Ovakva ocena koju smo u naslovu dali se čini na prvi pogled preterana, no kada se pobroje argumenti i činjenice, stvari izgledaju drugačije. Tomislav Nikolić „večiti drugi“, tri puta biran za zamenika predsednika SRS-a (tri puta pokušao da pobedi na izborima za predsednika Srbije) i danas kao formalno prvi čovek države zapravo je drugi. Uvek u nečijoj senci kao da je prihvatio da bude nečija marioneta jer je to zapravo oportuno, bez rizika i veoma «udobno».
Jedini put kada je izgledalo da je Nikolić zaista prvi, bilo je onomad 2008. godine, kada je pokrenuo poslanički klub u Skupštni pod imenom „Napred Srbijo“, tj. kada su ga izbacili iz SRS-a. Tada je i Vučić napustio SRS i izjavio da će se baviti privatnim biznisom, ali eto nije ga nešto krenulo. Toma je tog momenta zaista bio prvi čovek. Pokretao je nešto novo, nešto što je davalo nekakvu mutnu nadu srpskim nacionalistima da će najzad biti formirana srpska rodoljubiva partija koja s jedne strane neće povlađivati zapadnim pritiscima, a s druge strane će biti moderna i prevazići će Šešeljevu radikalsku gubitničku i primitivnu retoriku.
Taj otklon od šešeljevštine koja znači i dobrovoljno pristajanje na osuđenost na večiti opozicioni status, mnogi su doživeli kao šansu za stvaranje jedne zdrave i u realnosti utemeljene srpske nacionalne partije. Na kraju, sami ideolozi SNS-a su tu partiju predstavili kao stranku desnog centra. Tako je Nikolić pridobio veći deo tradicionalnih glasača desnice, što je kasnije na predsedničkim izborima presudno uticalo na njegovu pobedu nad Tadićem. Naravno za Tominu pobedu nisu bili dovoljni samo patriotski glasovi, ali su oni bili presudni. Većina glasača je ipak glasala protiv Tadića i njegovog režima, a ne što je bila oduševljena dojučerašnjim radikalom Nikolićem.
Tomina reformisana SRS u SNS je za kratko vreme dobila veliku popularnost. Razni politički oportunisti i mešetari su nanjušili prednosti i perspektivu takve stranke, s obzirom da nema tako tvrd stav prema zapadu, pre svega EU, kao prethodna SRS, a ujedno na neki način nastavlja nacionalnu politiku poput SRS-a. SNS postaje dvostruko prihvatljiva i kao nacionalna, ali i kao evropska partija. Nacionalisti su mislili «konačno jedna normalna i patriotska stranka koja može doći na vlast». Ubrzan rast stranke se dvostruko brže nastavlja Tominom pobedom na izborima. Svi su najednom shvatili na koju stranu treba da pređu.
Ono što je ključno u ovim događajima jeste inertnost Tomislava Nikolića prema promenama koje su zadesile njegovu stranku i pre svega odsustvo brige za njen dalji političko-ideološki pravac. Povlačenjem iz stranke da bi bio predsednik „svih građana“, mada ga svi građani ni do danas nisu prihvatili za svog predsednika, dodatno je oslabilo njegov uticaj u SNS, a time i u vladi. Tako Nikolić, iako on sam i dalje ostaje uglavnom na desnim pozicijama, zapravo dovodi do situacije da najjača stranka desnog centra i ujedno vladajuća postane proevropska, liberalna, malte ne pro NATO-vska. Tako je Toma postao neka vrsta trojanskog konja za patriotsku Srbiju jer je prihvatio svoju ulogu «mamca». Autoritarnom Šešelju se ovo ne bi desilo.
Treba napomenuti da su i manje stranke i uticajni pojedinici sa desnice bili oslonjeni neko vreme na SNS i iako sumnjičavi u dalji tok događaja, ipak podržavali Nikolića i SNS kao manje zlo u odnosu na Tadića i DS. No ispalo je da je Toma Nikolić samo politička maska koja je trebalo da obmane narodnjačke i patriotske birače u Srbiji.
Šta je u svemu tome bitno? Pre svega Tomina nesposobnost ili nezainteresovanost da usmeri i kontroliše partiju koju je sam osnovao i vodio. Njegovo zadovoljavanje protokolarnim predsedničkim položajem i beneficijama koje ta funkcija donosi govore da je oportunista koji ne želi rizike i sukobe. On na primer izađe sa «platformom» za Kosovo ili nešto drugo pa posle odustane, verovatno trgujući sa tim svojim stavovima na štetu pozicije zemlje oko Briselskih pregovora. Tako je njegovo sistematsko i postepeno odustajanje od nacionalne politike po ključnim političkim pitanjima, uz ispade poput «izvinjavanja zbog Srebrenice» u Sarajevu i slični žalosni i kukavni postupci, potpuno poništilo sav trud koji je prethodno uložio u borbi za nacionalne interese.
Tomislav Nikolić je najdirektnije odgovoran za praktično gašenje srpske desnice u Srbiji jer ju je umrtvio i pacifikao. Sadašnja razdrobljenost i umrtvljenost srpske desnice je praktično posledica ove pogubne Nikolićeve politike kvazipatriotske retorike bez ikakvog utemeljenja u realnosti.
Željko Injac
vidovdan.org
