Toksični jugoslavizam

1
607
Foto: printscreen ( nspm.rs )

Nedavno je Borka Pavićević sahranjena uz himnu „Hej Sloveni“ – jer za nju, kako je rečeno, „nije bilo razlike između nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije, sem sužavanja prostora“ (Srbija kao „mala Jugoslavija“).

A Srđan Dragojević je, takođe nedavno, napisao: „Vraćam se proverenoj teoriji jugoslovenstva. `Ja sam Srbin, ja sam Hrvat, ej, Bošnjak sam, ahoj, ja sam ponosan Slovenac`… Ne – vi ste kurci. Jebala vas nacija. Budite, ako ste ljudi – Jugosloveni“.

* * *

Srbi su voleli Jugoslaviju. Smatrali su je svojom državom i rado su prelazili u Jugoslovene (u nacionalnom smislu).

Jedno istraživanje iz 1971. godine pokazalo je da se 39% beograđana zalagalo za izgradnju „jugoslovenske nacije“ (ovde, str. 109). Desetak godina docnije, čak trećina beogradske omladine već se izjašnjavala kao „Jugosloveni po nacionalnosti“, a taj postotak je iznosio 22% među omladinom „uže“ Srbije (isto, str. 178).

Radi poređenja, po popisu iz 1981. godine, „Jugoslovena“ u „užoj“ Srbiji je bilo 4,8%, s tim da je njihov broj iz popisa u popis višestruko rastao: 1961. ih je bilo 11.699, 1971. godine 75.376, a 1981. već 272.050 (ovde, str. 11). Dakle, udeo „Jugoslovena“ među mladima u Srbiji 1981. bio je pet puta veći od proseka. To je u budućnosti najavljivalo sve masovniji prelazak Srba u „Jugoslovene“.

Drugo istraživanje iz istog perioda među omladinom (ovde, str. 184), pokazalo je da je odnos onih koji preferiraju jugoslovenstvo nad nacionalnim, među Slovencima bio 10%:63% (šestostruko u korist nacionalnog), među kosovskim Arbanasima 3%:78% (dvadesetoruko u korist nacionalnog), a među Srbima 42%:31% – što znači da je više mladih Srba preferiralo Jugoslaviju, nego sopstvenu naciju.

Čak i danas, pokazuju istraživanja, nigde nije više nostalgičnih „Jugoslovena“ nego u Srbiji. Na pitanje osećaju li se još uvek Jugoslovenima, postavljenom u istraživanju sprovedenom 2010-2014, potvrdno je odgovorilo: na Kosovu* 2%, u Hrvatskoj 3%, u Makedoniji 15%, u BiH 19%, u Crnoj Gori 28%, a u Srbiji 32% ispitanika.

Evo šta o svojoj nacionalnoj pripadnosti kažu neke od beogradskih javnih ličnosti.

Mirjana Karanović priznaje da ju je u doba SFRJ „bilo sramota da kaže(m) – ja sam Srpkinja. Nekako, ja sam bila prvo glumica, žena, pa, ne znam, iz Jugoslavije, pa sve ostalo“.

Vladimir Arsenijević i dan-danas smatra da „činjenicu da sam Srbin oseća(m) samo po sramoti od te činjenice“, te da mu je „ideja jugoslovenstva postala retroaktivno delimično prihvatljiva, jer je to ipak savremeniji identitet, na izvestan način sličan američkom“.

Saša Ćirić se pita „da li smo osuđeni na nacionalni identitet“, i podseća da smo, kada je reč o „stvaranju jednog nadnacionalnog identiteta“, u ovim krajevima „u 20. veku, imali bar dva primera – austrougarski i jugoslovenski, a od 21. prisustvujemo i trećem – evropski model“.

Biljana Srbljanovićeva za sebe kaže: „Ja sam izrazito i duboko anacionalna“, dodajući da je „u samoj suštini nacionalnog sve ono protiv čega se bori(m) u svom životu”.

Slično misli i Srbljanovićkin mlađi kolega Ognjen Glavonić: „Meni taj nacionalni identitet ne znači ama baš ništa“, pa dodaje da je „Jugoslavija bila modernizacijska tvorevina“, zbog čega se on danas „osjeća kao Jugoslaven“.

Takođe, među beogradskim (samoproglašenim) levičarima mlađe generacije mnogo je „Jugoslovena“. Oni su znanje o Jugoslaviji najčešće sticali ili iz priča, ili iz serije B92 „SFRJ za početnike“. Zato je za njih Srbija zapravo „sranje“, a JugosferaRegion i Zapadni Balkan jedina prava domovina.

Da Vas podsetimo:  Čega je Aleksandar Vučić ime?

* * *

Kako objasniti ovaj fenomen?

Treba napraviti razliku između tri tipa jugoslovenstva.

  1. Jugoslovenstvo kao osećaj pripadnosti široj državnoj strukturi i njoj odgovarajućem političkom narodu, tzv. građanskoj polietničkoj naciji – prisutno 1918-1992;
  2. Jugoslovenstvo kao nostalgični osećaj prošlih vremena, u kojima su neke od poželjnih vrednosti bile zastupljenije u društvu: sigurnost, zaposlenost, standard, jednakost… – izraženo danas kod dela starijih pokolenja;
  3. Jugoslovenstvo kao osećaj prezira prema sopstvenom narodu i identifikacija s (auto)kolonijalnim projekcijama – karakteristično za „drugu Srbiju“ i kandidate za asimilaciju.

Lako poistovećenje s širom državnom strukturom, koja se prepoznaje kao „svoja“, posebno odlikuje Srbe i Ruse. Andrej Fursov smatra da su Rusi i Srbi jedina dva slovenska naroda koji su težili istinskoj „velikoj državi“ – Imperiji (pri čemu su Rusi u tome bili uspešniji).

I zaista, Srbi su u dva navrata hteli da naprave „imperiju“ s narodima s kojima su prethodno ratovali – Dušan je stvorio „Carstvo Srba, Grka, Bugara i Arbanasa“ (ovde, str. 41), a Aleksandar „Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca“.

Rusi i dan-danas svoju državu vide kao multietničku, zbog čega dosledno prave razliku između prideva „ruski“ (russkiй) – koji se odnosi na etničke Ruse, i „rusijski“ (rossiйskiй) – koji se odnosi na sve građane Rusije, bez obzira na etničko poreklo. Zato kažu „ruski jezik“ (russkiй яzыk), ali: „rusijska zastava“ (rossiйskiй flag), „rusijska vlada“ (rossiйskoe pravitelьstvo), „rusijsko državljanostvo“ (rossiйskoe graždanstvo), „rusijski pasoš“ (rossiйskiй pasport)…

Taj osećaj za slovensku polietničku Državu, naslednicu panhrišćanske Βασιλεία Ῥωμαίων, Solonjevič definiše ovako: „imperija biva tim jača što se u njoj udobnije osećaju svi narodi i plemena koji je naseljavaju“ (ovde, str. 22).

Ovaj imperativ „udobnosti“ za sve narode, Solonjević (str. 23) dedukuje iz osnovne ideje: „Imperija je mir“ (Pax Romanum). To znači da u imperiji prestaje međusobni rat plemena i naroda. Pošto se uspostavi Velika Država, „svi narodi žive i razvijaju se u miru“ (isto).

Zbog te ideje, Rossiйskaя Imperiя ne samo da je sačuvala sve svoje narode, nego je njihove pripadnike učinila u svemu ravnopravnim. Oni su se, kao i etnički Rusi, jednako uzdizali u trgovački, preduzetnički, činovnički ili vojnički stalež.

Jermeni Mantašev i Lijanozov bili su prebogati naftni magnati, Jermenin Loris-Melikov bio je ministar unutrašnjih poslova, Poljak Čartoriskij bio je ministar inostranih dela, Nemac Bunge bio je premijer, ministri su, takođe, bili i Grci, Tatari… (isto, 101, 152).

Da bismo shvatili važnost ovog uvida, Solonjevič nas poziva da se zapitamo da li je u Britaniji neki Hindus mogao da bude ministar? Ili u kolonijalnoj Francuskoj kakav Arapin član Senata? Ili u Kajzerovoj Nemačkoj neki Afrikanac naftni bogataš? „U Engleskoj je bilo mnogo sloboda, ali samo za Engleze. U Rusiji ih je bilo nešto manje, ali su one bile za sve. Uzbek je imao sva prava koje je imao i Velikorus“ (Solonjevič, str. 101-102).

Od 150 naroda koliko je živelo u Ruskoj imperiji, podseća Solonjevič, nijedan nije bio istrebljen. Zamislimo da su Sibirom, umesto Rusa, vladali Španci ili Englezi. Koliko lomača, koliko kaznenih pohoda, koliko mučilišta bi bilo? I šta bi od sibirskih naroda danas preostalo? (isto, str. 288).

Da Vas podsetimo:  Čime Srbija privlači Folksvagen?

Na isti način možemo da posmatramo i Srbiju. Srbi su u svojoj Jugoslaviji nesebično i odlučno pomagali kulturnu i svaku drugu afirmaciju Slovenaca i Hrvata (od 1918), Makedonaca i Crnogoraca (od 1945), Muslimana (od 1971), Albanaca i Mađara (naročito od 1972)…

I danas je Srbija po svim standardima najudobnija zemlja za život etničkih manjina u ovom delu Evrope: nigde njihovi nacionalni saveti nemaju veća prava, nigde njihovi jezici nisu zastupljeniji u administraciji i medijima, nigde ih javno mnenje ne štiti više no ovde…

U Srbiji se doživljava kao sasvim prirodno da pripadnik etničke manjine može da bude predsednik parlamenta (Dulić) ili vlade (Brnabićka). U Hrvatskoj je uzbuna kad Srbin kupi Kraš, a zamiislite tek kako bi njihovo javno mnenje reagovalo da neki Srbin postane predsednik „hrvatskog sabora“ ili „hrvatske vlade“…

Taj i takav „duh naroda“ (danas bi se reklo: politička kultura) jedan je od ključnih činilaca zašto su Srbi 1918-1992. bili najpoletniji Jugosloveni; ali i zašto u današnjoj Srbiji nema ni traga asimilacionoj politici prema etničkim manjinama.

* * *

Kada je pak reč o jugonostalgiji, naravno da svako ima pravo da neguje sentimente. No, u javnosti, postoji obaveza objektivnosti i uravnoteženosti.

Tačno je da je običan svet u Jugoslaviji bolje živeo nego danas. Ali, kada se sećamo socijalne sigurnosti i materijalnog blagostanja (pogotovo sedamdesetih), ne bismo smeli da zaboravimo ni na sledeće činjenice:

  1. Likvidirano je, samo u Srbiji (1944-1953), preko 60.000 ljudi, a zatvoreno 120.000 političkih osuđenika (ovde);
  2. U centru Evrope, uz prećutnu saglasnost Zapada, postojali su koncentracioni logori – Goli otok i Sv. Grgur (1949-1956) – u kojima su politički zatvorenici ponižavani i satirani;
  3. Hrvatski genocid nad Srbima ostao je tek delimično kažnjen, dok su, radi lažne simetrije, mnogi nevini Srbi sankcionisani kao „ratni zločinci“; protiv Ante Pavelića, uz veliko natezanje, formalna optužnica podignuta je tek 1956. (bez sudskog epiloga); s druge strane, Slobodan Jovanović je već 1946. osuđen na 20 godina robije;
  4. Zvanična državna ideja 1945-1992. bila je „Slaba Srbija, jaka Jugoslavija“; u to ime, Srbija je sistematski slabljena i iskorišćavana (ovde).
  5. Dominantna kulturna politika, naročito posle 1971, bila je „svođenje srpskog na srbijansko“, kako bi ono što nije srbijansko (Njegoš, Andrić, Selimović, Lubarda) „s vremenom prestalo da bude srpsko“ (Lompar).
  6. Srbija je ne samo svedena na „predkumanovske granice“, već su joj, dodatno, kao staratelji i kontrolori dodeljene SAP Vojvodina i SAP Kosovo; recimo, „uža“ Srbija nije mogla da donese nijednu važniju odluku bez prethodne saglasnosti „pokrajina“;
  7. Išlo se u zatvor za napisanu pesmu (ovde), ili za ispričan vic (ovde)…

Ovako bismo mogli još dugo da ređamo. Jugonostalgija je, stoga, u javnom polju pogrešna zato što je neobjektivna i neuravnotežena. A posebno zato što je plodno tle za ideju obnove antisrpskog jugoslavizma, ali ovog puta pod NATO kišobranom.

Jugoslavizam 2019. godine, naime, hoće neku varijantu „najnovije Jugoslavije“ – poput Zapadnog Balkana, ili makar Srbije kao „Građanije“ – u okolnostima hegemonije atlantističkog (neo)kolonijalizma. Kao ishod takvog jugoslavizmamožemo dobiti tek Srbiju kao operativni kondominijum NATO suseda i sopstvene autokolonijalne elite.

Da Vas podsetimo:  Vlast manipuliše brojem žrtava bombardovanja

Zato je jugonostalgija, kao javni sentiment, ona samoskrivljena zaslepljenost koja onemogućava da se objektivno sagledaju stvari i donesu racionalne odluke.

* * *

Kada je pak reč o jugoslavizmu kod naše građanističke elite, on se može najbolje objasniti ako ga posmatramo kao deo (auto)kolonijalnog projekta.

Predviđeno mesto Srbije je da bude večita (polu)periferija EU/Nemačke, trajno izvorište jeftinih sirovina i jeftine radne snage. Takav položaj se, međutim, može održati, usled nepredvidivosti Srba, tek ako se obezbedi da u Srbiji dominira kultura autostigmatizacije, tj. prevaga autošovinističkog fatalizma (Srbi kao „najgori narod“, „nema nam spasa“, „zaslužujemo sve što nas je snašlo“), kako bi se osigurao mehanizam automarginalizacije žrtve.

Taj mehanizam, naime, funkcioniše tako što se obrazac superiorni/ inferiorni, gde je prvi uvek kolonijalni gospodar, a drugi kolonizovani domorodac, transferiše i kao linija podele unutar kolonije. Otuda kod nas izdvajanje „Druge Srbiju“ i njeno suprostavljanje ostatku društva („nacionalistima“), diferenciranje „nas urbanih“ od „njih ruralnih“, centra (beogradske metropole) od „palanke“, „evropskog“ od „balkanskog“, „modernog“ od „retrogradnog“…

Objektivna funkcija ove (samo)distinktivne društvene grupe – prvenstveno u eliti, podeliti i među aspirantima da se u njih popnu – jeste da bude autokolonijalno jezgro (kulturno, medijsko, ideološko), kompradorska peta kolona koja obezbeđuje društvenu klimu za nesmetano delovanje kolonijalne uprave i transakciju profita atlantističkih kompanija u njihove metropole.

Jedan od tih (samo)marginalizujućih stereotipa, kojima se natapaju i zasićuju mentalne mape društva, jeste i distinkcija „Jugosloveni“ – „Srbi“. Tu se Jugoslavija javlja prvenstveno kao simulakrum politkorektne prošlosti (Sonja Biserko: „Jugoslavija je bila naša prva EU“). I kao što je „srpski nacionalizam“, navodno, ubio tu našu „prvu EU“, tako i sada „srpski nacionalizam“ – a zapravo ta „ruralna“, „palanačka“, „balkanska“ i „retrogradna“ Srbija koja odbija da sluša EU i NATO – ubija našu budućnost.

Pošto su u mentalnim mapama koje neguje naša kulturna i medijska elita Srbi i Srbija svedeni na negativni (auto)stereotip, oni koji su poverovali da je njihov osnovni problem to što su rođeni ovde („slučajni Srbi“) evakuišu se u prihvatljiviji nacionalni identitet – u „Jugoslovene“.

Oni misle da, kada te bezobzirno eksploatišu ili ponižavaju, ili te stavljaju u vagon samo zato što si Srbin, rešenje je da postaneš „Jugosloven“.

Ali, jugoslavizam je danas tek jedan od oblika ideološke „legalizacije pljačke koja se desila pod otrcanom firmom ljudskih prava i brigom za civile“ (Kusturica). On nije ništa drugo do tipična autokolonijalna fantazma, čija je funkcija slabljenje potencijala za stvarni otpor.

Zato je nužna dekolonizacija naših mentalnih mapa i kritička dekonstrukcija jugoslavizma kao dela kolonijalne ideologije – uz puno razumevanje onoga što je jugoslovenstvo značilo za Srbe 1918-1992. Osnovno što moramo da naučimo jeste da se ne stidimo onoga što jesmo, da razumemo sopstvenu istoriju i da se pogrešno ne optužujemo za ono za šta, kao narod, nikako nismo krivi.

Sve ostalo nužno vodi u kapitulantsku ideologiju pristanka na okupaciju. A ona znači ne samo beskonačnu pljačku svih naših resursa, već i našu trajnu dehumanizaciju kao pripadnika svog naroda.

Srbi kao „bele crnčuge“ – nikada.

Slobodan Antonić
Izvor: iskra.co

1 KOMENTAR

  1. Jugoaslaveni u Србији

    Не могу ЈУГОSLAVENI гајити илузију да Православну Србију колонизују
    и направе неку нову “ЈУГОСЛАВИЈУ“!
    То не смеју ни да помисле у било којој од бивших република СФРЈ, а камоли
    да се овако и оволико јавно непријатељски односе према домаћем станов-
    ништву – крајње дрско, безобразно и отворено непријатељски?!
    Православни Срби просто немају право да се тако декларишу, јер им се
    одмах приписује “КЛЕРО-ФАШИЗАМ“ , “ВЕЛИКО-СРБСТВО“, “ЧЕТНИШТВО“…?!
    “ЈУГОСЛОВЕНИ“ нису нигде добродошли, а не нарочито у Хрватској!
    А већина њих је овде, у Србији: живе, раде, оснивају породице, школују се, уживају сва
    грађанска права као и већинско Православно становништво, и немају
    никакв разлог за екстремизам према домаћем становништву /Православним
    Србима/ које без икакве задршке, испољавају појединци
    и разноразнразне НВО, а све по диктату страног фактора???
    Југословенство није више држављљнство, нити национлна припадност.
    Јавно се не може кроз институције државе легализовати, па остаје питање:
    Каква је сврха тог инсистирања на – “ЈУГО-SLAVENSTVU?
    У било којој земљи Европе, ви морате прво бити држављанин те државе –
    НЕМАЦ, ГРК, ШПАНАЦ, ФРАНЦУЗ БРИТАНАЦ, ШВАЈЦАРАЦ, БЕЛГИЈАНАЦ…
    па тек онда припадник овог или оног народа или мањинске заједнице.
    Дакле, Ви и сви вама слични, Ваши истомишљеници – ЈУГОСЛОВЕНИ –
    требало би, ФРМАЛНО-ПРАВНО, да будете СРБИЈАНЦИ као држављани
    државе у којо живите, признате од УН-а, па тек онда ово друго: Србин,
    Хрват, Босанац, Македонац, Бошњак, Мађар, Албанац…
    А, не, то никако! Ви не желите да будете Србијанац, држављанин Србије,
    јер Србију не признајете као своју државу, већ неку варијанту неке ваше
    лудачке, нове државе која се може звати и ЂАВОСЛАВИЈА, али само да
    не буде Срб-и-ја /ЈЕСАМ ОНЈА КОЈИ ЈЕСТЕ/!!!
    Дакле: проблем је у патологији – мржњи до те мере – да не желите ни да чујете
    то име – СРБИЈА, а у њој живите и радите, без икаквих сметњи, као и већинско
    Православно становништво.
    Шта вама смета – то не знате ни ви сами, али Србе и Србију не можете да
    смислите?!
    Е, то је ваш унутрашњи проблем и то морате сами са собом да решите.
    Решење је једноставно!
    Уз Божију помоћ покушајте до да превладате!

    Југословенство је угушило србство, а нјвеће заслугу за то имају
    комунизам ифашизам – два облика/појаве једне суштине – масонства – које
    није самоникло у србском народу, већ је убачено и наметнуто споља ,
    и то кроз два светска рата!
    Циљ је био – уништење православља, у Русији и Србији.
    У Србији је то подстакнуто у грађанским ратом између “патризана“ и
    “четника“, где је губитник само ПРАВОСЛАВНИ СРБСКИ НАРОД!

    Драган Славнић

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime