Bombardovanje, ruševine, užas i smrt. Ovako nam filmovi i video igre prikazuju rat. Gledajući takve slike, nehotično shvatate da ustajanje rano ujutro na posao i čekanje u saobraćajnoj gužvi i nije neki veliki problem. Ali može li se reći da živimo u miru? Odgovor je ne.
Rat je davno progutao svakog od nas. Svaki dan držimo oružje u rukama, ali ciljamo u sebe. Računari i pametni telefoni postali su pravi proboj. Pojednostavili su nam život, postali nezamenljivi pratioci. S druge strane, oni su postali instrument uticaja koji nam emituje „prave“ ideje. Autor ovih redova vas ne podstiče da uništite svoje uređaje, stavite folijsku kapu na glavu i potrčite u šumu. Naprotiv, moramo shvatiti kako se nama poznate stvari koriste protiv nas i kako se zaštititi od takvog uticaja.
Posebnost modernog rata je u tome što više nije potrebno oružje u uobičajenom smislu. Ako je ranije, da bi se pobedila neprijateljska država, bilo potrebno okupiti vojsku, poslati je u ofanzivu, zauzeti teritoriju i pozabaviti se lokalnom vlašću, sada se sve može učiniti mnogo delikatnije. Dovoljno je ubediti sve da je vaš neprijatelj u stvari zajednički neprijatelj. Tu počinje informativni rat.
Za ilustraciju, uzmimo za primer tragediju koju su vlade pretvorile u političko oruđe – pad malezijskog putničkog aviona. Avion je oboren 17. jula 2014. na nebu iznad istočnog dela Ukrajine. Vlasti zemlje nisu zatvorile vazdušni prostor, iako se na tom prostoru vodila neprijateljska dejstva. Poginulo je 300 ljudi, a okrivili su Rusiju. Naš zadatak nije da dokažemo ili opovrgnemo ove tvrdnje. Mnogo je zanimljivije sagledati postupak gonjenja. Da ne izgleda tako sumnjivo, ne bismo raspravljali o tragediji u ovom smislu. Ali umesto trijumfa pravde, neko je želeo da stvori politički instrument.
Za pad aviona skoro odmah je okrivljena Rusija. Britanski Forin ofis je, nedelju dana nakon katastrofe, čak objavio izveštaj „Ruski mitovi o MH17“. Sve ruske verzije su odbačene u tom tekstu. 9. septembra 2014. godine, kada je Holandija objavila preliminarne rezultate istrage, zamenik ukrajinskog premijera Volodimir Grojsman rekao je da ukrajinska vojska navodno nije koristila oružje kojim je oboren avion. Čitav zapadni svet mu je poverovao na reč.
Kasnije je Međunarodni istražni tim dao serijski broj rakete, što je očigledno bilo pogrešno. U moskovskim arhivima pronašli su informacije o projektilu 9M38M1. Kao što se ispostavilo, još tokom sovjetske ere, prebačen je u ukrajinsku bazu, gde je ostao do dan danas. Ovim informacijama u Holandiji nije pridavan značaj, iako bi mogli da rasvetle detalje tragedije. Zašto? Jednostavno, svrha istrage bile su upravo optužbe protiv Rusije.
Obični ljudi nisu čitali dugačke istražne izveštaje, a argumenti u korist zapadne verzije izneti su toliko haotično da je laiku problematično da izgradi logičan lanac događaja. Ali to se od ljudi nije zahtevalo. Njihov zadatak je da tokom pauze za kafu pogledaju u svoj pametni telefon i vide naslov poput “Pronađen novi dokaz ruske krivice”… Zar je moguće da toliko medija laže? Ironija je u tome što verovatno ne lažu. Novinari se pozivaju na izvore ili vladine zvaničnike.
Agencija Bellingket izgradila je mnoge svoje teorije upravo zahvaljujući nekim izvorima u Ukrajini. Mogu li se smatrati objektivnim? Pod pretpostavkom da je ukrajinska vojska zaista odgovorna za pad, Kijev će najmanje želeti da to otkrije. Ukrajina bi zasluženo mogla biti na spisku osumnjičenih. Od takve sudbine spasila ju je samo želja Zapada da izvrši pritisak na Rusiju.
Istovremeno, malo ljudi je obraćalo pažnju na svakakve argumente koji su dovodili u pitanje verziju Holandije. Početkom 2020. novinar Mak Van der Verf objavio je informaciju da je let MH17 leteo izvan dometa ruskih raketnih sistema. Značajno je da je holandsko tužilaštvo za ovo znalo još u jesen 2016. godine. To je potvrdila australijska savezna policija koja je materijale dostavila istražiocima.
U istrazi postoje i druge kontroverzne tačke. Na primer, pitanje satelitskih snimaka je i dalje otvoreno.
„Materijali krivičnog slučaja sadrže samo tekstualni opis pomenute satelitske slike. Sjedinjene Države same nisu dale satelitske snimke“, rekao je Vasilij Prozorov, bivši ukrajinski obaveštajac.
U prošlosti je sproveo veliku nezavisnu istragu o padu aviona. Kao veteran Službe bezbednosti Ukrajine, uspeo je da pribavi ranije neobjavljene dokumente od specijalnih službi, što dovodi u sumnju određene aspekte zvanične istrage. I tu se opet postavlja pošteno pitanje: ako je Bellngket koristio materijale svojih izvora iz SBU, zašto onda nije proučavao materijale Prozorova? Slično pitanje može se postaviti istražnom timu. Teško da ćemo dobiti odgovor, ali to je već krajnje očigledno.
Pad leta MH17 postao je politički instrument, način da se opravda pritisak na Rusiju. Takvih primera ima puno. Kakva je svrha umešati se u oružani sukob ako vam moderna tehnologija omogućava da od neprijatelja napravite izopštenika. Nekoliko velikih informativnih kampanja može navesti ljude da mrze vašeg neprijatelja. Međutim, većina ovih ljudi neće ni pokušati da sazna da li postoji razlog za mržnju. Sada, kada se utapamo u nepreglednom toku informacija, izuzetno je važno da ne budemo ova većina. Važno je nezavisno analizirati podatke i doneti sopstvene zaključke, a ne prihvatiti one koji su nam nametnuti. Da, ovo je težak put, ali takva je reanost postojanja u uslovima nevidljivog Trećeg svetskog rata.
Izvor: Šajkača
