Do skoro se činilo da je top-lista najvećih poslušnika na političkoj sceni utvrđena i zacementirana. Prvi je naravno, neprikosnoveni Marko Đurić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Na drugom i trećem mestu se smenjuju, u ogorčenoj borbi za poziciju, Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova i Goran Vesić, zamenik gradonačelnik Beograda. I sve je to u redu, sve je to lepo funkcionisalo, ljudi su se već navikli na tu „veliku trojku“, čak su ih donekle i razumeli, jer Marko Đurić je valjda i postavljen na to mesto da veliča vođu , Nebojša je tu kao provereni kadar kome je glavna vrlina beskrajna odanost vođi. Vesić je donekle drugačija priča. Bivši član Demokratske stranke, i tada jedan od najantipatičnijih likova, isplivao je na površinu zahvaljujući tome što je postao najveći kritičar te svoje bivše stranke. I kao i uvek kad čovek promeni stranu, veru, ubeđenja, postaje najveći mrzitelj onog što je bio. Što bi narod rekao „Veći katolik od pape“.
Ako posmatramo grupne „sportove“ SNS predsednici opština su neprikosnoveni lideri u ulizivanju. Svi se trude iz petnih žila i vokabular je uglavnom isti, kao naučen napament, mada i tu ima talentovanijih i manje talentovanih ( najtalentovaniji u ulizivanju među njima je onaj mali iz Palilule, ali on još nije bitan).
Međutim, nedavno, top-lista najvećih ulizica, pomalo neočekivano za one koji ne prate pažljivo dešavanja na političkoj sceni, visoko je uzleteo ministar zdravlja Zlatibor Lončar. U intrevjuu na TV Pinku (naravno, gde drugde?) izjavio je kako je sreća za Srbiju da ima čoveka koji toliko ulaže u Srbiju, ulaže u njene građane, koji se potpuno se posvetio tome, živi za to, radi za to. Po Lončaru, da nije Aleksandra Vučića ne bi bilo ni bolnica, ni aparata, ni plata, ni podizanja plata. Ne bi bilo ni dece jer bi svi napustili Srbiju i nikog ne bi zvali odande gde su otišli. Doktor, školovan čovek, valjda bi trebalo da zna da bolnice i aparate ne grade i ne kupuju predsednici država, al dobro, omaklo mu se. Pismen čovek, ali verovatno nije pročitao statistiku o tome koliko mladih je već napustio zemlju tokom vlasti SNS-a i Aleksandra Vučića.
Istina je da sva četvorica imaju debele razloge da se trude da budu najveći glasnogovornici Vučićevog božanskog porekla i da zasluge za sve što se dešava u Srbiji pripisuju velikom vođi jer ko bi drugi njih držao na mestu na kome su sad? Vučićeva sudbina je i njihova sudbina.
Goca Savković
