Tri srpska posla

0
884

2014-08-05_073133Nespremnost Srba da rade nije isključivo neoliberalni mit. Zbilja, ima dosta onih koji raznim manevrima izbegavaju da se late posla i rekao bih da je jedan od ciljeva zaprećenih smanjenja penzija o otpuštanja iz javnih sektora ukidanje rente koja omogućuje takav način života.

Ipak, ako ostavimo po strani emancipacijski značaj rada za svakog pojedinca, odluka da se ne radi zapravo ima prilično ubedljivu logiku. Za početak, svako ko radi u Srbiji za srpskog poslodavca – privatnika, obavlja tri posla sa punim radnim vremenom – prvi je da uopšte nađe posao, drugi je da realizuje svoj radni zadatak, treći je da urađeni posao naplati. Pošto su prvi i treći presudni i od njih zavisi opstanak radnika, ne treba da čudi što drugi, zapravo najvažniji posao, trpi.

Ljudi koji se odlučuju da ne rade praktično štede sebe od suvišnih neprijatnosti i okolinu od polovično obavljenog posla.

U slučaju rada za strance, posao je učinjen nelogičnim jer se od radnika za srpsku platu očekuje strana produktivnost a zarada ne može podstaći očekivani nivo motivacije i koncentracije.

Kad je reč o političarima u zemlji u kojoj je rad postao nelogičan, njihova situacija je kombinacija ove dve pozicije. Naime, oni rade za strance i ponekog domaćeg privatnika, ali imaju tri posla – da dođu na vlast, da vladaju i da po smeni budu valorizovani.

Svaka vlast od Petog oktobra do danas, a možda i poneka pre toga, provodila je po nekoliko godina animirajući strani i poneki domaći faktor da im pruži priliku. Potom je došavši na vlast shvatala da je država u takvom stanju da je samo neka vrsta pat-pozicije održivo rešenje što je neumitno smanjivalo simpatije i onih odozgo i onih odozdo. Za to vreme se druga garnitura umiljavala poslodavcima.

Da Vas podsetimo:  Napali vladiku što renovira dvor, a smeta im i Stefan Nemanja

I konačno, treća faza, bila je naplata rada – Milošević je završio u Hagu, Koštunica je binladenizovan, Tadić je dobio status skupog promašaja sa kojim menadžment ne zna šta će – poput igrača koji je u zenitu ucenio upravu da potpiše do kraja karijere, i sada je ugovor preveliki da bude na klupi a više nije ni za prvi tim.

Nije Tadiću presudila samo potrošenost, lični poraz i gubitak autoriteta. Naprosto, koncepcija igre se promenila. Više se ne igra na optimizam i lepršavost već na pesimizam. Priču o radostima Evropske unije zamenile su gotovo sadističke najave svega onoga što moramo da pretrpimo, i ozvaničenje mučne egzistencije kao jedinog znaka da radimo pravu stvar. Zato je naplata (ne)urađenog bila relativno blaga za Tadića.

Verovatno najveštiji dribling Naprednjaka jeste upravo to što više nikome nije jasno u kojoj se fazi radnog odnosa nalazimo – da li je ovo još uvek umiljavanje poslodavcu ili se već krenulo sa radom.

Kad je reč o radnicima, osnovni problem sa novim kompetitivnim tržištem rada je u tome što u zemlji sa tako niskim nivoom zaposlenosti svako može biti zamenjen i samim tim mora da prihvati i trpi svaki hir poslodavca. Tu Vučić jedino ima prednost, on je kolonizovao našu maštu, mi više nismo u stanju ni da sanjamo nekog drugog na njegovoj poziciji. To mu daje prostor da više nikoga ne mora da trpi. Zato će se možda njegovi poslodavci uskoro pokajati što su dopustili da se u Srbiji uništi javnost jer sada njegovi konkurenti spadaju među one Srbe koji veruju da nema logike raditi.

Dimitrije Vojnov

Stari kadar

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime