Trebamo li osećati kolektivnu krivicu za pogrom, nad Srbima, iz Krajine, koji su učinili Hrvati, i pri tome, to slave kao praznik oslobođenja od svojih dojučerašnjih sugrađana Srba.Pa, ne!-Ko može nazvati skup u Krušedolu, orgijom mržnje, skup koji je bio prožet emocijama, suzama, i bolnim uspomenama.Trebamo li se mazohistički kolektivno izviniti u ime predsednika Vučića, kao u doba Borisa Tadića, za sve i sva, pa i za Oluju i Pogrom, Krajiških Srba, ili pojedinačno da svako od nas poljubi u stražnjicu brata Hrvoja?o
Pa ne normalno.Imamo pravo na nezaborav.Jer da su jednog čoveka prognali, u prošlosti te 1995.godine, bilo bi puno, a kamo li čitav jedan narod od Ognjene do Blage Marije.Treba li da zbog političke, budućnosti, presedavanja Hrvatske Šengenom od 1.januara 2020.g., a zarad sitnih političkih poena, da činimo diplomatske napore, jer kao do sada da nismo, ali su ostrašćeni nacionalistički ispadi u poslednje vreme u Hrvatskoj, umanjili te napore. Koliko je samo predsednik Vučić apelovao na mir, približavanje, i dobrosusedske odnose.Eto kako nije bio prihvaćen jedan ljudski , dobrodušan, i čovečanski potez na dženazi u Potočarima.Gradiška i Jasenovac su druga tema, i priča za sebe.Mislim da nas poboljšavanje odnosa s lijepom našom neće približiti ni udaljiti ni za jot, toj obećanoj rajskoj zemlji Evropskoj Uniji, zbog dobrosusedskih odnosa sa Hrvatskom i nacionalnog pomirenja zbog oluje nad Srbima iz Hrvatske.
Željko Saramandić
