Trideset godina kasnije: živimo li obećani san?

1
554

Devetog novembra godine 1989, građani Nemačke Demokratske Republike su iz Istočnog Berlina pohrlili u Zapadni. Tamo su ih dočekali šampanjcem i cvećem. Prizore ekstatične radosti Nemaca u bratskom zagrljaju prenosile su sve televizijske stanice, ne samo u Nemačkoj. Rušenjem Berlinskog zida završila se jedna i mogla je da počne nova epoha. Jezikom propagande i politički korektnih fraza: „Rušenje Berlinskog zida označilo je početak oslobađanja od komunističke ideologije i struktura ne samo u Istočnoj Nemačkoj, nego u većini do tada socijalističkih država u Evropi“. Zid, veliki simbol blokovski podeljenog sveta, prestao je da postoji: „Njegov pad trebalo je da označi pad komunizma i stvaranje liberalnih demokratija, od Vankuvera do Vladivostoka. Pad zida zadao je najveći udarac tiraniji zla i komunističkim diktaturama i označio početak ubrzanog ujedinjenja Nemačke koje je nastupilo 3. oktobra 1990. godine.“

Od tog događaja deli nas okruglo trideset godina. Nekadašnje socijalističke zemlje krenule su putem „tranzicije“ – iz socijalizma nazad u kapitalizam, iz „komunističke diktature“ i „tiranije zla“ pravo u slobodnu i prosperitetnu budućnost. Da li ćemo ove godine proslaviti veliki jubilej kao što dolikuje, uz prigodne govore i šampanjac? San komunističkih disidenata, „boraca za demokratiju“, pretvorio se u realnost. Osvrnimo se oko sebe. Imamo li uopšte nekog – bilo kakvog – razloga za slavlje?

Rasprave, pogotovu ozbiljne rasprave o onom šta se događalo 1989. i kakav svet je tada nastao, svakako će izostati. Ipak, nema razloga za zadovoljstvo, ni za pompezne proslave i umetničke „hepeninge“, ne samo na bivšem komunističkom Istoku, nego ni na Zapadu. Budućnost se više ne slika u ružičastim bojama. Od nje je gora možda jedino sadašnjost; mišljenja o prošlosti su manihejski podeljena. Kriza je u međuvremenu uzela maha, rastakajući samo socijalno tkivo Evrope. Slavlja, pogotovu masovnih, izvesno neće biti. Jedan od razloga je i to što bi mogla da se prometnu u nekontrolisane izlive nezadovoljstva i gneva, kakvi, još od novembra prošle godine, svake subote potresaju Francusku, preteći da se prošire diljem „demokratskog Zapada“.

EMANCIPATORSKA MOĆ NATO-UMETNOSTI

Šta se, dakle, zaista dogodilo 1989. – oslobađenje od tiranije, sudbonosna istorijska prekretnica, ili operetski događaj? Kraj istorije ili početak budućnosti? Ovo poslednje naslov je spektakularne izložbe petnaestoro umetnika iz Centralne i Istočne Evrope, internacionalne reputacije i ranga, održane 2009. godine u Njujorku, na dvadesetu godišnjicu pada Berlinskog zida. Izložba je zamišljena ambiciozno: kao retrospektiva zastrašujuće, totalitarne prošlosti i kao perspektiva, pogled unapred, u utopijsku „bolju budućnost“.

Izložbu u organizaciji Austrijskog kulturnog foruma tada je otvorio ministar Špindeleger, ne propuštajući da ukaže na odlučnu ulogu umetnika u „istorijskoj promeni“. Obuhvatala je i panel diskusije o „različitim aspektima represije“ (podrazumeva se: isključivo one komunističke). Uz pomen imena kao što su Vaclav Havel ili Milan Kundera i učešće prestižne Marine Abramović, izložba je protekla u znaku suočavanja sa „prljavštinama prošlosti“ i satira na temu „zlatnog doba komunizma“, diskretno sugerišući zaključak: pre dvadeset godina otpočelo je doba nade, odškrinuta su, ako ne i širom otvorena vrata slobode, ne samo za Istok Evrope. Tada je, zapravo, počela „bolja budućnost“ – ona budućnost koju danas više ne priželjkujemo ili očekujemo, već ju, naprotiv, hteli to ili ne, živimo.

Slični hepeninzi, praćeni panel diskusijama, danas bi bili u najmanju ruku neukusni. U socijalističkim državama umetnici su se delili na „režimske“ i na „disidente“. I jedni i drugi bili su u stvari, makar i nevoljni, učesnici Hladnog rata. Nekadašnji „disidenti“ su odneli pobedu; odnosno, u Hladnom ratu pobedio je Zapad. Znači li to da su dojučerašnji prozapadni disidenti preko noći postali „režimski umetnici i intelektualci“, koji brane poredak utvrđen posle 1989. i, u najboljem slučaju, dopuštaju samo mlake kritike? U većini slučajeva, ovo se pokazalo tačnim. Nekadašnji radikalni „kritičari društva“, koji su žestoko odbacivali socijalizam, pretvorili su se u apologete postojećeg.

I umetnici su nastavili svoju borbu sa nevidljivim i mrtvim protivnikom – komunizmom, propuštajući da se osvrnu na stvarnost novonastalog kapitalizma. U neko drugo vreme, takva umetnost, pa i konceptualna, bila bi prokažena kao „režimska“ ili „državna“ – ne i u doba kad država u starom smislu više ne postoji, a svetom vladaju svemoćne korporacije. I NATO – kao džinovska korporacija – imao je, uostalom, svoje (konceptualne) umetnike i svoju „NATO-umetnost“: projekat NATOarts, započet 1999, u jeku agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Cilj postavljen pred umetnike bio je kristalno jasan: „promocija globalne bezbednosti i stabilnosti, sredstvima konceptualne umetnosti“. NATO-umetnost polazi od jedne obavezne premise: vere u univerzalizam liberalne demokratije i njenu civilizujuću i emancipatorsku misiju, koja se, već prema potrebi, ostvaruje i putem „humanitarnih intervencija“. „Zaštitna i emancipatorska uloga NATO-a“ se onda razume sama po sebi. Istorijske reference za ovakav umetnički angažman ne nedostaju. Moguće ih je naći u 30-im i 40-im godinama prošlog veka. Zapravo, one su očigledne, ali takve paralele se tada, a i sada, malo ko usudio da povuče.

RAT U FUNKCIJI OČUVANjA MIRA

Godine 1989. nestala je „crvena opasnost“. Evropa (ona zapadna, za početak) mogla je da odahne i – da se ujedini. To je označio sporazum iz Mastrihta (1992). Put ka jedinstvenoj Evropi, a možda i ka „globalnom, ujedinjenom čovečanstvu“, bio je čvrsto trasiran. Za razliku od demokratske Evrope, razjedinjavao se komunistički Istok, uključujući i Jugoslaviju. „Tiranski Sovjetski Savez“, „mračno carstvo zla“, bio je na kolenima, da bi se potom raspao; epilog na sedamdesetogodišnju istoriju označili su potpisi na tekst sporazuma u Beloveškoj šumi.

Da Vas podsetimo:  Jezivi komentari na hrvatskim portalima o pogibiji Srba na auto-putu

„Više Evrope“ u Jugoslaviji značilo je i „više rata“, ostavljajući „progresivno nastrojenim intelektualcima“ jednu mučnu dilemu: kako je uopšte moguć rat na evropskom kontinentu na kraju XX veka? Odgovor koji su oni mogli da ponude bio je: anahroni, destruktivni, tribalni nacionalizam. Evropska ekonomska zajednica i čitav Zapad, predvođen Sjedinjenim Državama, tada su „administrirali krizom“ u još postojećoj Jugoslaviji, proizvodeći rat u najboljoj nameri „očuvanja mira“. Put u pakao, poznato je, popločan je najboljim namerama; u suprotnom, put je direktniji i mnogo kraći. Logična konsekvenca ove politike bio je rat koji je poveo NATO protiv Jugoslavije 1999. Ali Balkan, baš kao ni bivši sovjetski prostor, ionako nikad nije bio „prava Evropa“, već, u najboljem slučaju, samo njena zaostala periferija; nastala šteta (ako je neke štete i bilo po Evropu) lako je mogla da se otpiše.

Rat u bivšoj Jugoslaviji je, prema skoro opštem mišljenju, eksces dostojan žaljenja, nešto što je izmaklo svakoj kontroli. Da li je, međutim, svet posle 1989. u celini postao slobodniji, bolji i pravedniji? Šta je donela tranzicija diktirana rigidnim pravilima „vašingtonskog konsenzusa“, zamišljena kao skok pravo „u obećanu bolju budućnost“? Istočna Evropa nije doživela nikakav procvat. Realni socijalizam, inspirisan idejama Marksa i Lenjina, na do juče komunističkom Istoku smenio je „apsolutni kapitalizam Karla Popera“. S poraznim posledicama po istok kontinenta. Štaviše, stvari ni na zapadu odavno ne stoje dobro; više liče na istinski košmar, na materijalizaciju najgorih noćnih mora.

MODEL ZA RAZARANjE DRUŠTVA

Rušenje Berlinskog zida (i, posledično, pad socijalističkog bloka) obično se predstavlja kao trijumf Zapada u Hladnom ratu. Ovi događaji su zapravo prikrili jedan drugi, a možda i neuporedivo važniji: počev od ranih 70-tih godina prošlog veka sam Zapad je dospeo u krizu iz koje se ni danas ne nazire izlaz. Liberalni model je iscrpljen. Otada realne zarade na Zapadu više ne rastu nego opadaju. Krajem 70-ih uvodi se neoliberalni model, koji je započeo „reganomikom“ i „sramnim tačerističkim neoliberalizmom“ (Robert Stojkers). Model, koji počiva na slabljenju države i hipertrofiji tržišta, pokazao se kao destruktivan, pre svega na samom Zapadu.

Posle kraha socijalizma, isti model se nameće i bivšim „narodnim demokratijama“, koje postaju neka vrsta oglednog polja ili „glavna laboratorija njegove primene“. O posledicama tog nametanja na Istoku Evrope argumentovano, u tekstu Model za rastakanje društva, piše Siniša Ljepojević: „Prvi korak je slabljenje države i državnih institucija, kao i navodna liberalizacija medijske scene. Potom je usledila rasprodaja državnog bogatstva… Sve je to pratilo razaranje privrede i ekonomske infrastrukture, što je dovelo do kolosalnog osiromašenja tih društava. Istovremeno, razbijani su osnovni stubovi društva – obrazovanje i zdravstvena zaštita. Većina građana je postala siromašna, živi u bedi i u stalnom strahu da može da bude još gore…“ Naredna i možda finalna faza je depopulacija, koja pogađa gotovo sve ove zemlje, od Baltika i Ukrajine, do zemalja bivše Jugoslavije.

Sve u svemu, princip „tržišne deregulacije“, širom sveta, dao je neograničenu slobodu jedino kapitalu, ukidajući socijalne funkcije države i uklanjajući sve barijere za osiromašenje i pauperizaciju ogromne, pretežne većine stanovništva, i to duboko ispod granica podnošljivosti. Za najveći deo populacije, onaj koji je prinuđen da sredstva za život zarađuje radom, neoliberalni model znači jedino socijalnu nesigurnost i ekstremnu neslobodu. I gubitak realnih socijalnih prava, uključujući i pravo na rad; sva ona prava koja je ova populacija uživala u socijalizmu. Radnici, pa čak i toliko slavljena „srednja klasa“, pretvoreni su u pauperizovani proletarijat ili novo roblje, čiji se status, u uslovima krajnje egzistencijalne nesigurnosti, ne razlikuje mnogo od onog „afričkog“ (takozvani migranti). Ni broj najsiromašnijih zemalja u svetu se ne smanjuje, nego rapidno raste: sa 25 u 1960, na 71 u 2000. godini. Svega jedan odsto ljudi na planeti danas poseduje bogatstvo koliko i preostalih 99 odsto čovečanstva. Kakvu budućnost ovih 99 odsto može da očekuje? Imaju li oni uopšte neku budućnost?

POSTMODERNI FINANSIJSKI KAPITAL

Svet se danas deli na „ogromnu masu prokletih“, „gubitnika tranzicije“ s jedne, i više nego malobrojnu kastu superbogatih s druge strane. Između toga nije preostalo gotovo ništa. „Osmoro supermilijardera – koje je Forbs precizno popisao – drže isto bogatstvo koliko je uspela da akumulira polovina populacije na svetu“, upozorava italijanski mislilac Dijego Fuzaro. Ovakva socijalna i ekonomska nejednakost još nije viđena u istoriji.

Šta se, u međuvremenu, dogodilo s Evropskom unijom, navodnim „ovaploćenjem sna o evropskom jedinstvu koga su sanjali najbolji sinovi Evrope“? Ona je, prema opažanju Fuzara, pretvorena u postmodernističku i „postdemokratsku kuću finansijskog kapitala“. U geopolitičkom smislu, ona je bila i ostala samo dominion, filijala, i to drugostepena, Sjedinjenih Država. U svetu u kome više ne postoji geopolitička ravnoteža, SAD su se brzo transformisale u totalitarnu silu sasvim novog tipa, u pravu „mašinu za rat“ i porobljavanje – u „državu nacionalne bezbednosti“ (Gor Vidal) – prema jednostavnoj formuli: krupni finansijski kapital, plus vojno-industrijski kompleks, plus oružane snage i bezbednosne službe kao gvozdena, udarna pesnica „apsolutnog kapitalizma“. Ostatak je politička kasta; klasa poslušnih izvršilaca naloga kapitala i kooptiranih intelektualaca. Ali agresivnu imperijalističku spoljnu politiku prati ubrzano propadanje imperije iznutra. Prva žrtva američkog imperijalizma su sami Amerikanci.

Od 1989. godine, smatra Fuzaro, zapravo „postoji samo jedna hegemonistička država“, koja metodički uništava sve ono „što na simboličkom i stvarnom nivou nije vezano za novi globalizovani klasistički poredak (od porodice do oblasti rada, od prava do kulture)“. To je ono što se naziva „kolektivnim Zapadom“. Optimizam je u tom „vrlom novom svetu“ postao nešto više od društvene konvencije; postao je imperativ, obavezni deo političkog bontona i conditio sine qua non svakog javnog delovanja. Ali perspektiva budućnosti koja se sada nazire nije nimalo optimistička. Naprotiv, zvona već zvone na uzbunu; do sada je bilo loše, ali budućnost će svakako biti još gora. Ukratko: „Svetska scena koja je odškrinuta 1989. oslobodila je potencijal patnje i bede, nepravde i zloupotrebe moći, eksploatacije i nepravde, što bi moglo da proizvede ekvivalent od najmanje petnaest revolucija kakve su bile Francuska 1789. i ruska 1917…“

Da Vas podsetimo:  Laži Milana Kučana i slovenački zločini 1991.

Kako je moguće da ta zvona liberalni intelektualci i bivši disidenti ne čuju, ili se samo pretvaraju da ih ne čuju, praveći se da je „sve u najboljem redu“ i da živimo ako baš ne u najboljem, onda svakako u svetu koji je najmanje loš od svih mogućih?

MOĆNICI NA BURETU BARUTA

Istina je da su mogućnosti kontrole i manipulacije masama danas dosegle nivo kakav nije zabeležen u ljudskoj istoriji. Ali istina je i da je današnja „zapadna država“ veoma daleko od stabilnosti i da je njena sigurnost samo prividna. U stvari, ona nikad nije bila ranjivija nego danas. Ispod površine optimizma narasta snažna plima nezadovoljstva. Tu činjenicu prikrivaju mediji koji su se pretvorili u jeftinu industriju zabave, gradeći svojevrsnu „kulturu laži“ (S. Ljepojević). Oni ništa ne otkrivaju, već sakrivaju, kreirajući paralelnu i nadrealnu stvarnost: reality show. Katastrofa je tu, pred vratima; za to vreme, mi se samo pretvaramo da nije tako.

Moćnici, u stvari, sede na buretu baruta, sa zapaljenom cigarom u zubima, i izgleda da toga uopšte nisu svesni. Nisu svesni ni činjenice da je status quopostao jednostavno neodrživ i da se svet nalazi na pragu velikih promena. Nezadovoljstvo svakog časa može eskalirati, izazivajući snažnu eksploziju nasilja, sa posledicama koje je u ovom času nemoguće predvideti. Pre ili posle, do toga će neminovno doći, i to iz jednog jednostavnog razloga: nije realno očekivanje da se superbogati odreknu nekog, makar i malog dela svog bogatstva i privilegija, u korist rastuće mase osiromašenih i obespravljenih, a još je manje realno da se osiromašeni trajno pomire sa svojim stanjem.

Tom „hegemonističkom državom“, jedinom koja postoji na Zapadu, tvrdi Fuzaro, danas vlada kosmopolitska „finansijska aristokratija“, nasuprot „novoj globalnoj masi bez radnih garancija“. Ali, u savremenom svetu postoji još jedna fundamentalna suprotnost: ona između Zapada i država kao što su Rusija, Kina i Iran. Između tih zemalja i Zapada danas se vodi surova i sve surovija borba za preostale resurse na planeti. Na nesreću Zapada, preko sedamdeset odsto tih svetskih resursa, i ljudskih i materijalnih, koncentrisani su u Evroaziji. Oni su očajnički potrebni Zapadu, zapadnoj oligarhiji da produži svoju hegemoniju – nad sopstvenim stanovništvom kao i nad „ostatkom sveta“. Suština problema savremenog sveta nije nedostatak materijalnih dobara, već zaslepljenost zapadnih elita – „globalističke aristokratije novca“ – i njihova nezajažljiva pohlepa.

UKLETA MOĆ „MONARHIJE DOLARA“

U takvom svetu demokratija je, kako kaže Vilijam Endgal, postala „orvelijanski termin“ kojim se, kao smokvinim listom, zaklanja angloamerički svet, a iza toga se zapravo krije „sistem zasnovan na finansijskom ropstvu i političkoj tiraniji“. Mi danas prisustvujemo velikom pomeranju „tektonskih ploča“; u tom pomeranju, u njihovim sudarima, neke ploče se razbijaju, što uzrokuje političke i društvene zemljotrese, a druge se uzdižu. Dok angloamerički svet tone, stvaraju se novi politički i ekonomski prostori i nova tržišta, delimično tamo „gde ih nikad nije bilo“. Što se tiče „monarhije dolara“ – Vašingtona, njegovog vojno-industrijskog kompleksa i banaka Volstrita uvezanih u dolarski sistem svetske hegemonije – ona „svakodnevno gubi svoju moć“. I to je već notorna činjenica: „Moć nekadašnje jedine supersile je ukleta pod dejstvom hibrisa i unutrašnje korupcije“.

U drugačijim istorijskim okolnostima, ove protivurečnosti bile bi razrešene ratom. Međutim, mogućnost rata – „pravog rata“ sa Rusijom i Kinom – više nije „opcija koja leži na stolu“. Kako je, s gorčinom i žaljenjem, zaključio profesor sa Harvarda Grejem Alison: nije „moguće ubiti to kopile (Rusiju) a da i sami ne počinimo samoubistvo“. Onaj drugi, hibridni rat protiv Rusije je ionako već dugo u toku. I to bez velikih rezultata. Kako primećuje ruski analitičar Rostislav Iščenko: „Mogućnost da se na taj način uznemirava Rusija – praktično je iščezla“.

A to je, obećavajući „bolju budućnost“, posao kome se prilježno posvećivao Zapad posle 1989, sa „proširenjem NATO-a na istok“. SSSR se raspao, Zapad je ostao bez neprijatelja u Hladnom ratu. Uprkos tome, glavni a povremeno i jedini neprijatelj NATO-pakta ostala je Rusija, makar i slaba Rusija jeljcinovske epohe. Platforma koja je ujedinila stare i nove članice NATO-a, zemlje zapada i istoka Evrope, bila je i ostala otvoreno rusofobska. Rusiju je, poput SSSR-a, trebalo podeliti, pre toga je okružiti sanitarnim kordonom i čeličnim prstenom NATO-baza. „To je“, podvlači Iščenko, „bila osnovna ideja. Država, koju može nekažnjeno šutirati svaki sused, postepeno gubi međunarodni autoritet, gubi poslednje saveznike. Separatističke snage u zemlji podižu glavu računajući na spoljašnju podršku. Patriote gube poverenje u vlast. Stanovništvo uopšte ne zna kome da veruje. Generalno, to je drugo izdanje raspada SSSR-a.“ Tako je, naime, bilo planirano.

Da Vas podsetimo:  Potresno svedočenje: Albanci mi oca živog zapalili

RUSIJA JE ODBILA DA NESTANE

U „svetu posle 1989.“, ulazeći u NATO i tražeći „zaštitu od Rusije“, istočnoevropske države pothranjivale su svoje male nacionalizme i gajile nerealne ambicije: da će i same učestvovati u podeli plena kad se Rusija jednom, verovatno u bliskoj budućnosti, raspadne. Istorija se, u stvari, ponavljala: na sličnoj platformi se okupila i hitlerovska antisovjetska koalicija, koja je od 1941. do 1945. pokušavala da izgradi „novi evropski poredak“. Trideset godina kasnije, poredak koji je stvoren 90-tih na ruševinama Berlinskog zida pokazuje sve znakove posustajanja. Zapravo, taj „međunarodni liberalni poredak“ se raspada pred našim očima. I sve je očiglednije da od priželjkivanog i očekivanog raspada Rusije neće biti ništa.

Ko je za to kriv? Ko je pogrešio u strateškim procenama? „Krivac“ ne može biti samo Rusija, koja je jednostavno odbila da nestane. Primeri Gruzije i Ukrajine pokazuju da je „NATO zaštita od Rusije“ veoma problematična stvar. Zapad ih je najpre gurao u rat, kako bi, u kritičnom trenutku, odbio da im pritekne u pomoć, „ostavljajući ih na cedilu“. Krivci za to se nalaze i na Zapadu, a krive su i lokalne nacionalističke elite. Pravi trenutak za komadanje Rusije je propušten; sada je sve izvesnije, gotovo sigurno, da do podele plena neće ni doći. Ni sada, a ni u skoroj budućnosti, pošto Rusija, uprkos stalnom provociranju od strane NATO-a i antiruskim sankcijama, nastavlja da jača. A svoju vojnu moć je demonstrirala i daleko van granica bivšeg SSSR-a: u Siriji i na Bliskom istoku, na primer. Osim toga, ona ne prestaje da upućuje nove izazove dojušerašnjem planetarnom hegemonu, čak i u Latinskoj Americi, u „američkoj hemisferi“ – u delu planete kojeg je Amerika oduvek smatrala svojim zabranom i „privatnim vlasništvom“.

Posledica svega toga je da Istočna Evropa počinje da otvoreno mrzi Zapad, optužujući ga za „izdaju“. To se dešava u Ukrajini, a desilo se i u Gruziji. Istovetni procesi odvijaju se u baltičkim republikama i u Poljskoj, dok je u Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj „antizapadno raspoloženje već legalizovano u javnoj politici“: „Istočna Evropa počinje, više ne toliko tiho, već glasno da mrzi zapadnu, koja nije opravdala njene nade. Uskačući u odlazeći voz NATO i EU – bivše socijalističke države su verovale da dobijaju kartu za vagon prve klase, koji će odvesti njihove zemlje ka večnoj radosti. A ispostavilo se da ih voze u teretnom vagonu na prisilni rad.“

EUFORIJA 90-IH JE ZAVRŠENA

Epoha koja je započela 1989. primiče se svom kraju, skoro u tišini, nimalo slavodobitno i bez velike pompe. O nekadašnjem poletu i euforiji više nema ni govora.

„Euforija devedesetih“ je stvar daleke i sve dalje prošlosti. „Optimizam devesedesetih je završen“, izgovorio je i predsednik austrijskog parlamenta Verner Sobotka, na svečanosti povodom jubileja nemačkog ujedinjenja. Isto se može reći i za centralnu proslavu Dana nemačkog ujedinjenja u Berlinu: „Proslava (nemačkog) jedinstva“, ironično je zaključio nemački Špigl, „bila bi tako lepa da se nismo ujedinili. A sada se svake godine moramo pretvarati da ne vidimo kako se to razvilo u katastrofu“. Šta onda možemo očekivati u sasvim neposrednoj budućnosti, na istoku i na zapadu ovako „ujedinjene Evrope“?

Istočnoevropski mirko-nacionalizmi neće nestati, a verovatno neće postati ni manje rusofobski nego što su danas. Problem je u tome što se nacionalizmi s Istoka vraćaju na Zapad, koji ih je svojevremeno raspirivao i ohrabrivao, kao bumerang. I to je deo realnosti u svetu posle 1989. Radikalni nacionalisti postepeno stiču podršku u velikom i sve većem broju zemalja EU i NATO-a. Ekstremnom nacionalizmu u Zapadnoj Evropi osmehuje se lepa i prosperitetna budućnost; ne i evropskim narodima. S jedne strane, to je posledica same prirode EU – „evropskog birokratskog čudovišta“ i načina „evropskog ujedinjenja“, koji nemilosrdno gazi narodne suverenitete – s druge, masovnih migracija iz Afrike i sa Bliskog Istoka. A te masovne migracije proizveo je upravo „mračni humanitarni imperijalizam“ Zapada – ona politika koja je postala norma posle rušenja istočnog socijalističkog bloka i koja je širom planete projektovala „krvavi novi svetski haos“.

Berlinski zid praktično je srušen 9. novembra 1989. Tačno jedanaest godina kasnije američki predsednik Buš je ovaj datum proglasio za Svetski dan slobode. O kakvoj slobodi se zapravo radi, jasnije se vidi sa određene vremenske distance. Posledice je sažeto sumirao Slobodan Reljić: „Kad je pao Berlinski zid i nestalo najveće socijalističke zemlje, Sovjetskog Saveza, svet se suočio s tektonskim poremećajem: centar `kapitalističke civilizacije` je otplovio do `demokratija neslobode` (democracies of unfreedom), a periferija se survala u `kolonijalne demokratije`“.

„Kolonijalne demokratije“ garantuju jedino pripadnost Trećem i Četvrtom svetu, a Četvrti svet je svet bez ikakve nade. Ima gorke istorijske ironije u činjenici da na tridesetu godišnjicu rušenja Berlinskog zida Zapad posvuda podiže nove zidove, mnogo više, čvršće i trajnije od Berlinskog: od Izraela, preko SAD, na granici s Meksikom, sve do Evrope i Ukrajine.

Simbolika zidova (rovova, barijera i granica) sada nam je savršeno jasna. Ironija istorije je u tome što zidove, fizičke i mentalne, sada oko sebe podiže Zapad.

Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja ,,Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.

Boris Nad
Izvor: Novi Standard/standard.rs

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime