Zavetne sveće

0
1226

www.panacomp.net/manastir-visoki-decani/Naravno da ne mogu svi na svetu biti podjednako važni, značajni, bogati, to zavisi od velikog broja okolnosti koje život nosi, ali svako od nas ima onaj deo koji zavisi samo od njega i drži ga samo u svojim rukama. Svako od nas može biti častan i pravedan. Svako od nas može biti slobodan. Sloboda, čast i pravednost zavisi samo od naše odluke da li ćemo se držati svoje vere i krvi, svojih predaka ili ćemo dozvoliti da nam drugi nametnu njihovu volju.

Treba uvek ljubiti svoju Otadžbinu da nije tako ne bi se rodili kao Srbi već kao pripadnici nekog drugog naroda. Da smo trebali da budemo deo teritorije neke tuđe domovine đedovi bi za nas to odavno učinili, sigurno ne bi morali mi sada toga da se setimo. Nisu sigurno slučajno krvlju natapali svetu srpsku zemlju, da bi je se mi danas tek tako odricali. Sloboda, čast i pravda danas ne može se održati samo na tome čiji smo potomci. Da bi uspeli da sačuvamo ono što je oduvek krasilo naš narod moramo i mi živeti tako. Da bi naša deca bila slobodna, živela kao ljudi a ne kao robovi zapada mi moramo biti verni, hrabri i dostojni Otadžbine čiji smo sinovi.

Kraj nije onda kada drugi žele. Nije onda kada nam to saopštavaju i svim raspoloživim sredstvima i mogućnostima nas ubeđuju da se predamo. Neće biti gotovo dok stvarno i ne bude tako. Odluka o našoj sudbini i da li nam je kraj nije u njihovim već u našim rukama. Dok verujemo i borimo se za to nećemo biti pobeđeni, ma kako nekome to izgledalo. Ako smo mi danas toliko neverni i mislimo da je sada kraj moramo znati da će posle nas onda doći bolji Srbi. Oni pravi koji će dokazati da ništa nije bilo gotovo. Jedino su duše onih koji su tako mislili doživele svoj kraj. Nemojmo zato svoje duše olako prodati zapadnim lažima i prevarama. Sačuvajmo taj najvažniji deo svakog od nas, ostavimo bar nešto potomcima kao dokaz da smo i mi bili Srbi.

Pokušajmo da bar jednim delom sebe pokažemo da smo dostojni onih pre nas. Onih Srba i svetosavaca koji kad je Otadžbina bila u pitanju nisu ni za trenutak imali nedoumica. Za njih je postojao oduvek samo jedan put. Put časti i odbrane majke Srbije koja nema cenu. I pomisao da bi svojim činjenjem mogli učiniti nešto za svoju majku Srbiju je bilo ono svetlo koje ih je vodilo. Ono svetlo koje bi svaku tamu zla, svaku mračnu želju koju je zapad ka Srbima smišljao odmah svojim sjajem razbijao. Nisu oni nikad bili vođeni time da li im je neko rekao ili će im reči da im je kraj. Kako može biti kraj kada braniš svoje manastire, mošti svojih predaka, krvlju đedova natopljenu Otadžbinu, veru, decu, porodicu… Kraj može doći samo onda kada se te svetinje izdaju kada se svega onog što nas čini ljudima, pravoslavcima, narodom odreknemo.

Uvek je bilo i onih kojima vera, čast i hrabrost nisu ispunjavale dušu, pa ih je njihova malodušnost i nevera odvodila stranputicom. Tačno je i ne treba ni kriti da ih je odvajkada bilo, ali je isto tako tačno da je to samo malo kukolja u žitu. Potrebno ih je samo takve na vreme prepoznati i odstraniti da zdrave duše ne zaraze. Znaju to srpske majke najbolje one su i najzaslužnije što je Srbija oduvek imala takve junake, heroje, vitezove. One su te koje su hraneći mlekom svoje čedo prenosile taj kod svetosavca, gen časti, hrabrosti, pravdoljubivosti, krv ispunjenu slobodom i ljubavi.

Bile su i ostale to iste onakve sestre, žene i majke kakva je bila i naša carica Milica. Setimo se samo kako je narod opisao tu njenu neizmernu ljubav i hrabrost ka svom mužu srpskom caru Lazaru. NJenu najiskreniju tugu,brigu, ponos onda kada je ispraćala starog Jug Bogdana i svoju braću devet Jugovića. Onda kada je znala da se oprašta od sebi najmilijih, od najboljih sokolova Srbije. Teško ali hrabro se opraštala jer su kretali da brane ono najvažnije i najveće: veru, Otadžbinu, pravo na postojanje.

Da Vas podsetimo:  Tragom jedne karte
Car Lazar i carica Milica

Car Lazare sjede za večeru,
Pokraj njega carica Milica;
Veli njemu carica Milica:
„Car-Lazare, srpska kruno zlatna,
Ti polaziš sjutra u Kosovo,
S sobom vodiš sluge i vojvode,
A kod dvora nikog ne ostavljaš,
Care Lazo, od muškijeh glava,
Da ti može knjigu odnijeti
U kosovo i natrag vratiti;
Odvodiš mi devet mile braće,
Devet braće, devet Jugovića:
Ostavi mi brata bar jednoga,
Jednog brata sestri od zakletve!“
NJoj govori srpski knez Lazare:
„Gospo moja, carice Milice,
Koga bi ti brata najvoljela
Da t’ ostavim u bijelu dvoru?“
– „Ostavi mi Boška Jugovića.“
Tada reče srpski knez Lazare:
„Gospo moja, carice Milice,
Kada sjutra bijel dan osvane,
Dan osvane i ograne sunce,
I vrata se otvore na gradu,
Ti išetaj gradu na kapiju:
Tud će proći vojska na alaje,
Sve konjici pod bojnim kopljima,
Pred njima je Boško Jugoviću,
I on nosi krstaša barjaka;
Kaži njemu od mene blagoslov,
Nek da barjak kome njemu drago,
Pa nek s tobom kod dvora ostane.“
Kad ujutru jutro osvanulo
I gradska se otvoriše vrata,
Tad išeta carica Milica,
Ona stade gradu kod kapije:
Al’ eto ti vojske na alaje,
Sve konjici pod bojnim kopljima,
Pred njima je Boško Jugoviću
N alatu, vas u čistom zlatu,
Krstaš ga je barjak poklopio,
Pobratime, do konja alata:
Na barjaku od zlata jabuka,
Iz jabuke od zlata krstovi,
Od krstova zlatne kite vise,
Te kucaju Boška po plećima;
Primače se carica Milica,
Pa uhvati za uzdu alata,
Ruke sklopi bratu oko vrata,
Pa mu poče tiho govoriti:
„O moj brate, Boško Jugoviću,
Car je tebe mene poklonio
Da ne ideš na boj na Kosovo,
i tebe je blagosov kazao
Da daš barjak kome tebe drago,
Da ostaneš sa mnom u Kruševcu,
Da imadem brata od zakletve.“
Al’ govori Boško Jugoviću:
„Idi,sestro, na bijelu kulu;
A ja ti se ne bih povratio,
Ni iz ruke krstaš barjak dao,
Da mi care pokloni Kruševac;
Da mi reče družina ostala:
– „Gle strašivca Boška Jugovića!
On ne smjede poći u Kosovo
Za krst časni krvcu proljevati
I za svoju vjeru umrijeti!“
Pak proćera konja na kapiju.
Al’ eto ti starog Jug-Bogdana
I za njime sedam Jugovića,
Sve je sedam ustavljala redom,
Al’ nijedan ni gledati neće.
Malo vreme zatim postajalo,
Al’ eto ti Jugović-Vojina,
I on vodi careve jedeke,
Pokrivene suvijem zlatom,
Ona pod njim uhvati kulaša,
I sklopi mu ruke oko vrata,
Pa i njemu stade govoriti:
„O moj brate, Jugović-Vojine,
Car je tebe mene poklonio,
I tebe je blagosov kazao
Da daš jedek’ kome tebe drago,
Da ostaneš sa mnom u Kruševcu,
Da imadem brata od zakletve.“
Veli njojzi Jugović Vojine:
„Idi, sestro, na bijelu kulu;
Ne bih ti se, junak, povratio,
Ni careve jedeke pustio,
Da bih znao da bih poginuo!
Idem, sejo, u Kosovo ravno
Za krst časni krvcu prolijevati
I za vjeru s braćom umrijeti.“
Pak proćera konja na kapiju.
Kad to viđe carica Milica,
Ona pade na kamen studeni,
Ona pade, pak se obeznani.
Al’ eto ti slavnoga Lazara.
Kada viđe gospu Milicu,
Udriše mu suze niz obraze;
On s’ obzire s desna na lijevo,
Te dozivlje slugu Golubana:
„Golubane, moja vjerna slugo,
Ti odjaši od konja labuda,
Uzmi gospu na bijele ruke
Pak je nosi na tananu kulu;
Od mene ti Bogom prosto bilo,
Nemoj ići na boj na Kosovo,
Već ostani u bijelu dvoru!“
Kad to začu sluga Golubane,
Proli suze niz bijelo lice,
Pa odsjede od konja labuda,
Uze gospu na bijele ruke,
Odnese je na tananu kulu;
Al’ svom srcu odoljet’ ne može
Da ne ide na boj na Kosovo,
Već se vrati do konja labuda,
Posjede ga, ode u Kosovo.
Kad je sjutra jutro osvanulo,
Dolećeše dva vrana gavrana
Od Kosova polja širokoga,
I padoše na bijelu kulu,
Baš na kulu slavnog Lazara,
Jedan grakće, drugi progovara:
„Da l je kula slavnog kneza lazara,
Il u kuli niđe nikoga nema?“
To iz kule nitko ne čujaše
Već to čula carica Milica.
Pa izlazi pred bijelu kulu,
Ona pita dva vrana gavrana:
„Oj Boga vam, dva vrana gavrana!
„Otkuda ste jutros polećeli?
„Nijeste li od polja Kosova?
„Viđeste li dvije silne vojske?
„Jesu li se vojske udarile?
„Čija li je vojska zadobila?“
Al’ govore dva vrana gavrana:
„Oj Boga nam, carice Milice!
„Mi smo jutros od Kosova ravna,
„Viđeli smo dvije silne vojske;
„Vojske su se juče udarile,
„Obadva su cara poginula;
„Od Turaka nešto i ostalo,
„A od Srba i što je ostalo,
„Sve ranjeno i iskrvavljeno.“
Istom oni tako besjeđahu,
Al’ eto ti sluge Milutina,
Nosi desnu u lijevoj ruku,
Na njemu je rana sedamnaest,
Vas mu konjic u krv ogreznuo;
Veli njemu gospođa Milica:
„Što je, bolan, slugo Milutine?
„Zar izdade cara na Kosovu?“
Al’ govori sluga Milutine:
„Skin’ me, gospo, sa konja viteza,
„Umij mene studenom vodicom,
„I zalij me crvenijem vinom;
„Teške su me rane osvojile.“
Skide njega gospođa Milica,
I umi ga studenom vodicom,
I zali ga crvenijem vinom.
Kad se sluga malo povratio,
Pita njega gospođa Milica:
„Što bi, slugo, u polju Kosovu?
„Đe pogibe slavni kneže Lazo?
„Đe pogibe stari Jug Bogdane?
„Đe pogibe devet Jugovića?
„Đe pogibe Miloš vojevoda?
„Đe pogibe Vuče Brankoviću?
„Đe pogibe Banović Strahinja?“
Tada sluga poče kazivati:
„Svi ostaše, gospo, u Kosovu.
„Đe pogibe slavni knez Lazare,
„Tu su mnoga koplja izlomljena,
„Izlomljena i Turska i Srpska,
„Ali više Srpska, nego Turska,
„Braneć’, gospo, svoga gospodara,
„Gospodara, slavnog knez:Lazara.
„A Jug ti je, gospo, poginuo
„U početku, u boju prvome.
„Pogibe ti osam Jugovića,
„Đe brat brata izdati ne šćede,
„Dokle gođe jedan tecijaše;
„Još ostade Boško Jugoviću,
„Krstaš mu se po Kosovu vija;
„Još razgoni Turke na buljuke,
„Kao soko tice golubove.
„Đe ogreznu krvca do koljena,
„Tu pogibe Banović Strahinja.
„Miloš ti je, gospo, poginuo
„Kod Sitnice kod vode studene,
„Đeno mlogo Turci izginuli;
„Miloš zgubi Turskog car:Murata
„I Turaka dvanaest hiljada;
„Bog da prosti, ko ga je rodio!
„On ostavi spomen rodu Srpskom,
„Da se priča i pripovijeda
„Dok je ljudi i dok je Kosova.
„A što pitaš za prokletog Vuka,
„Proklet bio i ko ga rodio!
„Prokleto mu pleme i koljeno!
„On izdade cara na Kosovu
„I odvede dvanaest hiljada,
„Gospo moja! ljutog oklopnika.“

Da Vas podsetimo:  Šta znači biti bogat?

Nisu se vratili ni car Lazar ni Jugovići sa Kosova i Metohije, ostavilo je to ranu na srcu carice Milice. Ta rana jeste bolna, ali je tu bol pobedila ona ispunjenost duše verom, ponosom, ljubavlju. Verom u nagradu koja se morala i zaslužiti. Ponosom da su baš njeni najmiliji ti najčasniji primer svetosavlja. LJubavlju koja se ne može opisati ili objasniti onima bez vere. Nikada gluvom ne treba šaputati, slepom crtati, ljudima bez duše o veri pričati.

Jeste Srbija oduvek bila stradalna ali su odvajkada njome hodili oni najneustrašiviji Hristovi soldati. Baš zato što je vazda ostajala verna Gospodu i putu svojih đedova zavredila je da bez obzira na snagu svojih neprijatelja za njih ostane zauvek neugasiva. Zaslužila je da za one verne, iskrene i časne bude spasonosna, ostane im Otadžbina. Zaradio je svetosavski narod svojom verom, moštima i krvlju plodnu i blagorodnu zemlju. Veličanstvene manastire i svetinje čija se duhovnost i lepota ne mogu rečima opisati. Zaslužila je majka Srbija divne, čestite i verne ljude pune ljubavi, pravednosti i slobodarskog duha.

Dok je ovaj narod svojim životima i delima zasluživao najveću blagodat dobio je i najvećeg neprijatelja. Zapadni nevernici kojima su duše izgubljene a u njihovim ispraznim telima zavladalo zlo nisu mogli nemo da posmatraju kako vera, pravda i čast ponovo odnose pobedu. Nemogavši sami da stvore svoje blagostanje uvek su iznova pokušavali da otmu tuđe. Pakost i pohlepa su ih uvek nanovo vodile putem na kome pokušavaju da unište sve što je njihova suprotnost. Uništenje svega iskrenog, časnog, vernog, slobodnog, neiskvarenog, svega zaista vrednog, ostao je njihov jedini cilj.

Ta borba između dobra i zla nikad neće prestati menjaće ona oblike ali nikad suštinu. Ono što svetosavci odlično znaju, ono čemu nas i prošlost uči jeste da je ta borba iscrpljujuća. Odnosi ona mnoge žrtve, često deluje nemoguća ali da uvek na kraju pobedu odnose oni verujući. Nemamo zato ni jedan razlog da menjamo stranu. Niko normalan ne bi napuštao pobednike. Rat nikad nije imao jednu bitku i ishod se nikad nije znao iz jednog poraza ili pobede. Kao i uvek rezultat se video na kraju, a tada smo mi uvek stajali na pobedničkom postolju.

Da Vas podsetimo:  Politika je nizvodno od kulture

„Sve što je bilo veliko u prošlosti bilo je ismejano, osuđeno, izgurano, potiskivano – samo da izađe još jače, pobedonosnije iz te borbe.“

Nikola Tesla

Da nije bilo tih ismejanih, potiskivanih, osporavanih stvari ali i onih koje to nije pokolebalo ne bi bilo slobode, napretka ne bi bilo sveta koji danas poznajemo. Hvala onima koji nisu stajali onda kada su ih osuđivali i sprečavali već su ponosno i hrabro koračali verujući u svoja časna dela. Mi danas moramo imati istu onu nepokolebljivu veru koju je imala i carica Milica, najveće dobrotvorka srpske carske Lavre Visoki Dečani posle svetog Stefana i cara Dušana.

Smogla je srpska carica Milica snage da pokaže kako razmišlja prava Srpkinja. Dala je da se od oružja njenih kosovskih junaka iskuje polijelej i da se urade sveće od dva metra koje i danas stoje u srpskoj carskoj Lavri Visoki Dečani. Predajući ove darove manastiru ostavila je i zavet da ove velelepne i simbolične sveće upali osvetnik Kosova (1). Poznato je njoj bilo tada da to neće biti brzo. Nikad se najveće i najvažnije stvari i ne dešavaju lako i brzo. Upalio ih je kralj Aleksandar Karađorđević 1924 leta Gospodnjeg. Zlo je ipak uspelo da nam pokaže da on nije bio taj kome su zavetne sveće bile namenjene. Uspeli su zapadni zlikovci ponovo da nam život, radost, sreću i osmehe zamene brigom, problemima, nesrećom i tugom.

Sreća je oduvek ležala u tome da se čuva i voli ono što poseduješ a ne u večitoj žudnji za nečim što nije tvoje i onome što ti ne pripada . Ne smemo nasesti na onu vekovnu grešku da nam se parče u tuđim rukama uvek čini veće. Poznata je nama ta istina zato ljubomorno čuvajmo svoje i čekajmo. Verujući čekajmo one kojima je carica Milica namenila zavetne sveće. One bolje od nas danas. Nije sigurno kad će se upaliti ponovo, ali je sigurno da hoće. Sigurno je da se taj dan primakao. Niko neće moći to da zaustavi i spreči. Dočekaće svetosavci da ih neko dostojan upali, a onda ih više niko ugasiti neće.

Nenad Blagojević

FSK

__________

(1) http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:585374-Crkva—simbol-trajanja-i-opstanka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime