Otkako nam se, među ove balkanske gudure, još početkom prošle hefte, instalirao onaj vašingtonski Šiško Menčetić, sa namerom da, izgleda, odavde skoro ne ode – naše Najviš(lj)e Državno Rukovodstvo (skraćeno: NDR), sa nenedostajućom količinom akcijaškog elana, polomi se da dokaže da „sve ono što nam sledi“, a biće da NDR ne očekuje baš puno lepoga iz predstojećeg nam Pariza (ko je spomenuo Rambuje?!), jeste rezultat „imali smo katastrofalne, glupe, neodgovorne, kriminalne politike bivšeg režima žutog ološa“, pred (stalnim) Međunarodnim sudom pravde (MSP) u Hagu…
„Te tri slatke r’ječi… “ – Međunarodni sud pravde – postale su glavna topuzina kojom Vrhovnik i njegovo klimoglavstvo pokušavaju da dotuku ono malo raznoglasja po Srbiji što se „vika“ pravom, pa još rodoljubivom opozicijom, da ne kažem, kritičkom mišlju.
Dakle, jeste deputacija Borisa Prvog Lepog, posredstvom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, Haškom sudu, onomad, dostavila, slažem se, malo više nego nes(p)retno pitanje: Da li je jednostrana deklaracija o nezavisnosti (proglašena od strane) privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?
Pa je, stoga, i Međunarodni (čitaj: američki) sud pravde u Hagu imao prostora da se, malo više nego preslobodno, poigra odgovorom koji je, da podsetim, glasio: „Jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova nije prekršila međunarodno pravo, Rezoluciju 1244, ni međunarodni pravni poredak na Kosovu“.
U prevodu, MSP je na pitanje „da li je Zemlja okrugla“, odgovorio nešto kao: „Ne, Zemlja nije ravna ploča“. Haški sud je, sam sebi, obezbedio veoma širok manevarski prostor jer se nije bavio posledicama Deklaracije o nezavisnosti Kosova, već samo, vrlo usko, pitanjem legalnosti ili nelegalnosti tog (pravnog?) akta, pa je, čak, i saopštio da se – pitanjem državnosti Kosova uopšte neće ni baviti?! Da ne ponavljamo već legendarni pravnički troskok kojim MSP dolazi do zaključka da tu deklaraciju nisu donele privremene institucije samouprave na Kosovu koje su bile formirane na osnovu Rezolucije 1244 SB UN, već tamo neka grupa građana, pošto, Bože moj, u tekstu deklaracije piše da to donose „demokratski izabrani lideri naroda na Kosovu“, a među potpisnicima su predsednik Kosova, poslanici, itd. itd, ali, kako to ispade da tumači MSP, ne u oficijelnoj funkciji, već, valjda, kao privatna lica…
Zašto je presudio kako je presudio MSP, više je nego jasno. U pitanju je „unutrašnja igra prestola“ tih nesrećnih sudija, bitka između čiste pravničke i nečiste političke savesti, pošto se odlučuje onako kako naredi onaj ko plaća MSP, a to je, igrom slučaja, ista ona država koja je organizovala i pokrenula NATO agresiju na Srbiju, okupirala Kosovo i Metohiju, za svaki slučaj, tamo silom instalirala i svoju vojnu bazu, a i danas se samohvališe da je i mentor i patron tzv. kosovske nezavisnosti.
Ali, zašto naše Vrhovništvo, ovu odluku MSP koristi kao kriptoargument protiv same Srbije i njenih građana?
Jer, još je šef pravnog tima Srbije, u međuvremenu pokojni, istoričar Dušan Bataković, analizirajući u izveštaju (zamislite, „žuti“ su tada o KiM referisali čak i parlamentu!) Skupštini Srbije savetodavno (dakle, savetodavno, a ne obavezujuće!) mišljenje MSP-a, rekao da takvo mišljenje ne samo da nije zatvorilo vrata za dalje političke i diplomatske aktivnosti Srbije u cilju očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta nego, naprotiv! Bataković je čak i izdvojio pet tačaka u savetodavnom mišljenju MSP-a koje Srbiji ostavljaju „prostor za aktivno delovanje“: konstatacija MSP da Generalna skupština UN-a ima ovlašćenja da raspravlja o pravu na secesiju; da je princip teritorijalnog integriteta važan deo međunarodnog prava; da je nastavljeno funkcionisanje međunarodnog pravnog režima na Kosovu; kao i da, faktički, Kosovo nema državnost.
Pravni zastupnik Srbije pred MSP Saša Obradović otišao je i korak napred ocenjujući da je ovaj sud, zapravo, potvrdio režim uspostavljen Rezolucijom 1244 na Kosovu i Metohiji, ali i da MSP – „nije rekao da su Albanci imali ili imaju pravo da se otcepe od Srbije“!
I dok se „ljudi iz šume“ (citat: Vrhovnikova, a naša Tajnica), u svojoj skupštinskoj (dakle, obavezujućoj za prištinske pregovarače!) platformi, bez pardona, pozivaju na savetodavno mišljenje MSP iz jula 2010, tvrdeći da je stalni međunarodni tribunal potvrdio da je Deklaracija o nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom,
kao i da je Generalna skupština UN, posle tog mišljenja MSP, „ohrabrila pokretanje dijaloga između Republike Kosova i Republike Srbije, pod medijacijom Evropske unije, kako bi se promovisala saradnja dve države”, naši vlastodršci se odriču čak i, po Srbiju povoljnih, stavova MSP-a. Šta više, Vrhovnik lično, u svome imaginarnom ratu protiv Tajkuna, Lopova i Fašiste, tumači savetodavno mišljenje MSP još nepovoljnijim po Srbe i još povoljnijim po Albance nego što to uistinu jeste!
Iako je, čak i iz mišljenja MSP, više nego jasno da je kosovska Deklaracija o nezavisnosti doneta van pravnog sistema uspostavljenog Rezolucijom 1244, neko je ovde izgleda namerio da, čak i po cenu nanošenja štete Srbiji, rđavo tumačenje haške presude, koristi u unutrašnjopolitičke svrhe, za pokušaj javnog diskvalifikovanja većeg dela današnje opozicije. Tim pre što je i Arbitražna komisija Mirovne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, još 1991, presudila da – BIVŠE GRANICE IZMEĐU JUGOSLOVENSKIH REPUBLIKA POSTAJU GRANICE ZAŠTIĆENE MEĐUNARODNIM PRAVOM! Ta, popularna Badinterova komisija (vodio ju je tadašnji predsednik Ustavnog suda Francuske) koju je formirao Savet ministara nekadašnje Evropske ekonomske zajednice (današnja EU), a sem rečenog Robera Badintera, činili su je i čelnici ustavnih sudova Nemačke, Italije, Belgije i Španije, dakle, kao kroj po kome se rastače bivša SFRJ propisala je nastanak šest (a ne sedam!) novih država, a o nekakvom „nezavisnom“ Kosovu, naravno, nije bilo ni reči.
Da li to znači da bi onda ceo proces razdruživanja eks SFRJ trebalo da se vrati na početak, da opet cela SFRJ stane na startnu liniji, pa da onda krene heklanje novih država po nekoj novoj mustri, po nekom novom Badinteru?
Činjenica jeste da je prekonoćnom iznuđenom odlukom Borisa Prvog Lepog kojom je bio zatečen čak i njegov tadašnji ministar diplomatije, a danas „Lopov Potomak“ (Tajkun i Fašista, tek, imali su manje veze sa svim tim nego današnji Vrhovnik), mandat za arbitriranje kosovskim raspletom, odlukom UN, POVEREN, ali ne i trajno predat Evropskoj uniji koja je, najvećim delom, NEPRIJATELJ SRPSKE SUVERENOSTI I TERITORIJALNOG INTEGRITETA.
Ali, ono što je režim Borisa Prvog, od nadležnosti i ovlašćenja, „predao“ jedinoj NATO državi u Evropi, pravi je „mačji kašalj“ u odnosu na ono što su, za ovih sedam godina, na „Republiku Kosova“ preneli ovi što su 2012. pobedili na obećanju da će „poništiti sve Borkove sporazume“.
Seća li se još neko, na primer, Borkovog „Kosova s Fusnotom“ (sa sve objašnjenjem u fusnosti koje Kosovo locira i legitimiše isključivo u Rezoluciji 1244 SB UN)? Današnje Vrhovništvo čak ni na tome više ne insistira. Umesto pitanja „zašto tako“, javnu sferu u Srbiji danas karakteriše klimoglavo podaništvo Nepogrešivome. Nešto što je, u „Psihologiji religije“, V. Keihlbach, još davno, davno, definisao kao propagandne elemente liturgijske molitve – one koja „podstiče na pobožnost – koja je i čisto klanjanje, zahvala, hvalospev i svečano priznanje veličanstva Božijeg i moći Božje, molba, priznanje primljenih mlosti i zahvala za njih.“
Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com
