To što su Srpski telegraf i Informer uradili najstrašnije je što je ikada objavljeno u Srbiji

1
596
Tamara Skrozza / Foto: YouTube Screenshot

Zašto je ova priča drugačija, zašto je bilo koga iznenadila? Da li je sladostrasno opisivanje golgote male Monike veći greh od kampanja tabloida, kojima nije prvi put da se prosto naslađuju mukama otete i mučene dece? Medijsko razvlačenje žrtava koje su ostale u životu jeste svesno uništavanje njihove budućnosti, gaženje njihovog života, totalno uništenje jednog ljudskog bića

Kada je u pitanju slučaj otmice i zlostavljanja 12-ogodišnje Monike K. – rečeno je sve. Zapravo, rečeno je mnogo, mnogo više nego što je trebalo. Da je ovo normalna država, javnost bi bila obaveštena da je devojčica pronađena, da je smeštena u bolnicu, da je otmičar uhapšen i da je u toku istraga.

Pošto naše okruženje nije ni blizu normalnog, imali smo prilike da čitamo (navodni) iskaz otmičara, sve detalje nasilja koje je počinio, zaključno s brojem silovanja.

Reakcije nisu izostale: oglasio se Savet za štampuMinistarstvo kulture i informisanja najpre zbog ovakvog izveštavanja, a potom i zbog insistiranja na profesionalnom nemoralu, ministarka Zorana Mihajlović, poverenica za ravnopravnost Brankica Janković.

Konačno, oglasilo se i Tužilaštvo, najavljujući istragu, ali ne precizirajući šta će tačno biti tema – očigledno curenje informacija iz istrage, još očiglednije kršenje Ustava Republike Srbije, ili nešto sasvim treće.

No, čim se opravdano zgražanje malo smirilo, na društvenim mrežama, pa i u široj javnosti, postavilo se pitanje čemu uopšte baš toliko zgražanje. Zar od Informera, Srpskog telegrafa, Kurira i lista Alo tako nešto već nismo mogli da očekujemo?

Da, ovo je drugačije

Ti mediji već godinama besomučno lažu, spinuju, otvoreno i beskrupulozno podržavaju aktuelnu vlast, zastrašuju i uznemiravaju građane, sistematski krše ljudska prava ljudi o kojima izveštavaju. Tim medijima nikada nije bilo teško ili neprijatno da žrtve najtežih zločina dodatno razvlače, ponižavaju i uništavaju, ne mareći za osećanja ili privatnost porodice.

Da Vas podsetimo:  Dečak koji je ismejao sve vlasti i vladare i ušao u istoriju novinarstva

Nije im bilo teško da ljude koji prozbore išta protiv vlasti provuku kroz svoju propagandu mašineriju, da ih oblate, diskvalifikuju, ponize, delegitimizuju.

Podjednako surovi bili su prema političarima iz opozicije, novinarima ili aktivistima, umetnicima, estradnim zvezdama, biznismenima s kojima se nisu dogovorili o nekom zajedničkom poduhvatu, i običnim, „malim“ ljudima koje je zadesila neka nesreća.

Kad se jednog dana bude pisala istorija beščašća u Srbiji, kad se bude s distance analizirala duhovna i moralna propast ove zemlje – tabloidima neizbežno mora da pripadne titula jednog od ključnih faktora u tom procesu. Oni su i danas, kao što su to već godinama, najveća bruka ove države, najjače političko oružje (ne samo ove već i prethodne vlasti), sramota za profesiju, leglo nemorala.

Zbog toga se, dakle, postavilo pitanje zašto je ova priča drugačija, zašto je bilo koga iznenadila i da li je sladostrasno opisivanje golgote male Monike veći greh od njihovih svakodnevnih i dugoročno pogubnijih kampanja.

Odgovor zavisi od tačke gledišta.

Ako se bavimo dugoročnim efektima na čitavu državu, slučaj otete devojčice praktično je nevažan. U gomili velikih tema u kojima je medijski stradala čitava jedna vojska ljudi, u gomili medijskog blata koju svakodnevno proizvode, distribuiraju i po našim glavama izlivaju tabloidi – deset dana koje je u kandžama psihopate provela jedna devojčica, bez obzira na kršenje Kodeksa i njenih ljudskih prava, zaista je nevažno. Talas u oluji, zrno peska u pustinji, detalj koji samo upotpunjava sliku.

Lično, mislim sasvim drugačije. Ono što su Srpski telegraf i Informer uradili gore je i grđe od apsolutno svega što smo do sada videli, tačka od koje se teško može ići niže, nešto najjezivije i najstrašnije što je ikada objavljeno u Srbiji.

Nije ovo prvi put da se tabloidi prosto naslađuju mukama otete i mučene dece: zločin nad Tijanom Jurić detaljno je opisan, čak i grafički prikazan; otmica, silovanje i smrt trogodišnje Anđeline Stefanović doneli su nam priču o pripremi odelceta u kojem će biti sahranjena i priču o stanju njenih unutrašnjih organa; izveštavanje o višestrukom silovanju i ubistvu takođe trogodišnje Katarine Janković više je ličilo na izveštaje sa autopsije nego na novinske članke.

Da Vas podsetimo:  Mediji promovišu firmu koja „jedina“ proizvodi sredstvo protiv korone

Razlika u odnosu na ovaj slučaj jeste samo u jednom: za razliku od drugih zločina nad decom, ovde se radi o detetu koje je, srećom, ostalo živo. Sasvim apsurdno zvuči, ali čak i formalno-pravno, živa deca imaju veća prava od one koja to nisu: u međunarodnim poveljama, pa ni u domaćem zakonodavstvu, niko ne štiti ubijenu decu. Praktično, stvari su još jednostavnije.

Zauvek žrtva

Kada tabloid detaljno prikaže muke deteta koje je ubijeno – to je sadržaj koji uznemirava čitaoce, koji dodatno traumatizuje porodicu, utiče na uspomene onih koji su tu decu voleli, i nanosi im doživotni bol.

Kada je u pitanju živo dete, dešava se isto to, ali i čitav spektar muka koje to dete mora iznova da preživljava sve do svog kraja: ono je za čitav život žigosano, u svojoj sredini prokazano, osuđeno na izolaciju, ogovaranje i ponižavanje. O stanju njenih genitalija sve će znati njeni prijatelji, komšije, rodbina, budući momci, suprug, deca, unuci. Zahvaljujući internetu, uz njeno ime će zauvek biti vezano ono što je proživela. Ako ne ode odavde i ne promeni ime i lični opis, njena otmica i silovanje trajaće ne tih deset dana, ne samo tokom oporavka, ne sledećih nekoliko godina – već ZAUVEK.

U situacijama kada vode političke bitke, kada targetiraju političke neistomišljenike, kada potpiruju nasilje i međunacionalnu mržnju, kada rade to što inače rade – tabloidi to čine po direktnom ili indirektnom nalogu vlasti. Kada pišu o ubijenim ljudima, pa i o deci – to rade radi tiraža, ne mareći za osećanja porodice, ciljajući samo na krv, meso i veći tiraž.

Kada, međutim, pišu o mukama žive žrtve – to je nešto najbliže medijskom ljudožderstvu, za koje ne postoji ama baš nikakvo opravdanje. Političke interesne grupe bi i bez tabloida pronašle neki modus operandi. Mrtva deca, mrtve žrtve su, nažalost, mrtve, i tu je stvar završena, koliko god to užasno zvučalo. Za razliku od toga, medijsko razvlačenje žrtava koje su preživele je svesno uništavanje njihove budućnosti, gaženje njihovog života, totalno uništenje jednog ljudskog bića.

Da Vas podsetimo:  Otvoreno pismo Tanji Fajon

Kodeks novinara Srbije u tački 5 Poglavlja 4 nalaže novinarima da „poštuju i štite prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa“. Ne precizira se da li je u pitanju ubijena ili preživela osoba, dete ili neko ko je odrastao – to pristojnim medijima, uostalom, nije ni bitno.

Ali, ako se gazi po pravima deteta pred kojim je tek život, a koje večno mora da pati zbog onoga što je neko odlučio da objavi – to se bez pardona može nazvati pokušajem ubistva s predumišljajem. Jer, novinari i urednici tabloida nisu ni glupi, ni medijski nepismeni: oni vrlo dobro znaju kakve su posledice njihovog delovanja i više su nego svesni da to što su predstavili kao „javni interes“ nije ništa drugo nego svesno žrtvovanje jednog deteta.

U pitanju je ozbiljna profesionalna greška – jedna od retkih koja se ne može ispraviti izvinjenjem.

U pitanju je nezabeležena bezobzirnost, nezapamćeno medijsko beščašće. Jer, život jedne devojčice važniji je od političkog otrova, od laži, ideoloških sukoba i bilo kakve propagande.

Jedan život važniji je od svega.

Tamara Skrozza
Izvor: Cenzolovka

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime