–Nisam, dece mi! – pravda se nešto moj tata komšiji dok igraju tablić za kuhinjskim stolom, a meni očigledno zadovoljan razvojem događaja dodaje:
–Piši tablu, piško po trnju.
To im je kao neka fora, šatro? Ja pišem, gledam ih kako spretno uvlače dim iz cigareta, menjaju grimace kako koje delenje prolazi i zapovedaju, ne odvajajući oči od karata.
–Pišeš li table mali? E dobro, podvuci je sad.
Slasno se cereka komšija Aca sa tankim Klerk Gebl brčićima, kupeći jednim potezom keca, malu dvojku i duplu desetku sa glatke, šarene mušeme. Oblizuje se kao da je smazao sočnu kobaju, pa pljesnu ponesene karte o sto da nas sve preplaši, a ja revnosno zapisah novu tablu. Započinju novu partiju. Oni brojevi i kratke linije iz prethodne partije su zastareli i više nikog ne zanimaju. Beleže se nove recke koje su strašno važne samo dok igra traje.
Došao je u četu kao kakva avet. Ni sa kim ne progovara i svi ga se klone, čekajući da ode odakle je stigao, iako je njihov i nose istu uniformu. Njegov potmuli pucanj čuje se tek svaki treći dan za razliku od lokalnih maskiranih nišandžija, koji rasipnički prašte okolo. Kad ga čuju i prepoznaju svi prestanu da dišu na kratko, jer znaju…
Na dršci snajpera nema recki kao na pušci onog veselog kauboja iz Brčkog, koji je postiđeno bacio jaknu prekro svog oružija kad je on ušao u sobu.
Ne vide se, ali se jasno naziru.
I sredovečni lepi Cane obeležava svaki svoj ljubavni uspeh na donjem držaču kauča. Ponosno broji na glas ucrtane linije, iako je još od momačkih dana sam u garsonjeri i uvek misli da je neku ispustio. Već ih je toliko da se nosi mišlju da ih tanje i gušće obeležava.
Velike su praznine između tih recki.
Nenad Simić – Tajka
