Podsećanja na sramotu…

Novembra meseca 2008. godine TV B92 emitovala je emisiju o vađenju vitalnih ljudskih organa u Albaniji, prvenstveno od kidnapovanih Srba sa Kosova, i prodavanju istih u zemljama Zapadne Evrope. Prošlo je sedam godina, a javnost nema informaciju da su ta istraživanja okončana i kakav je finalni rezultat do koga su došli pravni timovi UNMIK-a i tužilaštva u Srbiji, Albaniji i na Kosovu. Koreni će čitaoce u nekoliko nastavaka delimično podsetiti šta su o toj ljudskoj i pravnoj sramoti, govorili u emisiji, ili pisali, oni koji su relevantni sagovornici ili su na neki način bili učesnici tog nezavršenog procesa.

__________

Fred Abrahams, Human Rights Watch: Prvi nivo je da su neki ljudi oteti, u najvećem broju Srbi, ali je bilo i Albanaca i drugih nacionalnosti. Odvedeni su s Kosova u Albaniju. Dokazi za to su prilično čvrsti, a oni su odvedeni verovatno u Kukeš. To je prva optužba, transport ljudi sa Kosova. Druga optužba se tiče trgovine organima u Burelu ili u drugim mestima, a tu su dokazi nešto slabiji. Nemamo kompletne dokaze o transportu organa, možda se to dešavalo, možda nije, nadam se da će ljudi istraživati, nadam se da će vaš dokumentarac pomoći da se o ovome sazna istina, ali ono što mi govorimo je da postoje dva nivoa optužbe ovde, tako da ne treba prenagljivati sa zaključcima. Transport ljudi s Kosova je samo po sebi ozbiljna stvar jer tih ljudi nema, moguće je da su ubijeni, tako da je to samo za sebe vrlo ozbiljan zločin.

U pokušaju da se konačno razjasne navodi o prebacivanju ljudi u Albaniju i nelegalnoj trgovini organima, domaće tužilaštvo putovalo je u Tiranu, gde se sastalo sa albanskim kolegama. U Specijalnom tužilaštvu raspolažu podacima da je u ove zločine bio umešan sam vrh vlasti Albanije i lideri OVK, a da je uništavanje dokaza o tome naredio kabinet albanskog premijera Saljija Beriše.

Kako smo objavili u prethodnoj emisiji, naša ekipa imala je uvid u operativne podatke, iz kojih se vidi da je pre posete domaćeg tužilaštva Tirani, tamo bio i Ramuš Haradinaj, koji se sastao sa premijerom Saljijem Berišom. Prema informacijama koje je MUP dostavio domaćem Tužilaštvu za ratne zločine, Haradinaj je tokom svoje posete sa albanskim premijerom razgovarao o mogućnosti uništavanja celokupne dokumentacije koja se odnosi na otmice, prebacivanja i ubistva Srba na teritoriji Albanije, a sa kojima bi Haradinaj mogao biti doveden u vezu.

Nakon razgovora sa Haradinajem, Salji Beriša je to navodno i učinio. Prema istom izvoru, albanski premijer izdao je nalog službama bezbednosti da pomenutu dokumentaciju unište. Prema saznanjima Tužilaštva, u periodu između 15. i 25. septembra u poseti albanskom premijeru istim povodom bio je i kosovski premijer Hašim Tači.

Domaće tužilaštvo ocenjuje da su upravo ove informacije, ali i drugi dokazi kojima raspolaže, razlog zbog kojeg je albanska državna tužiteljka Ina Rama, nakon nedavnog susreta sa srpskim kolegama u Tirani, odbila saradnju na ovom slučaju.

Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine: Dakle, u početku je bio vrlo hladan, rekao bih, doček, komunikacija pomalo uzdržana, a jedan čovek je sedeo pored nje, mislim da je njen zamenik, koga je ona veoma često gledala prilikom saopštavanja svojih stavova našoj delegaciji. Nakon toga, ona vadi negativan odgovor, koji je u stvari odbijanje svakog vida saradnje sa našim institucijama, potpisan od strane ministra pravde Albanije. To je bio veoma interesantan, na neki način, hladan tuš, jer tu završava svaka priča, ali to je politička odluka.

Uprkos odluci ministra pravde, na koju se pozvala Ina Rama, potpisanu čak dve nedelje pre dolaska tužioca Vukčevića u Tiranu, razgovor je, kako objašnjava Vekarić, nastavljen zahvaljujući američkim posrednicima. Nakon toga Ina Rama jednostavno postupa vrlo profesionalno, kaže:

’Dobro gospodo, OK. Ovo je sada negativan odgovor, ali to ne znači da prestaje svaki vid naše saradnje. Vi možete nama dostaviti nove dokaze’. U tom momentu mi dajemo fasciklu, stavljamo pred nju i kažemo: ’Evo, ovde su Vam, ovde Vam je deset posto ili dvadeset posto dokaza koje imamo. Mnogi su kod nas. Za svako pojašnjenje obratite nam se, ali dovoljno je za jednu ozbiljnu istragu’. Ona je to naravno ostavila, kaže proučiće, i u principu je to skraćena verzija našeg sastanka.

Međutim, samo nekoliko sati posle sastanka albansko tužilaštvo saopštava da su tvrdnje srpskog Tužilaštva za ratne zločine o trgovini ljudskim organima nestalih Srba i drugih nealbanaca sa područja Kosova netačne. I premijer Albanije Salji Beriša odbacio je optužbe srpskog tužilaštva da je naredio uništavanje dokaza o navodnoj trgovini organima otetih nealbanaca, rekavši da je to plod bolesne mašte, sklone halucinacijama i izmišljanju. Optužbe je u međuvremenu odbacio i Ramuš Haradinaj.

Ipak, u Tužilaštvu za ratne zločine najavljuju nastavak istrage o navodima koje je Karla del Ponte objavila u svojoj knjizi. Pokrenuta je inicijativa da se taj problem otvori i pred Ujedinjenim nacijama. Kada to dođe na neku razinu Saveta bezbednosti, ja mislim da će to biti veoma interesantno jer jednostavno ne može se ovakav zločin tek tako staviti pod tepih, a da se bar ne istraži.

Na kraju poverljivog UNMIK-ovog izveštaja, do kojeg pokušava da dođe i domaće Tužilaštvo za ratne zločine, a čiji sadržaj prvi put otkriva ekipa (Re)akcije, piše da su svi predmeti pronađeni na mestu istrage u Burelu, u centralnoj Albaniji, zapakovani u jednu kutiju, koju su istražitelji odmah nakon njihovog pronalaska prosledili Haškom tribunalu. Ona je međutim, kako se dalje navodi, neotvorena vraćena istražiteljima UNMIK-a već par dana nakon istrage, koja je obavljena 4. i 5. februara 2004. godine. Šta se dalje dešavalo sa tom kutijom, sa tim materijalnim tragovima, to ne znamo, osim napomene da je ona u momentu sačinjavanja tog izveštaja bila odneta u mrtvačnicu u Orahovcu.

Takođe se vidi da je četiri meseca kasnije šef UNMIK-ove Kancelarije za nestale Hoze Pablo Barajbar, koji je inače prisustvovao i uviđaju u Burelu, spisak dokaza predao osobi čiji potpis na dokumentu nije čitak, a ne vidi se ni njena funkcija. Kancelarija na čijem čelu je bio Hoze Pablo Barajbar u to vreme rukovodila je svim aktivnostima vezanim za pronalaženje nestalih, za lociranje grobnica i obavljanje obdukcija, a lično je imao reputaciju stručnjaka koji je na nezakonit način postupao sa delovima ljudskih tela.

Hisni Beriša, Predsednik udruženja ’Nada’ iz Suve Reke: Ovo pitanje su podstakli i albanski lekari koji su radili u UNMIK-ovoj Kancelariji za sudsku medicinu i oni su informisali naše institucije, a mi smo ovo pitanje podstakli i u parlamentu Kosova, gde se raspravljalo o slučaju Hozea Pabla Barajbara, ali nije ništa preduzeto.

Hoze Pablo Barajbar upisan je kao prvi od pet UNMIK-ovih istražitelja koji su vodili istragu u ’žutoj kući’ i to je jedan od podataka koji je krio do sada nedostupan izveštaj UNMIK-a, čiji smo vam sadržaj u ovoj emisiji otkrili.

Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine Srbije: To je ključna stvar, taj izveštaj UNMIK-ov. Iz njega zaključujemo, odnosno uopšte njegova pojava znači da je obavljen taj uviđaj jer, da vas podsetim, mi smo 22. aprila ove godine zatražili od UNMIK-a da nam dostave da li su uopšte bilo šta radili, bilo kakve istrage, da li su sprovodili procesne radnje u smislu uviđaja na licu mesta, pošto smo imali informaciju da su zajedno sa haškim istražiteljima bili na licu mesta, i oni su nam odgovorili 6. juna da nema nikakvog izveštaja i da nije rađeno ništa.

U primerku izveštaja do kojeg smo ekskluzivno uspeli da dođemo opisano je šta su sve forenzičari tokom istrage radili, a popisani su i materijalni tragovi, koji su pronađeni u žutoj kući i u njenoj blizini, i piše da su ti materijalni tragovi, u vreme sačinjavanja tog dokumenta, bili u orahovačkoj mrtvačnici na Kosovu.

Podsetimo da se iz primerka UNMIK-ovog izveštaja, koji poseduje ekipa (Re)akcije, ne vidi da su eksperti, nakon prikupljanja materijalnih tragova, radili bilo kakva naknadna veštačenja. Tako ostaje nejasno i zbog čega nisu utvrdili poreklo krvi iz mrlje koju pronašli u jednoj prostoriji „žute kuće“. Zbog toga su forenzičari sa kojima smo razgovarali ocenili kao manjkav… Slažem se potpuno, znači da nijednu ocenu, iz tog izveštaja ne može pouzdano da se utvrdi šta se tu desilo. Međutim, pouzdano može da se ustvrdi da se tu nešto desilo.

Kopija izveštaja koju posedujemo otkriva da je među istražiteljima na licu mesta bio i tadašnji šef UNMIK-ove Kancelarije za nestale i sudsku medicinu Hoze Pablo Barajbar, koga su porodice otetih na Kosovu još pre nekoliko godina optužile za krađu kostiju prilikom ekshumacija i autopsija. Prema tvrdnjama udruženja, Barajbar je Kosovo napustio pred krivičnim prijavama, koje su protiv njega podnele porodice nestalih Albanaca iz Suve Reke.

Hisni Beriša, predsednik udruženja „Nada“ iz Suve Reke: Šef kancelarije UNMIK-a Hoze Pablo Barajbar je učinio zločin jer je ukrao uzorke kostiju u cilju svojih istraživanja i koristi.

Danijela Slavnić, Tužilaštvo za ratne zločine: E sad, tu je takođe bilo i iznošenje mišljenja njegovih bivših kolega, takođe forenzičara, koji su radili sa njim u Bosni ili u Hrvatskoj, čak i na Kosovu 2000. godine. Recimo, postoji intervju sa gospođom Tarjom Formisto, koja listu Koha ditore 2000. godine rekla da, prema njenom ličnom mišljenju, Hoze Pablo Barajbar nije adekvatna i prava ličnost koja bi mogla da se bavi tim poslom, upravo navodeći da je imao tendenciju i ranije ispade, u smislu da je znao da uzima delove tela ili nešto već sa tih obdukcija bez pristanka porodice.

Još jedan protest protiv Barajbara upućen je sa simpozijuma Američke forenzičke akademije u Dalasu, gde je on predstavio kolekciju kostiju uzetu sa najmanje 800 leševa žrtava ratnih zločina, a koja je predstavljena kao „Kolekcija skeleta Barajbara“. Doktorka Tal Simonos, koja je kao forenzičar radila i u Bosni i na Kosovu, protestovala je povodom toga. Međutim, Hoze Pablo Barajbar, koga je ekipa (Re)akcije pronašla u Denveru, u telefonskom razgovoru negirao je optužbe o tome da je radio nezakonito.

Hoze Pablo Barajbar, antropolog-forenzičar: Da, postoje brojni ljudi koji su koristili te porodice i pričali im priče o tome kako ja imam nekakve kolekcije kostiju negde, kao i da sam uključen u trgovinu organima. To za mene nije novost. Mislim da sam uradio koliko god sam mogao za Balkan. Ja sam otišao iz potpuno privatnih razloga, nisam ni od čega pobegao.

Barajbar ipak ne poriče da je uzimao kosti prilikom autopsija, ali navodi da je to činio u naučne svrhe.

To je bio projekat Međunarodnog suda krajem 90-ih i 2000. Te rezultate su nedavno objavili i njima se bavili brojni studenti u oblasti generalne forenzike. Ustanovili smo nove standarde ustanovljavanja starenja praktično na tim istim žrtvama na Balkanu. Stoga, to nije bio nekakv eksperiment radi eksperimenata.

I udruženja nestalih na Kosovu imala su informacije da Barajbar uzima kosti zbog naučnog projekta, ali ne zbog proučavanja starenja.

Doktor Haki Kasumi, Koordinacioni odbor porodica nestalih na Kosovu: Ja sam lično imao jedan razgovor i kontakt sa tim Hoze Pablom Barajbarom, rukovodiocem Kancelarije za nestala lica i sudsku medicinu. Međutim, on je rekao da je te primerke uzeo radi postizanja zapravo saznanja u neku studiju proseka, visine naroda na Kosovu, bez razlike na njihovu nacionalnost.

U ekskluzivnom razgovoru za našu emisiju navode o Barajbarovom uzimanju kostiju potvrđuje i Tefik Gaši, koji je sa njima radio u UNMIK-ovoj Kancelariji za nestale i sudsku medicinu. On kaže da je u više navrata upozorio Barajbara da kosti umrlih ne sme da uzima bez dozvole porodica.

Tefik Gaši, patolog: Pitali smo njega: Zašto vi to uzimate? Prvo nije hteo ništa reći, kaže: Nikad vam neću reći, šta vas to interesuje zašto ja ovo uzimam itd.

Gaši dalje kaže da je slučaj prijavio najvišim funkcionerima UNMIK-a, nakon čega je međutim bio suspendovan.

Ja vam najiskrenije kažem, dva puta meni je ponuđeno, ako pristajem da potpišem da sa Hozeom nije bilo problema, onda mogu sutra da nastavim posao, ako ne potpisujem, onda snašlo me ovo što me i sada… Jedno četiri godine ja sad praktično po ulicama Prištine itd. Ja sam rekao da ovo neću nikada potpisati, ja nikada nisam u mom životu potpisao nešto što nije.

Gaši je zbog toga, kako kaže, sudu u Prištini podneo prijavu, ali nikakav postupak nikada nije pokrenut. Krivične prijave podnele su i porodice iz Suve Reke, ali je sud zaključio da Barajbar nije učinio ništa nezakonito.

Hisni Beriša, predsednik udruženja „Nada“ iz Suve Reke: Ovo pitanje su podstakli… I albanski lekari su radili u UNMIK-ovoj Kancelariji za sudsku medicinu i oni su informisali naše institucije, a mi smo ovo pitanje podstakli i u parlamentu Kosova, gde se raspravljalo o slučaju Hozea Pabla Barajbara, ali nije ništa preduzeto.

Ime Hozea Pabla Barajbara, koji je kao forenzičar radio i u Bosni, pominje se i u dopisu koje je beogradsko Tužilaštvo za ratne zločine pre nekoliko dana uputilo UNMIK-u. U njemu se navodi da protiv Barajbara postoji više krivičnih prijava, koje je, osim udruženja albanskih porodica iz Suve Reke, podnelo i Udruženje nestalih Srba sa Kosova i Majke Srebrenice. Zbog toga postoji opasnost da bi Barajbar naneki način, bilo lično ili posredno, mogao da utiče na to da dokazi pronađeni u „žutoj kući“, a koji su, prema podacima iz UNMIK-ovog izveštaja, deponovani u Orahovcu, budu uklonjeni, ocenjuje se u dopisu Tužilaštva.

Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine: Mi smo dobili tu informaciju da su ti dokazi u Orahovcu. Ja sam upravo juče uputio jedan dopis, gde zahtevam od njih da se obezbede ti dokazi. Tužilaštvo do sada nije dobilo odgovor na pitanje gde su deponovani materijalni tragovi pronađeni u „žutoj kući“.

Hoze Pablo Barajbar, antropolog-forenzičar: To je jako dobro pitanje, rekao bih da se nalaze u Međunarodnom sudu. Gotovo sam siguran da se nalaze u Haškom tribunalu. Te stvari su odnete na Kosovo. Sećam se da Međunarodni sud nije imao jurisdikciju nad Albanijom, kao ni UNMIK niti moja kancelarija, a mi smo to sproveli u saradnji sa Međunarodnim sudom, jer su oni bili jedini koji su mogli da nam daju najbolji kontakt i način da priđemo tim mestima u Albaniji. Moj je utisak da je Međunarodni sud uzeo uzorke.

Barajbar je potvrdio da su u „žutoj kući“ pronađeni svi oni materijalni trgovi koje i Karla del Ponte opisuje u svojoj knjizi. Podsetimo da je albanski tužilac Arben Dulja, sa kojim smo nedavno razgovarali u Tirani, negirao da je u „žutoj kući“ pronađeno bilo šta osim dve ampule penicilina.

Ako se dobro sećam, bilo je tragova gaze i nekih lekova za opuštanje mišića koje smo našli, ali samo njihove kutije i kontejnere, nije bilo sadržaja unutra, lekova niti kapi, to je bilo smeće i pronašli smo to u smeću, ispod smeća, otpad je bačen iza kuće.

Nastaviće se…