Tokom NATO bombardovanja, američki zvaničnici tvrdili su da su Srbi ubili pola miliona Albanaca

5
824
Foto: intermagazin.rs

Tokom ratnih dejstava u Bosni i Hercegovini i godinama nakon njihovog završetka, mediji i zvaničnici jednom su tvrdili da je poginulo 200.000 muslimana (što je u propagandne svrhe lansirala američka CIA), drugi put 250 hiljada pretežno Muslimana, a treći put „skoro 300.000“, čega se mnogi na Zapadu, kao i muslimanski zvaničnici, mediji i „nezavisni naučnici“, i dan-danas drže.

Pedi Ešdaun, visoki predstavnik Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini, kako prenosi Ed Vulijami, profesionalni svedok u Haškom tribunalu, najpre je tvrdio da je u Bosni i Hercegovini poginulo 300.000 ljudi, a deset godina nakon završetka rata izjavljuje da je reč o 250.000 ljudi; taj podatak je nebrojeno puta u medijima i od evro-američkih zvaničnika ponovljen. Klinton će ga u vreme NATO agresije na Srbiju, takođe, nekoliko puta ponoviti.

Hamburški „Špigel“, koji propagira objektivnost, u više navrata će svoje čitateljstvo izvestiti da je u BiH poginulo 200.000 pretežno Muslimana, koji su „žrtve klanja“, što je Die Zeit, 15 godina nakon završetka rata, ponovio da bi opravdao NATO (i Nemačku) agresiju na Srbiju 1999. godine. Najdalje je, koliko je nama poznato, otišla češka novinarka Jitka Obzinova, koja je na TV programu (11. jula 1993. u 19.30) izlicitirala 500.000 mrtvih. Koliko je ta paradigma, preslikana iz medija i izjava zvaničnika, postala dominantna, dokazuje i podatak da se nje drže i, naizgled, ozbiljne studije. Ona je, pre svega, zasnovana na predrasudama i raširenom mitu o visokim moralnim kvalitetima zapadnih novinara, kojima se veruje.

Kako su se zapadni novinari, bez provere informacija, prepuštali mašti svojih hrvatskih ili muslimanskih sagovornika, svedoči francuski izveštač Žerom Boni kada opisuje svoj put (4. februara 1993) za muslimansko uporište Tuzlu: „Na pedeset kilometara od Tuzle rekoše mi da odem do tuzlanske gimnazije, jer je tamo 4.000 silovanih žena. Na dvadesetom kilometru taj broj je opao na 400. Na desetom kilometru ostalo ih je samo 40. Na licu mesta našao sam samo četiri žene spremne da svedoče.“

Da Vas podsetimo:  Prosvjetina škola u Beču i drugi projekti nastavljaju se čim bude moglo

Među te mnogobrojne laži spada i izjava „nezavisnog“ pregovarača Martija Ahtisarija koji, pet godina nakon Dejtona, tvrdi da je u Bosni i Hercegovini poginulo 300.000 ljudi. Zatim, u finalnom izveštaju Komisije, koju je postavio Savet bezbednosti UN, na čijem je čelu bio Šerif Basioni, profesor na odeljenju za međunarodno pravo Di Pol univerziteta u Čikagu, koji je prezentiran Savetu Evrope 24. maja 1994, stoji da je „u Prijedoru 56.000 muslimana nestalo, a veliki broj je ubijen“. Danas se procenjuje da je broj ubijenih i nestalih oko 3.000 ljudi od ukupno 112.000 stanovnika iz 1991. godine. Na osnovu lažnih podataka u ovom izveštaju, uveden je koncept „lokalnog genocida“, koji će kasnije postati krucijalna osnova za rad Haškog tribunala. Ovaj „koncept“ će Haškom tribunalu poslužiti za nametanje krivice i osude Srba.

Sve ove laži, koje su lansirali vodeći zapadni mediji i zvaničnici postaju istine, jer u današnjim medijatičkim društvima, „ponavljanje vredi koliko i dokazivanje“. One će kasnije direktno uticati i na sudske odluke.

Zatim, tokom bombardovanja, razni službenici SAD tvrdili su da su Srbi ubili 100.000, 250.000, pa čak i pola miliona Albanaca. „Postepeno, ta brojka je spala na 11.000, i ostala je na tome uprkos činjenici da je nađeno samo 4.000 tela u jednoj od najintenzivnijih potraga u istoriji sudske medicine“, a da se ne zna koliko je od tog broja bilo nelojalnih Albanaca likvidiranih od OVK, zatim civilnih žrtava Srba (otetih i likvidiranih) od OVK i, na kraju, vojnika Srba i civilnih žrtava (na obe strane) NATO bombardovanja.

Izvor: intermagazin.rs, novosti.rs

5 KOMENTARA

  1. Ukoliko Drzava Srbija,zvanično i redovno,
    u svim vaznim institucijama zaobilazi i izbijegava da reagira na ovakve neistine,
    onda je ovakav rezulatat krajnje logičan!
    Da se stalno reagiralo , nikada se ne bi ni došlo do ovolikih brojeva i ovolokih lazi i štete po Drzavu !!! Dok god naši najveći neprijatelji budu imali presudan utjecaj u odabiru najvišeg drzavnog rukovodstva,
    ( veleizdajnika ) nema logike da se nadamo bilo čemu dobrom po Narod i Drzavu !!!

    • samo ste u Srebrenici pobili 8372,a broj nije konacan,jer se eksacije i danas vrse,kosti jedne osobe su nalazene na 6 razlicitih lokacija,ne moze vas sto voda oprati!

      • TRAGOM PRAVE SUDBINE „NESTALIH” IZ SREBRENICE

        Ovde vredi iznova podvući činjenicu da ne postoje materijalni dokazi za tvrdnju o „7-8.000” ubijenih muslimana, već da je ta proizvoljno utvrđena (ili, po Aliji Izetbegoviću, naručena od strane Klintona) cifra dobrim delom proizišla iz nagađanja (stvarnih ili izmišljenih) o „nestalima” iz Srebrenice. Tara Mekormak

        „cifra od 8.000 nije dokazana, već je procena napravljena na osnovu raznih spiskova nestalih. Dosad je Haški tribunal identifikovao 2.032 tela od 5.000 koja su iskopana. I, dok neka tela nose oznake žrtava ubistva, rane na mnogim telimaukazuju na smrt u ratnim dejstvima. Štaviše, s obzirom da je cela oblast bila poprište žestokih borbi od 1992. godine, za očekivati je da je bilo mnoštvo žrtava na obe strane i da su mnogi sahranjeni tamo gde su i pali.

        A treba ponoviti i to da je bilo i međumuslimanskih borbi pre i prilikom povlačenja iz Srebrenice, u kojima, po zapadnim svedočenjima, nije bilo manje od stotinu mrtvih. Međutim, nije se dosad čulo da je utvrđeno da je ijedna od „identifikovanih” žrava na taj način stradala. „Zna se” ko ih je ubio – kao što se zna i ko su „ratni zločinci” i pre suđenja, a kamoli presude.

        U svakom slučaju, što je veća mistifikacija pojma „nestalih” – od njihovog stvarnog broja do njihove prave sudbine – to su veće mogućnosti manipulacije. Stoga ne čude oštre reči Mustafića, koje je u već pomenutom intervjuu direktno uputio sopstvenom rukovodstvu u Sarajevu:

        „Čini mi se da se plašite živih stanovnika Srebrenice.

        Zato je bitno rasvetliti, koliko je to moguće, stvarnu sudbinu tih „nestalih”iz Srebrenice ili bar razobličiti igre koje su se oko njih vodile – i vode.

        Izveštaj Međunarodnog komiteta crvenog krsta, dokument br. 37, od 13. septembra 1995. jedan od onih na koje se profesor Herman poziva, nedvosmisleno ukazuje gde je završilo 5.000 „nestalih”, potvrđujući, između ostalog, i Mustafićeve navode o „ekiabranih” koja je ranije napustila grad:

        „Oko 5.000 muslimanskih vojnika iz Srebrenice napustilo je enklavu pre njenog pada. Muslimanska Vlada je priznala da su ti vojnici prekomandovani u drugejedinice njihovih oružanih snaga. Činjenica da o tome nisu obaveštene njihove porodice pravdana je obavezama vojne tajne.

        Isto je još ranije nagovestio izveštaj londonskog Tajmsa od 2. avgusta 1995. godine:

        „Veruje se da je na hiljade nestalih bosansko-muslimanskih vojnika iz Srebrenice, koji su bili U Centru pažnje izveštaja o mogućim masovnim pogubljenjima od strane Srba, sada bezbedno u području severoistočno od Tuzle. *34

        A izveštaj Krisa Hedžisa iz Njujork tajmsa, napisan samo nedelju dana nakonzauzimanja Srebrenice, 18. jula 1995. govori o još nekim „nestalim”, ovoga puta onimakoji su napustili grad tek posle njegovog pada:

        „Nekih 3.000 do 4.000 bosanskih muslimana koje su zvaničnici UN smatrali nestalim posle pada Srebrenice, našli su put kroz neprijateljske linije do teritorije pod kontrolom bosanske Vlade. Ova grupa, koja uključuje i ranjene izbeglice, iskrala se pod vatrom preko srpskih linija i prešla put od oko 30 milja [oko 50 km prim. ur.] do bezbedne teritorije.*35

        Evo i šta je Mustafić čuo iz svojih izvora o eventualnim nestalim godinu danaposle pada Srebrenice:

        „Saznao sam preko nekih ljudi bliskih hrvatskoj tajnoj službi koji opet imaju veze sa srpskom tajnom službom da je nekih 5.600 ljudi iz Srebrenice još uvek živo i da ih drže na različitim lokacijama. Skoro mi je gospođa Merhunisa Komarica reklada je primila neke podatke od Helsinškog komiteta za ljudska prava koji govore o brojci od 4.500 ljudi *36

        Ipak, da ponovimo, znatan broj ljudi je stradao u borbama, što se, naravno, ne potencira u „zvaničnoj verziji”. Možda, kao što je već nagovešteno, zato što bi to poko idealnu sliku „bespomoćnih” srebreničkih žrtava. A možda, opet, i da bi se izbeglo jednod ključnih pitanja: odakle toliki naoružani vojnici u jednoj „demilitarizovanoj zoni”?

        Karlos Martins Branko piše:

        „Malo je sumnje da je najmanje 2.000 bosanskih muslimana poginulo u borbama protiv bolje obučene i bolje vođene Vojske Republike Srpske/Vojske bosanskih Srba. Ipak, ostaje pitanje, KADA je većina tih žrtava pala? Po analizi koja sledi, to je bilo pre konačnog pada Srebrenice: muslimani su pružili vrlo mali otpor u leto 1995.*37

        Ruper navodi izveštaj Komisije Republike Srpske koji se podudara sa Brankovom cifrom:

        „Izveštaj izdat od strane Republike Srpske u septembru 2002. daje ukupnu procenu od oko 2.000 pripadnika Vojske bosanskih muslimana (ABH) poginulih u borbama, zajedno s oko 500 poginulih pripadnika Vojske Republike Srpske. I, mada je deo poginulih pripadao Tuzlanskoj brigadi ABH koja je pritekla u pomoć, najveći broj potiče iz naoružane kolone koja je napustila Srebrenicu.*38*

        I rezimira ukupnu sliku:

        „Možda najfrapantnija strana cifre od 78.000 žrtava je da je ona sve vreme sinonim za broj onih koji su streljani. Međutim, ovo nikako nije moguće: brojni tadašnjiizveštaji UN i drugih nezavisnih posmatrača govore o žestokim borbama s velikim brojem žrtava na obe strane. Takođe je poznato da su drugi pobegli u muslimansku teritoriju u okolini Tuzle i Žepe, da su se neki povukli prema zapadu i severu, a da su neki pobegli u Srbiju. Dakle, može se sa sigurnošću reći da ni približan broj nestalih nije mogao biti streljan

        Najveći osnovni problem Je u samoj aritmetici”.*39

        Dakle, umesto da ove informacije o hiljadama „nestalih” muslimanskih vojnika tajno prekomandovanih na druga ratišta, o nekoliko hiljada civila koji su se, posle povlačenja kroz srpske linije, „stvorili” u okolini Tuzle, o poginulim u borbama -posluže „zabrinutim” za sudbinu „nestalih” u cilju rasvetljavanja cele priče, cifra od „7-80 nestalih” je za potrebe „zvanične verzije” zabetonirana – i pretočena u optužujuću brojkuja je trebalo da bude pogonsko gorivo za unapred donesenu presudu o „genocidu”.

        Međutim, ta manipulacija je, kao što ćemo videti, za oštre i objektivne zapadneposmatrače poprilično providna.

        IGRE SA BROJEVIMA ŽRTAVA

        vod u srebreničku „igru brojki” prepuštamo Ruperu:

        „do prve nedelje u avgustu 1995. 35.632 ljudi je registrovano od strane Svetske zdravstvene organizacije i bosanske Vlade kao raseljena lica iz srebreničke zaštićene zone – drugim rečima, kao preživeli iz Srebrenice. Crveni krst je takođe vido i zabeležio da se „nekoliko hiljada” naoružanih muslimanskih muškaraca iz Srebrenice bezbedno povuklo iza muslimanskih linija

        da bi zatim bili prekomandovani na druga ratišta bez obaveštavanja njihovih porodica . A, kao što je gore navedeno, oko 700vojnika iz Srebrenice je stiglo do Žepe, da bi potom bezbedno izašli iz tog grada posle njegovog pada u srpske ruke poslednje nedelje jula 1995. Dakle, ukupno je bilo najmanje 38-39.000 preživelih iz Srebrenice – što je cifra koja se precizno podudara sa procenama o broju ljudi u Srebrenici od strane glavnih humanitarnih organizacija iz vremena pre njenog pada. *40

        I zatim konstatuje:

        „Da je 7.300 ljudi iz Srebrenice zbilja masakrirano, populacija unutar zaštićene zone pre pada U srpske ruke morala je da broji znatno preko 46.000 – što je cifra koja daleko prevazilazi bilo koju verodostojnu procenu napravljenu u to vreme.*41

        Još bitnije, Ruper je našao potvrdu za svoje tvrdnje o ciframa u samom Haškomtribunalu, hvatajući jednog od sudija u samopobijanju – i verovatno nehotičnom otkrivanju prave istine skrivene u „igri brojki”:

        „Od ogromne je važnosti činjenica da je jedan od sudija u slučaju Krstić, sudija Patriša Vald, procenila populaciju Srebrenice pre njenog pada na 37.000, u svom članku o slučaju Krstić za Džordžtaunski žurnal za pravnu etiku

        u izdanju za proleće, 2003. pd naslovom: General Krstić: studija o ratnom zločinu:

        Pre napada, Srebrenica je bila selo od nekih 37.000 stanovnika.

        Sudija Vald je očigledno bila krajnje nesvesna činjenice da je cifra koju je sama iznela učinila nemogućim zločine za koje je Krstiću izrečena presuda.*42

        Josif Bodanski iz Međunarodnog udruženja za strateške studije u Vašingtonu, međunarodno poznati stručnjak i savetnik američkog Senata za terorizam, naziva cifru od 7.000 ubijenih u Srebrenici „dezinformacijom” i primećuje:

        „Svi nezavisni forenzički dokazi ukazuju na broj od nekoliko stotina muslimanskih žrtava, i to verovatno u nižim stotinama. Neprestano insistiranje na visokom broju muslimanskih žrtava takođe služi prikrivanju prethodnih ubistava srpskih civila u tom Gradu od strane muslimana. *43

        Filip Korvin, koji je u doba srebreničkih događanja bio najviši zvaničnik UN u BiH i čovek na koga je, po sopstvenim rečima, upravo 11. jula 1995. „bosanski snajperista pokušao da izvrši atentat”, u svom članku za Srebreničku istraživačku grupu od jula 2005aje procenu sličnu onoj koju daje Bodanski:

        „činjenice iznete u ovom izveštaju predstavljaju vrlo jasan argument da jecifra od 7.000 ubijenih, s kojom se često barata u međunarodnoj zajednici, jedno neodrživo preterivanje. Prava cifra je verovatno bliža broju od 700. *44

        Pri tom se Korvin jasno određuje prema zločinima te vrste uopšte:

        „Sigurno je da su u Srebrenici, kao i u svim ratnim područjima, ubijani civili, i da počinioci zaslužuju osudu i suđenje. I, bez obzira da li se radilo o troje, 30 ili 300 nevinih civila koji su ubijeni, to je strašan zločin, i tu nema nikakvog dvoumljenja. *45

        I baš zato je potrebno znati ne samo koliko je nevinih ili razoružanih pogubljeno, već i ko je to počinio. Međutim, upravo cinična „igra brojki” za potrebe „zvanične ve” sprečava da se do tih saznanja i dođe. A prikrivanje okolnosti zločina jeste saučesništv u samom zločinu. Nažalost, saučesnicima ove vrste još uvek nema ko da sudi. Ali se barrazmere njihovog saučesništva mogu razotkriti.

        Instruktivan je još jedan primer manipulacije brojkama, ovog puta na najvišem međunarodnom političkom nivou. Naime, Ruper piše o činjenici da je, pod okriljem OEBS-a, oko 3.000 imena sa spiska „srebreničkih žrtvi” kojeg je prikupio Crveni krst prijavljeno za glasanje na izborima u Bosni 1996. godine:

        „Ukazao sam OEBS-u da se ili desila masovna izborna prevara ili da je skoro polovina ljudi na spisku nestalih Međunarodnog crvenog krsta još uvek živa. OEBS mije na kraju odgovorio da su birački spiskovi zaključani u magacinima i da nisu u mogućnosti da stvar istraže”*46

        Ruper zatim citira i elektronsku poruku jednog američkog zvaničnika OEBS upućenu kolegama, datiranu 23. jula 1997. a povodom sličnog upita upućenog od strane još jednog novinara Bi-Bi-Si-ja:

        „Novinar Bi-Bi-Si-ja koji se bavi pitanjem nestalih u BiH je postavio zanimljivo pitanje. On proverava tvrdnju g. Kalinića, predsednika Narodne skupštine RS,da je nekih 3.000 ljudi koji se nalaze na spisku nestalih iz Srebrenice sačinjenim od strane Međunarodnog crvenog krsta glasalo na prošlogodišnjim izborima.

        Ne sećam se bilo kakvog pokušaja od strane OEBS-a da uporedi>bazu podataka registrovanih izbeglica s kompjuterizovanim spiskom Međunarodnog crvenog krsta

        Da li bi bilo moguće uporediti spisak MCK sa biračkim spiskovima iz 1996.? Ovo bi potencijalno spojilo dugo rastavljene ljude i, u jednom potezu, potencijalno više doprinelo smanjenju MCK-ovog spiska patnje nego bilo koji drugi dosadašnji pokušaj. Mi bi ovo trebalo da uradimo ako je ikako moguće

        Dejvid Foli, Glasnogovornik i viši savetnik za javnu politiku*47

        Očigledno je da je i u OEBS-u je bilo ljudi sa savešću – koja, nažalost, izgleda ipak nije bila dovoljno duboko prodrmana:

        „Posle nekoliko meseci bez odgovora, novinar Bi-Bi-Si-ja je više puta pokušaoda stupi u vezu sa Folijem. Na kraju je uspeo sa njim da razgovara.

        foli je objasnio da su podaci o glasanju iz 1996. zaključani u skladištima širom Bosne i da OEBS nije imao sredstva da do njih dođe i uporedi imena koja su se pojavila i na spisku glasača i na spisku nestalih MCK. *48

        Kada se zna za kakve je sve stvari OEBS dosad izdvajao novac, a da se ovde radi o ulaženju u trag hiljadama nestalih, za koje vlada tolika „zabrinutost” Zapada, može se pretpostaviti šta je po sredi, i da je prava sudbina nestalih iz Srebrenice „poslednja rupa” na OEBS-ovoj svirali.

        Na kraju, u poznatom članku iz marta 1998. „Srebrenica: i nakon tri godine,potraga još uvek traje”, američki novinar Džordž Pamfri otkriva stepen „zabrinutosti” i samlade u Sarajevu u vezi s ovim pitanjem:

        „Jedan zvaničnik Crvenog krsta rekao je nemačkom novinaru koji Ga je intervjuisao da muslimani koji su stigli na bezbedno tle ne mogu biti skinuti sa spiska nestalih zato što nismo dobili njihova imena [od vlasti u Sarajevu – prim. ur.].”*49

        Dakle, svrha „igre brojki” je više nego jasna: broj „nestalih” se nipošto ne sme spstiti ispod unapred određene cifre – dovoljno velike da šokira, pruži izgovor za vojnu intervenciju, opravda dizanja optužnica za „genocid”, i skrene pažnju s dokazivih zlodela, kao što je, na primer, „čišćenje” Srpske Krajine od srpskog stanovništva. U tom cilju jdna igra će se pokazati više nego delotvornom, neka vrsta visoko sofisticirane igre „skrivalica”.

        „SATELITSKI SNIMCI”

        U jednom od zaključaka Srebreničke istraživačke grupe govori se o još jednom delupolitičko-medijske kampanje u cilju predstavljanja srebreničkih dešavanja onako kako se nisu desila – o mahanju navodnim „satelitskim snimcima” koji su uhvatili „zlotvore” na delu:

        „10. avgusta 1995. Medlin Olbrajt je pokazala neke satelitske fotografijena zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti, u prilog denunciranja bosanskih Srba,uključujući i jednu fotografiju koja pokazuje ljude – navodno bosanske muslimane blizu Srebrenice – okupljene na stadionu, kao i snimak navodno napravljen malo posle toga, koji pokazuje obližnju poljanu s uznemirenim zemljištem. Ove fotografije nikad nisu javno objavljene, ali čak i da su verodostojne, one nisu nikakav dokaz ni za streljanja ni za zakopavanja tela”.*50

        Profesor Filip Hemond sa London saut benk univerziteta (London South Bank University), koji je u julu 2005. za potrebe Srebreničke istraživačke grupe napisaokratku studiju pod naslovom „Britanska štampa o Srebrenici”, govori o jednoj strani mahanja „satelitskim snimcima”, koje je, osim što je trebalo da doprinese opštoj propagandnoj buci oko Srebrenice, imalo još jedan, kratkoročniji i vrlo praktičan cilj. Hemondcitira britanskog novinara Džona Svinija, koji u članku za Gardijan Mančester od 20. avgusta 1995. piše da su satelitski snimci bili tempirani tako da neutrališu

        ,, dobru propagandu u korist Srba, slike patnje krajiških Srba koje je isterala hrvatska vojska: jedna ljudska lavina koja se povlačila iz domova u kojima je Generacijama živela; spaljene kuće; Srbi kamenovani dok hrvatska policija nepomično posmatra. *51

        Ipak, pošto su obavile oba posla, famozne satelitske fotografije sklonjene su van dometa javnosti, što potvrđuje izveštaj Njujork tajmsa od 11. avgusta 1995. godine:

        „Američka Vlada odbila je da dozvoli novinarima da vide satelitske fotografije za koje se tvrdilo da pokazuju ljude na fudbalskom terenu. Američki zvaničnici su rekli da su satelitski snimci strogo poverljivi , mada ih je g-đa Olbrajtpokazala ostalim 14 članova Saveta bezbednosti. *52

        Zatim su prošli meseci, a fotografije je još uvek bilo nemoguće videti. Vašington post je, u vezi sa skrivanjem onoga što je trebalo da predstavlja jedan od krunskih dokaza , izvestio o pismu Glavnog tužioca Haškog tribunala, Ričarda Goldstona (Richard Golstone), upućenog američkoj ambasadi u Hagu novembra 1995. godine:

        „Sudija Goldston je okarakterisao kvalitet i pravovremenost obaveštajnih podataka koje su mu dostavile Sjedinjene Države razočaravajućim . On se žalio na to da mu nisu predati satelitski snimci koji bi pomogli tribunalu pod patronatom Ujedinjenih nacija da identifikuje masovne grobnice koje su se pojavile posle pada Srebrenice u julu.”*53

        A posle više od pola godine igre „skrivalica” s navodnim satelitskim snimcima, u svom izdanju za mart 1996. izveštaj britanskog časopisa „LM” (koji je razotkrio i prevaru vezanu za navodni snimak jednog muslimanskog ratnog zarobljenika iza bodljikave žice od strane britanskog Aj-Ti-En-a) prenosi koliko su te iste snimke novinari na terenu još shvatali ozbiljno:

        „Mnoge strane međunarodne TV ekipe nisu se čak ni potrudile da pretraže lokaciju prikazanu na satelitskoj fotografiji CIA, pošto je vladala opšta saglasnost u medijskim krugovima da to nije bila masovna grobnica.*54

        A Ruper nas nedvosmisleno obaveštava:

        „Potvrda da elektronsko nadgledanje nije otkrilo ništa stigla je u aprilu 1996. kada je AP citirao reči američkog potpukovnika Džona Batista (Lt.Col John Batiste) da su satelitski snimci masovnih grobnica pokazali da ih niko nije dirao . *55

        Sa svoje strane, Džordž Pamfri postavlja sledeća pitanja, otkrivajući nam, pri tom, da ni Savetu bezbednosti nisu pokazani originalni snimci:

        „Gde je originalna fotografija koju su snimili izviđački avioni? Zašto Savetu bezbednosti nisu prikazane originalne fotografije? Fotografija koja je objavljenanosi oznaku Moguće masovne grobnice , koja je, međutim, pridodata naknadno, što znači da su podaci o vremenu i mestu koje je snimljeno, a koje izviđačka kamera automatskiunosi, izbrisani s fotografije, dok su strelice i druga tumačenja toga šta je to što treba zapravo da se vidi naknadno uneseni na samu fotografiju. Sama po sebi, fotografija bi mogla biti protumačena kao nešto što nema nikakve veze s ratom na Balkanu.Kako iko može da zna da je fotografija snimljena blizu Srebrenice, u vreme koje se navodi – a ne u neko drugo vreme, u nekom drugom delu sveta?*56

        A zatim nam otkriva još jedan podatak, citirajući berlinski Tagescajtung od17. decembra 1997. godine:

        „u njujorškoj centrali UN, svi dokumenti vezani za Srebrenicu označeni su kao tajni za period od sledećih 30-50 Godina, i čak nisu dostupni ni Tribunalu. Ova odluka doneta je na zahtev stalnih članica Saveta bezbednosti, SAD, Francuske i Velike Britanije.*57

        Nema ni jedan dokaz da su Srbi pobili 8000 muslimana posto vojno sposobnih nije bilo kad su Srbi usli u Srebrenicu, ali ima ogromno lazi u svakom muslimanu i neka vam Bog po delima i recima sudi.
        Ako zelis znati istinu evo ti link pa citaj. Ja sam mnogo vise muslimana spasila iz Bosne nego sto ih jeizginulo tokom celog gradjanskog rata 1991 – 1995, prosla mnoga stratista a saznanja crpim od ucesnika i svedoka sa lica mesta i ne dozvoljavam neznalicama da konstantno ponavljaju mantru o toboznjem genocidu i straanju.
        Za 3250 spskih civila postoje svedoci i dokazi, istrebili ste srpski narod u Srebrenici i okolnim selima, u Sarajevu i mnogim delovima Federacije a ti pricas o pranju nasih greha.
        Ne brini ti o nasim gresima, niko tako svirepo nije ubiao srpski narod kao vi, hrvati i arbanasi.

        Sve dok budete svoj identitet gradili na lazima, menjali naciju ko cigo konje, nikad necete biti narod. Coveka dobrota i dobrocinstvo cini covekom a necovek se kiti neznanjem i bezdusnoscu.
        Vise na donjem linku.
        https://iskra.co/republika-srpska/pavic-zabranjena-istina-o-srebrenici-prirucnik-zasnovan-na-stranim-izvorima/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime