim raketama u kojima se nalazio osiromašeni uran, koje probijaju čelik debljine 57 mm, kako je ustanovio Sengalac Bakari Kante čiji je izveštaj o pogubnim posledicama NATO bombardovanja sakriven i cenzurisan. Bakari Kante je svoj izveštaj izradio odmah posle bombardovanja Srbije 1999. godine. [7].
Istina je negde na sredini, ali ne može se sa sigurnošću tvrditi da bombardovanje osiromašenim uranom nije uzrok povećanju obolevanja od raka, jer ne postoji ni jedna relevantna, NEPRISTRSNA studija o tome, koja bi ustanovila zbog čega je u Srbiji u odnosu na Evropu povećan broj umiranja. Sve dok se to ne uradi, biće različitih mišljenja, ali u medijima preovladavaju uglavnom „politički korektna mišljenja“ stručnjaka koji ne žele da se ni na koji način konfrontiraju sa državnom politikom ni sa uvreženim mišljenjem američkih i ostalih NATO vojnih stručnjaka da osiromašeni uran nije štetan.
Korišćenje bombi sa OU na KiM i jugu Srbije predstavlja zločin protiv ljudi, koji ne može da bude sakriven iza zida tišine i ne sme da ostane nekažnjen.
Za Korene
Mirjana Anđelković Lukić
_________
[1] http://srbin.info/2016/07/03/pentagon-dobar-je-potez-sto-smo-bombardovali-jugoslaviju-i-srpske-gradove/
[2] https://zelenenovine.wordpress.com/aktuelno/nato-ubija-jug-srbije-rak-kosi-vranjance/
[3] http://www.currentconcerns.ch/index.php?id=598,
[4] http://www.currentconcerns.ch/fileadmin/docs/du-serbien.pd
[5] http://www.svedok.rs/index.asp?show=103404,
[6] http://www.zelenestrane.rs/kancer-i-osiromaseni-uranijum/
[7] http://www.vestinet.rs/pogledi/neobjavljeni-tekst-7sefa-misije-un-o-stravicnim-posledicama-bombardovanja-srbije-1999
Tu zvanicnu „statistiku“ o stopi raka mozemo da obesimo macku o rep, jer se objavljuje tek posle odobrenja od strane portira americke ambasade. A cenjeni profesor Radovanovic bi mogao i da se obavesti o nekim osnovnim cinjenicama pre nego sto da „strucnu“ izjavu. U prvom ratu na Irak (1991) je baceno oko 300 tona DU municije (americka cifra; pouzdaniji izvori kazu vise nego duplo toliko), uglavnom na pustinjske predele. Posledice? U svojim „Bagdadskim dnevnicima“ poznata iracka umetnica Nuha al Radi pise:“Cini se kao da svako umire od raka. Svaki dan cujes o jos jednom poznaniku, ili poznanikovom drugu koji umire. Koliko ih umre po bolnicama da se i ne zna? Cini se da 30% Iracana ima rak, od toga veliki broj dece sa leukemijom…“ (sama umire od leukemije 2004-te).
U privatnom izvestaju posle rata, britanska Uprava za atomsku energujy (Atomic Energy Authority) procenjuje da DU kontaminacija posle ovog rata moze izazvati do pola miliona umrlih (u drugom ratu, na Irak je baceno 1700 tona – opet zvanicno – ovog puta uglavnom na naseljena podrucja).
Pola miliona cinilo je 3.6% stanovnistva Iraka. Posto je na Srbiju baceno dvadesetak puta manje DU, srazmena stopa bi bila 0,18%, ili oko 12,999 umrlih. Slucajno ili ne, to se slaze sa procenom britanskog biologa Koghila (Roger Coghill), koji procenjuje da ce broj smrti od raka izazvanog DU kontaminacijom u Srbiji i susednim zemljama biti preko 10,000.
Ali smrti od raka su samo mali deo pogodjenih. Mnogo vise ljudi pate od najrazlicitijih bolesti, i imace skracen zivotni vek, jer se mikroskopske cestice DU vrlo sporo odstranjuju iz tela. Dok se srazmerno krupne cestice prirodnog uranijuma vecinom izbace kroz bubrege za svega 24 sata, americki vojnici iz Iraka su devet godina po zavrsetku rata jos uvek imali DU u mokraci (sto znaci da su njegove mikroskopske cestice jos uvek bile uglavljene u plucno tkivo, i/ili creva i kozu, i da su imali radioaktivni materijal u krvotoku, dakle u celom telu, ukljucujuci mozak).