Tragom zanemarene opasnosti

Baze terorističke „internacionale“ nalaze se nedaleko od Beograd i drugih naših velikih gradova. Ozbiljnost pretnje koja iz toga proizlazi i dalje površno shvatamo.

Indikacije da je neko spremao atentat na premijera Vučića ali i relativno učestala ubistva – po svemu sudeći mafijaškog karaktera – osnovano podstiču ozbiljnu zabrinutost naše javnosti. Javljaju se slutnje da otpočinje niz repriza raznovrsnih nemilih dešavanja sa kraja prošlog i početka ovog veka. Još nam samo islamistički terorizam fali pa da dobijemo krvavu postmodernu sintezu svega naopakog. No, iako je on eskalirao na našem kontinentu – te ako bolje razmislimo nadvija se i nad nama – njega se još i ponajmanje pribojavamo. Koga su zmije ujedale i guštera se plaši, ali dok gleda oko nogu često ne vidi da mu velika saksija pada na glavu. Nije racionalno tako postupati. Po nas realnom islamističko-terorističkom izazovu, koji zanemarujemo iako je pored nas ništa manje od onoga čega se s razlogom pribojavamo (atentati na političare, mafijaški obračuni, plima banditizma) – mislim da je potrebno posvetiti odgovarajuću pažnju. Ne daj bože da eksplodira na Balkanu kao što se dešava u Zapadnoj Evropi a kamoli na Bliskom Istoku – videli bismo da su izazovi koje obično imamo u vidu, ma koliko bili opasni, tek senka tragedije koja može da nas zadesi.

EL MUDžAHID

Tokom ratova koji su propratili raspad Jugoslavije mi se srećom nismo suočili sa terorističkim udarima na naše gradove van zone ratnih operacija. Otuda ali i zbog previđanja nekih važnih bezbednostno-istorijsko-geografskih činjenica – bez obzira na iskustvo sa islamističkim jurišnicima koji su ratovali protiv nas krajem prošlog veka – nekako olako pomišljamo da smo van delokruga njihove sada aktivne terorističke sabraće. Sirija pa i Francuska od nas su daleko a zaboravljamo da je mali „Bliski istok“ u BiH na domak prestonice Srbije! Kao i da odatle vreba teroristička hidra koja predstavlja ozbiljnu opasnost za Srpsku i Srbiju, odnosno u prvom redu za stanovnike njihovih većih gradova kao što su Beograd, Novi Sad ili Banjaluka. I tu nije kraj: pipci te nemani iz baza u BiH lako mogu da dosegnu i brojne gradove u zemljama članicama EU. Ta višeslojna opasnost je itekako realna, i to zahvaljujući zapadnom delu tzv. „međunarodne zajednice“.

Tokom građanskog rata u BiH, da bi bile ojačane pozicije Sarajeva, uz pomoć Vašingtona i nekih evropskih prestonica, masovno su regrutovani muslimanski ekstremisti da dođu u tu kompleksnu zemlju i bore se protiv Srba. Tako je, i to pod pokroviteljstvom lidera BH muslimana, formirana i zloglasna formacija „El Mudžahid“, sastavljena od islamističkih bojovnika iz raznih delova sveta. O kakvim ljudima se radi govore njihovi gnusni zločini nad Srbima; tek primera radi navodim jedan kada su posle neke uspešne akcije Aliji Izetbegoviću na „poklon“ poslali 21 odsečenu glavu naših vojnika. To je od strane sarajevskih vlasti očito visoko vrednovano pa su pripadnici te ekstremističke formacije nalik onima tzv. „Islamske države“ koje danas žare i pale po Siriji i Iraku, dobijali brojna priznanja, nagrade i privilegije. Bagatelišući sve strahote koje su počinili čak im je po okončanju rata, u vidu gesta zahvalnosti za učinjeno, Izetbegović i javno odao čast.

FATALNI SEMAFOR

Sve to zapadnim centrima moći nije bolo oči. Oni su još bili na liniji neskrivenog saveza sa islamistima. Dali su im neslućeni vetar u leđa i globalni geopolitički značaj kako bi se borili protiv Rusa u Avganistanu a zatim su istu matricu primenili protiv Srba u BiH. Stoga, nije im smetalo ni to da islamistički bašibozuk kao rezervna sarajevsko-atlantistička armija ostane i posle rata u BiH. Mnogi islamistički jurišnici čak su dobili i BH državljanstvo, a još više njih je nagrađeno materijalnim uslovima za nastavak života u muslimanskom delu BiH. Tu su nastavili da vode svoj rat i u mirnodopskim uslovima, idejno šireći ekstremizam i na delove lokalnog stanovništva. Kada se to uzme u obzir ne treba da čudi da je BiH zemlja iz koje je proporcionalno udelu muslimanske populacije na bliskoistočna ratišta otišao najveći broj samozvanih džihadista. Da sada ne govorimo o sveobuhvatnoj islamističkoj infrastrukturi u BiH za regrutovanje, snabdevanje, obuku i propagandu.

U međuvremenu oslabile su veze između islamističkih ekstremista i Zapada. Da ne bude zabune, mnoge njihove frakcije su i dalje pod kontrolom američkih, britanskih i nekih drugih specijalnih službi. Čak i kada su fiktivni protivnici npr. SAD, neretko rade u skladu sa koncima koje povlači neka tamošnja „nevidljiva ruka“. Ipak, deo ekstremista se otrgao kontroli i predstavlja pretnju za mnoge zapadne zemlje, a i oni koji su pod nečijim nazorom to su prečesto na selektivan način. Imaju linije koje treba da slede odnosno ne smeju da pređu, ali mnogo toga mogu da rade po sopstvenom nahođenju ako direktno ne ugrožavaju saveznika iz senke. Tako, ako nisu pretnja recimo za London mogu da budu za Berlin. Daleko je od toga da je zapad u svemu homogen. Što se nas tiče – tu mislim sveobuhvatno na srpski faktor – opasne su sve, uslovno recimo, tri kategorije muslimanskih ekstremista. Jedni mogu da krenu na nas kao eksponenti Zapada ako im se da zeleno svetlo, drugi zato što nisu eksplicitno dobili crveno svetlo da to ne učine, a treći kako im je po volji.

(ANTI)TERORISTIČKA CENTRALIZACIJA

Da stvari realno lako mogu da krenu u tom smeru, posledice su onoga što su i institucionalno BiH nametnuli Brisel i Vašington. U okolnostima kada ekstremeističke islamističke strukture – koje su već sada regrutna baza za masovno terorističko delovanje van BiH – uživaju podršku muslimanskog SDA vrha vlasti u toj državnoj zajednici, Zapad je nakaradno izgurao centralizaciju obaveštajnih službi koje su izvorno predviđene da budu na nivou entiteta. Visoki predstavnik (neokolonijalni guverner) Pedi Ešdaun 2004. je, protivustavno, uveo takva rešenja, odnosno zabranio organizovano obaveštajno delovanje van onoga pod kontrolom Sarajeva i pod dominacijom muslimanskih kadrova. Sa takvom praksom se nastavilo i dalje da bi se stiglo do toga da se sada pokušava sa entitetskog nivoa eliminisati i antiterorističko delovanje policije.

Šta se time postiže? Prosto rečeno: da se kozi poveri čuvanje kupusa sa svim posledicama koje to ima. Obaveštajno-bezbednosni eksponenti političkih struktura povezanih sa islamskim radikalizmom – gle paradoksa – dobijaju ključnu ulogu u borbi protiv terorizma muslimanske provenijencije. Što se srpskih kadrova u tim novouspostavljenim institucijama BiH tiče oni mogu da deluju samo onoliko koliko su organski povezani sa Banjalukom, odnosno ukoliko se doživljavaju kao njeni predstavnici. I tada su njihovi dometi ograničeni, ali bar predstavljaju kontrolni mehanizam koji otežava da se nominalni BH borci protiv terorizma pretvore u njegove asistente. A baš to može da se dogodi od kada srpski političari u sarajevskim zajedničkim organima više ne predstavljaju Republiku Srpsku već opoziciju njenoj vlasti, koja preko Sarajeva pokušava da se domogne vladajućih pozicija u Banjaluci. U takvoj igri interesi RS postaju sekundarni a mogućnost nacionalno-odgovornog upliva u bezbednostno-obaveštajne procese BiH limitirana lično-partijskim računima.

TERORISTIČKA ZARAZA

Tako je u BiH već zaokružen opaki mozaik, a neki probaju i da ga dodatno prošire. Njegovi postojeći delovi su, da ponovim, sledeći: ogroman islamističko-teroristički potencijal, paralisani unutrašnji bezbednostno-obaveštajni kapaciteti za njegovo suzbijanje, (geo)politička logistika za njegovo ispoljavanje u nekom momentu. Poslednja komponenta je složena. Tu su neki stranci za zapada i islamskog istoka, SDA muslimanska politička elita direktno i posredno delovi srpske političke kaste preko nekih „naših“ političara na vlasti u Sarajevu koji izbegavaju da se na bilo kom polju zamere kolegama iz prve i druge kategorije (pošto im treba njihova pomoć da bi zadovoljili svoje ambicije). Na tim osnovama stvorena je velika bomba koja može da eksplodira negde između Pariza i Beograda pa i dalje (na obe strane). O samoj BiH šire i da ne govorimo.

Tek da se u par reči podsetimo, tu je u proteklih nekoliko godina bilo više terorističkih napada, od pucanja na diplomatske objekte do ubistava pripadnika vojske i policije. Samo zahvaljujući čvrstoj poziciji Banjaluke, koja u okviru preostalih kompetencija energično deluje i uz to se protivi daljoj bezbednosnoj centralizaciji i time nametanju još veće sputanosti u toj važnoj društvenoj sferi – situacija u BiH nije postala i gora. A i sada je takva da lako može da dođe do terorističke eskalacije sa širenjem te zaraze na region (a da ne počinjemo iznova priču o već velikom efektu odskočne daske za tekuće delovanje na daljim destinacijama).

ODGOVORNOST DEJTONSKOG GARANTA

Svest o svemu tome polako sazreva i na Zapadu. Dovoljno je podsetiti se ovogodišnje aprilske posete BiH direktora CIA, kada je jasno iskazano da SAD od Sarajeva očekuju mnogo konkretnije delovanje protiv islamskog ekstremizma. No, u Vašingtonu i Briselu i dalje neće da prihvate da to nije moguće bez poštovanja izvornih dejtonskih prinicipa i revitalizacije entitetskih bezbednosnih ovlašćenja. Nažalost, ni Beograd celu stvar na adekvatan način ne shvata ili ako nije tako, uzdržava se da je pravim rečima i potezima, na odgovarajućim mestima (zapadne prestonice, UN) iskaže. A kao garant Dejtonskog sporazuma morao bi to da učini. RS se bori sa svoj opstanak u okviru BiH konfederacije na državnim osnovama koje su međunarodno priznate ali na razne načine već dugo potkopavane od strane Zapada i Sarajeva. Time se Banjaluka zalaže i za bezbednost RS, BiH , Srbije i čitavog regiona.

Vreme je da je Srbija na diplomatski i druge načine u tome ofanzivno (a ne tek defanzivno) u punoj meri i bez ikakve rezerve podrži, između ostalog argumentovano ukazujući ključnim zapadnim centrima moći da je to pitanje i njihove bezbednosti. Prljave igre koje oni igraju u Siriji su jedno, a na domak njihovih kuća računice su im ipak nešto drugo. Vuk ne menja ćud ali se prilagođava situaciji kako bi štitio svoje interese. Zato Beograd ima prostor nešto da uradi, samo konačno mora da počne da deluje energičnije. Zbog RS ali i Srbije, valjalo bi da ga podstakne da to učini i nedavno nađeno oružje nadomak kuće porodice predsednika srpske vlade.

Pojavile su se informacije da iza njegovog „instaliranja“ stoje stranci. U tom kontekstu se pominje i BiH. Jasno je da je malo verovatno da ćemo u ovoj fazi dobiti definitivne odgovore, ali logično je makar se upitati – da li u to može da bude upleten islamski terorizam, odnosno obaveštajne i kriminalne strukture povezane sa njim? Štaviše, ima smisla da razmislimo o tome da sutra mogu da budu u pitanju i bombe u nekoj našoj školi, autobusima gradskog prevoza ili državnim institucijama, koje neće biti nađene pre nego što ih neko aktivira.

Dragomir Anđelković

Pečat