Tri ptice nad Kosovom

List „Vojska“ broj 18, 24. septembar 1992.

Časopis „Most“, Štutgart (Nemačka), broj 4, 4. februar 1993.

List „Ogledalo nedelje“ broj 98, 12. decembar 2007.

Srbsko Kosovo postalo je deo Balkana koji na kartama svi različito crtaju. Zašto na Zapadu crtaju karte u kojima je Kosovo u okviru „Velike Albanije“? Zašto se ne prihvataju međunarodno priznate granice. Budućnost Kosmeta zasad predviđaju (spremaju) u „Beloj kući“.

Sve je očevidnije da je prišlo vreme završne operacije u kojoj će jezuitsko-vavilonski sistemci nastojati da ostvare jednovekovni cilj – stvaranje „Velike Albanije“. Njihov problem je što im sticaj okolnosti ne ide naruku. Do 1999. godine sve je išlo po njihovom planu. 2000. godine su uspeli da okupiraju Srbiju, ali ta okupacija je na njihovu žalost osvestila veći deo planete. Sada je pitanje kako da stave pečat na svoj plan, kada su oslabile Sjedinjene Države, Evropska unija i Nemačka, a ojačale Rusija i Kina. Ravnoteža je uspostavljena, a tas je sve teži na istočnoj strani planete.

Stoga, čini se da su potezi premijera Albanije Edi Rame i Kosova Ise Mustafe zajedno sa potezima jezuitsko-vavilonskih službenika Zapada proizašli iz agonije, budući da su svesni sve jasnijeg neuspeha. Stvaraju „Veliku Albaniju“ na trusnom tlu, u ognju sukoba civilizacija i na vetrometini nastaloj lošim i iznuđenim potazima mamonista.

Ne uspevaju da im pomognu ni marionete u administraciji Srbije, koje su postavljene od strane okupatora. Posle svega, ispostaviće se da su bili u pravu oni koji su aludirali na srodstvo premijera/predsednika Srbije sa Šćipetarima i veze ministra inostranih poslova Srbije sa porodicom Rokfeler. Slagale su se kockice da predsednik Srbije pod američkom palicom zadrži vojsku da ne reaguje na konačno gubljenje Kosova i njegovo definitivno otcepljenje i da vlast u Srbiji „slegne ramena“ kada se proglasi nova/stara evropska država Albanija proširena za Kosovo i Metohiju.

Perfidija u vezi sa spajanjem KiM i Albanije počela je kad i „novi svetski poredak“. Podsetimo se. Da bi se stvorila „Velika Albanija“ trebalo je razbiti SFR Jugoslaviju. Jezuitsko-vavilonski Plan „Z-4“ izjednačio je i uporedio Republiku Srpsku Krajinu sa Kosovom i Metohijom. Traženo je da se rešava njihova sudbina po istom modelu tzv. modus vivendi (sporazum koji omogućava saradnju uprkos međusobnom neslaganju). NATO je napao RSK 1995. godine i okupirao KiM 1999. godine. Obe teritorije NATO je stavio pod svoju kontrolu. Izvršena je agresija na SRJ, radi uspostavljanja kontrole nad Kosovom u Metohijom. Sjedinjene Države, Velika Britanija i Nemačka su kao jezuitsko-vavilonski instrumenti izazvali i podržali operacije tzv. OVPBM (Oslobodilačka vojska Preševa, Bujanovca i Medveđe) koju su organizovali i naoružali, baš kao i OVK tokom 1998. godine, da bi skrenuli pažnju sa svojih timova koji su u to vreme napisali Ustav Kosova. Ponovili su obuku Šćipetara u Rambujeu i obuku „Otpora“, koju su sprovodili penzionisani pukovnici, generali i bezbednosno-pravni eksperti iz Sjedinjenih Država – prevashodno iz CIA-e. Zatim su preko tzv. demokrata (saradnika okupatora), koji su 2000. uspostavili marionetsku vlast, uspeli da ovlaste NATO i Euleks da izbaciju Srbe sa KiM, a uspostave državne strukture. Srbi koji su od 2000. godine vladali Srbijom učinili su sve da se planovi jezuita ostvare na Kosovu i Metohiji.

Spisak izdajnika je odavno objavljen i samo je pitanje da li će ikad Srbija biti slobodna i imati svoju vlast koja će razmatrati značaj, težinu, opseg i rezultate izdaje. Tek, „Velika Albanija“ je pred vratima i preti da se obistini pre nego što počne konačni rat između Zapada (kao napadača) i Istoka (kao branitelja). Svi potezi okupatora čini se da su drhtavi i nesigurni, jer je providno da je ishod sledećeg planetarnog sukova – poraz Zapada i konačni krah iluzornog jezuitsko-vavilonskog poretka građenog duže od 2500 godina.

Uostalom, još 1994. godine SAD i Nemačka vrebale su greške Srba iz RSK, kako bi se lišili problema nastalih formiranjem srbske autonomne pokrajine u Hrvatskoj. Pominjano je Kosovo kao „novo žarište“. Predviđana su rešenja za Kosovo po ugledu na rešenja u RSK pod firmom „modus vivendi“. U martu 1997. godine „procurela“ je informacija iz američkog Kongresa (objavljena u niškim „Pogledima“), da postoji scenario za razbijanje SRJ, po kojem Kosovo i Vojvodina neće biti u sastavu Srbije i Jugoslavije. Sve više zapadnih medija nije skrivalo „zabrinutost“ zbog „situacije na Kosovu“.

Pojavile su se i geografske karte u stranim TV programima i štampi, u kojima su provokativno nacrtane granice SRJ i Srbije. Neke mape nađene su u privatnim sefovima uticajnih ljudi zapadnog političkog miljea. Suština svih informacija bila je, da postoji američki stav po kojem Srbiju treba svesti u granice koje su postojale pre 1912. godine. Brojne diplomatske aktivnosti najavile su sledeću fazu razbijanja SFRJ: razbijanje SRJ, koja je, čak i po imenu, bila nerazbijeni ostatak prethodne Jugoslavije.

Scenariji su postojali

Kosovski scenarijiIdeje o razbijanju SFRJ bile su dugo prisutne u Vatikanu, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, SAD i mnogim drugim zemljama Zapada. Spominjane su u filmovima o temi „Jugoslavija posle Tita“. U Americi su dečije igre i simulacije na računarima imale još 1977. godine veoma kvalitetne scenarije za rat na tlu socijalističke Jugoslavije. Na primer, njujorška firma za publikacije simulacija (SIMULATIONS PUBLICATIONS INC., NEW YORK) već duže od četvrt veka izbacuje na tržište dečje igre na bazi scenarija za buduće ratove (MODERN BATTLES). Slično je sa video i kompjuterskim igrama. Zanimljivo je da se scenariji igara za decu zasnivaju na stvarnim vojnim procenama objavljenim u veoma uglednom časopisu STRATEGY & TACTICS MAGAZINE.

Realizacija scenarija

Realizacija KiM scenarijaČesto su scenariji za razbijanje Jugoslavije spominjani od političara i diplomata (na primer, od Zbignjeva Bžežinskog, Henri Kisindžera, Van den Bruka, Đani de Mikelisa i drugih). Kosovo je neprestano dežurni sadržaj izjava diplomata zaduženih za „političko muljanje“. Problem je što je njihovim najavama trebalo verovati, jer su one imale ulogu prepariranja javnosti za prihvatanje i realizaciju pripremljenih scenarija.

Na kraju 1992. godine Džordž Buš je upozorio: „Kosovo može da bude povod za intervenciju“. Za Kosmetski slučaj stvaran na „Klintonov američki način“ presudna je bila 1993. godina. U februaru 1993. objavljen je plan Klintonove administracije, za rešavanje sukoba na tlu bivše Jugoslavije, u kojem se deo treće tačke odnosi na Kosovo. U dokumentu je zapisano: „Spremni smo i da odlučno reagujemo protiv Srba u slučaju sukoba na Kosovu, koji bi bio izazvan srbskom akcijom“. Posle neuspeha u prisiljavanju bosanskih Srba da potpišu „Vens-Ovenov“ plan, sredinom maja iste godine, pominje se nova inicijativa SAD da pošalju svoje trupe u Makedoniju i na Kosovo (kao da je to isto i kao da je Kosovo ničija zemlja). U okviru realizacije plana predloženo je raspoređivanje snaga UN duž granice Albanije i „srbske provincije Kosovo“. Zadnjeg majskog dana albanski predsednik Sali Beriša apelovao je na SAD i NATO da pošalju oružane snage na Kosovo, iako se ništa posebno u to vreme tamo nije događalo. Juni je „obeležen“ izjavom generala Džona B. Dejvisa (vojni vrh Atlantskog saveza) da „nije pitanje da li će, već kada će rat doći na Kosovo“.

Zanimljivo je da je lord Oven početkom jula predložio, pa odustao od predloga, da se u KEBS-u formira posebna radna grupa za SRJ sa podgrupom za Kosovo (ustuknuo je posle brze reakcije jugoslovenske vlade i njenog odbijanja da prihvati takav predlog). Međutim, to je učinjeno u vreme pritiska SAD i grupe G-7 da Srbija dozvoli nastavak rada predstavnicima KEBS-a za ljudska prava na Kosovu i čak pristane na znatno povećanje njihovog broja. U Ženevi su ponovo aktivirali „Kosovski dosije“.

Potkomisija UN za zaštitu prava manjina usvojila je Rezoluciju, kojom se SRJ osuđuje za „diskriminacione mere i kršenje ljudskih prava etničkih Albanaca na Kosovu“. Zadnju sugestiju za ponašanje u vezi jugozapadnog dela Srbije predstavnici vlasti SRJ dobili su srediniom septembra preko Benjamina Andreate. Sve navedene „najave“ začinio je šiptarski lider Škeljzen Malići upozorivši: „Pitanje je samo ko će otpočeti treći balkanski rat između Srbije i kosovskih Albanaca, u kojem će na stranu šiptarskih ustanika stati Amerika, Italija, Austrija i Nemačka“. Učestalost pominjanja naziva Kosovo opominjala je i primoravala na oprez.

Uz navedene „najave“ sukoba na Kosovu ili oko njega, ne može se prenebregnuti činjenica da je najavljen scenario za stvaranje „Velike Mađarske“ na uštrb teritorija susednih zemalja, što nagoveštava, a možda i potvrđuje, da je pretpostavka o postojanju scenarija za izdvajanje Kosova i Vojvodine iz Srbije negde već projektovan. Verovatno s prethodnim u vezi, učestale su provokacije i teroristički napadi secesionističkih snaga u toku 1998. godine na organe vlasti na području Kosova i Metohije.

NATO (zlo)upotrebio kosmetsku krizu

KFOR1Scenariji o Kosovu i njegovom izdvajanju iz Jugoslavije nastali su mnogo pre navedene izjave Džordža Buša seniora. Ta bivša jugoslovenska autonomna pokrajina dugi niz godina predmet je različitih vojnopolitičkih analiza. Praćenjem razvoja događaja i analizom sadržaja, analitičari koji se bave prognoziranjem kriznih žarišta, davali su mnogo ranije elemente za postavke zadataka, planove, dejstva i kontrolu krizne kosmetske situacije.

Pojedine zemlje u svetu smatraju se pozvanim i odgovornim da „preduzimaju sve što je u njihovoj moći da se žarišta ne prošire i ne ugroze ostali svet“. Vodeće mesto među njima zauzimaju Sjedinjene Države. One imaju snage za intervenciju izvan svoje teritorije za, takozvano, gašenje požara gde god se pojavi. Naravno, da takve snage moraju da budu uvežbane za intervenciju, a da je za to ključna osposobljenost komandnog kadra. Na komandno-štabnim ratnim vežbama često se proigravaju borbena dejstva u kriznoj situaciji, u raznim regionima sveta. Da bi uvežbanost bila što bolja, planovi su realni, sa realnim predviđanjem odnosa snaga u sukobu. Zato su snage koje prikupljaju i obrađuju podatke o svemu što se događa na eventualnom žarištu, ogromne. I zato su zadaci na komandno-štabnim ratnim vežbama zasnovani na predviđanjima najeminentnijih vojnih stručnjaka.

Zbog navedene aktuelnosti Kosova i Metohije, prilika je da se nešto kaže o britanskoj komandno-štabnoj ratnoj vežbi „Tri ptice“ („Three birds“), koja je više godina proigravana kao upad Bugarske u Veliku Albaniju sa intervencijom NATO-a, na poziv Velike Albanije i Grčke. Zanimljivo je da italijanske snage trenutno locirane u Albaniji nose naziv „Pelikani“ što koincidira sa glavnim kodiranim nazivom na navedenim vežbama. Te vežbe organizovane su s ciljem proigravanja NATO−strategije „elastičnog odgovora“ i doktrine „isturene odbrane“ na Južnoevropskom bojištu. Scenario je razrađen na fonu „Balkanskog problema“. Zamisao dejstva strana sadrži: NATO na Balkanu, Veliku Bugarsku i Veliku Albaniju.

Zamišljen je sukob Bugarske, koja teži da opet bude velika i već velike Albanije. Na kartama ne postoje Jugoslavija i Makedonija, veći deo Crne Gore i južni delovi Srbije. Na bugarski upad reaguje NATO alijansa. Domaćin invazionih snaga je i ovog puta Italija. Mora se priznati da je zamisao veoma maštovita. Reč je o pravoj, veoma kvalitetno pripremljenoj ratnoj igri. Scenario za 21. vek. Tako se niz godina „igraju“ „Tri ptice“ u komandno-štabnoj akademiji sva tri vida oružanih snaga Velike Britanije. Osnovna zamisao je iz godine u godinu gotovo ista, samo se podaci ažuriraju u skladu sa izabranim promenama.

Jugoslavije nikada nije bilo u njihovoj zamišljenoj ili zacrtanoj budućnosti. Nisu je priznavali niti njene granice. Više ne mora mnogo toga da se dogodi da zadatak bude realan. U svakom slučaju zamisao je zanimljiva, kada se zna procedura u kojoj se dolazi do postavke zadatka. Možda je zadatak podmetnut? Možda su analize odstupile od realnosti? A možda analitičari znaju nešto što Srbi ne mogu ni da sanjaju?

Je li slučajnost da se granice, na pomenutoj karti zamisli dejstva, gotovo poklapaju sa granicama italijanske Velike Albanije od 3. maja 1941. godine. Tada je Italija anektirala taj prostor, a potom predala civilnu vlast albanskim kvislinzima. Karte su slične i onim koje je takozvani „Savez Kosovara“ doneo u Njujork krajem novembra 1986. godine, s ciljem da ih podeli diplomatama u Organizaciji Ujedinjenih nacija.

Kosovo i Metohija, na kojem veći deo albanskog stanovništva teži separaciji, postalo je strategijski problem tri strane: srbske, albanske i američke. Nekad je Kosovo bilo srbsko, sada postoji Kosovo kakvo verovatno odgovara američkoj administraciji, hoće li sutra zbilja biti albansko? Zna američka administracija da je Kosovo najmanje dva puta pod prisilom naseljavano Albancima. U pamćenju je da su prvi put naseljavani za vreme takozvane „Velike seobe Srblja“, pod najezdom Turaka; drugi put tokom Drugog svetskog rata, pod patronatom Italije. Znaju i da su Crnogorci i Srbi iseljavani sve to vreme, a i posle Drugog svetskog rata (pod Titom) i naročito posle 1981. godine, kada su na čelu Federacije bili konfederalisti i separatisti.

U svetu se, inače, prenebregava činjenica da su Albanci na Kosmetu došli do toga da otimaju srbski prostor, posle nasilnog naseljavanja i osvajanja, namernim i planiranim povećavanjem nataliteta. Prihvata se jedino trenutna činjenica da su oni de facto najbrojniji na Kosovu i Metohiji.

Američka administracija podržava Albance u osvajanju Kosmeta mirnim putem (tzv. fundamentalističkim metodom). Ta podrška je očevidna, budući da su se Bil Klinton i Vesli Klark srdačno grlili i ljubili sa Tačijem, Čekuom, Haradinajem i Rugovom. Bob Dol je predvodio lobi u američkom Kongresu. Medlin Olbrajt je pretila Srbima da će zbog Kosmeta piti vodu iz njene šake. Haradinaj je posle priznanja, da je izazvao rat na Kosmetu, pozvan na predsednički doručak u Belu kuću. Klinton je uz to saopštio novu istoriju Kosmeta i bosanskih muslimana. U američkim dečijim časopisima zlovolja prema Srbima ugrađena je pred napad NATO-a na Jugoslaviju i u generacije koje tek treba da sazru. Pisali su „na desetine hiljada Albanaca je izbačeno iz svojih kuća na Kosovu od strane srbskih snaga. Mnogi će umreti po hladnim šumama ukoliko Srbi ne odu“.

Međutim, ukoliko kosmetski Albanci zarade republiku, biće to prvi put legalizovana pobeda fundamentalista u Evropi. Iz nekih neobelodanjenih interesa, ekonomskih ili političkih ili i jednih i drugih, SAD, EU i OEBS održavaju Kosovo kao plamičak i stalno ga potpiruju. Znaju da su tu, na Kosovu, srce i utroba Srbije i srbskog naroda.

Stradanje ljudi, koje je po nekima završeno agresijom na SRJ, a po nekima tek sledi, dodatno optužuje politiku tvoraca najnovijeg „novog svetskog poretka“. No, postoji i ovde jedno srbsko „ali“. Ali, šta je sa istinom da je cena razbijanja SFRJ i SRJ sve veća. Povećava se od Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije prema Srbiji. Mnogima se čini da će cena izdvajanja Kosova biti neizrecivo veća. Bilo bi dobro da to svi na vreme shvate.

Svetozar Radišić

www.svetozarradisic.com

__________

Naknadna napomena autora:

Lako je proveriti da je tekst izvorno napisan 1992. godine. Mislim da su nadležni za odlučivanje o srbskoj sudbini i procesima koji slede mogli dosta da nauče iz njega. Posebno je važno da je objavljen u najčitanijem vojnom listu. Dakle, sadržaj je bio dostupan i generalima.