Tuga: Propada jedini srpski cirkus

3
227

Jedini preostali srpski cirkus, Medrano, muku muči da u ovoj zemlji sačuva tradiciju cirkuske umetnosti da bi i buduća pokolenja znala šta u stvari znači ta čarobna reč – cirkus. A deca su, uverili smo se, i dalje oduševljena.

Cirkus – prva magična reč koju su kroz desetine generacija kao deca učili naši preci. Radost i suze klovnova, uzbuđenje zbog žongliranja loptama ili čak vatrom, gledanje bez daha hoda artista po žici ili letenja između ljuljaški… emocije su koje smo svi doživeli, a uskratićemo ih našoj deci.

Kako stvari stoje, već deca naše dece će moći da vide samo pokretne slike na YouTubu, ili da o cirkusu čitaju u nekoj (Internet) arhivi. To nije neka apokaliptična vizija budućnosti, nego stvarnost koja već danas živimo, jer u Srbiji odumire poslednji cirkus.

„Naježim se kad se reč cirkus spomene u, recimo, Skupštini. Cirkus je oličenje poštenja i, pre svega kulture, ali oni koji govore „o cirkusu“ zapravo ništa o njemu ne znaju. U Svetu postoje cirkuske škole, državni cirkusi, u Rusiji se izvođači smatraju artistima jednakim baletskim ili operskim“, uvodi nas u priču o stotinama godina staroj umetnosti Milan Sliva, cirkuski veteran i vlasnik Medrana, jedinog preostalog cirkusa u Srbiji.

A Milan zna šta je tradicija u zemlji koja o njoj samo priča. Ovaj srpski cirkuski delatnik, inače Poljak, sedma je generacija porodice cirkuskih umetnika. Cirkusku karijeru je započeo kao šestogodišnjak, zatim je bio čarobnjak u parteru da bi penziju dočekao na teškom zadatku klovna. I sada se bavi akrobacijama, ali onim životnim – kako da obezbedi posao za šest porodica sa gostujućim artistima okupljenih u Medranu, i da u životu održi poslednju cirkusku šatru u Srbiji.

Ova starina od „više od sedamdeset godina“, pamti vreme kada je „onom velikom Jugoslavijom“ putovalo ni manje ni više nego dvadeset pet cirkusa.

Sada je ostao samo jedan, a i za njega ima sve manje „mesta“. Medrano je ovih dana gostuje u Beogradu. Trenutno se sa Novog Beograda sele u Kaluđericu. Gde će dalje, ne znaju ni sami. Ova iskrena cirkuska umetnost trpi udarce i sleva i zdesna – od opštinskih birokrata do raznoraznih „proevropskih“ nevladinih organizacija koji su, kako kažu, u Srbiji uvek „veći katolici od pape“.

„Zabranili su nam da radimo tačke sa životinjama, čak i da ih pokazujemo. Kažu da radimo torturu nad životinjama. Pojma nemaju, jer životinja se, pa bio to slon ili pas, ne dresira batinama, već strpljenjem i nagradama. Kažu i da divljim životinjama nije mesto u cirkusu, a nit se radi o divljim životinjama, niti im ovde išta fali“, ogorčen je Milan Sliva na potez kojim je pre nekoliko godina u Srbiji ugašena tradicija duga više od tri stotine godina.

Naš sagovornik podseća da je u Indiji slon domaća (radna) životinja a da tamo ne smete zaklati kravu. Isti je slučaj sa kamilama u arapskim zemljama. Da li su zbog toga ti ljudi divljaci, pita se gospodin Sliva.

„Vi Beograđani imate zoološki vrt i tamo vaša deca mogu da vide slona, lava, tigra, medveda… Ali verujte, prva reč roditelja koji je negde na jugu ili istoku Srbije doveo dete u cirkus je pitanje: „pa gde su vam životinje?“.

A zašto ih u srpskom cirkusu zaista nemamo nije čak ni pitanje nekog od nakaradno prepisanih zakona iz EU, kakvih u Srbiji imamo, objašnjava Marija, Milanova supruga i glavni administrativac cirkusa.

Naš zakon, kao uostalom i drugi evropski, razlikuje domaće, egzotične, divlje i životinje rođene u „zatočeništvu“. Problem je kako se zakon primenjuje. Lav koji je nije rođen u divljini, ili mu čak ni roditelji nisu rođeni u divljini, nije divlja životinja. On u savani ne bi opstao ni nekoliko dana. Ali to naše birokrate ne priznaju. Za njih je lav samo lav.

„A kada je Kusturici trebao slon za snimanje nekog filma („Andergraund“) kumio me i molio da zovem bratića iz Mađarske. Čovek je došao ali je na kraju bio najuren iz Srbije zbog „maltretiranja divljih životinja“. A i umetnici nas se sete samo kad im nešto treba. Osim pokojnog Gidre (glumac Dragomir Bojanić). On je bio ljudina, obožavao je cirkus i jedini je koji je zadužio artiste iz svih cirkusa sa ovih prostora“, kaže Milan..

Zbog „evropskog“ zakona neke Milanove životinje sada „kao gastarbajtere“ gledaju tuđa deca. Slon mu je recimo u Rusiji, a ono malo životinja što je ostalo u Srbiji sada je smešteno u Srbobranu. Veliki medved tamo čami mesecima, jer ne želi ga ni Beogradski zoo vrt.

„Mi ovde gledamo na Zapad kao na izvor kulture, ali u u zemljama stare kulture, Rusiji, Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj… na cirkuse se sasvim drugačije gleda. To nije pojam vašara i ringišpila, već ozbiljna umetnost. Moskovski cirkus je star više pod 120 godina i za njega se čeka po tri meseca na ulaznicu, kao i za balet, pozorište ili operu. Mađari takođe imaju svoj državni cirkus. Sve sa teatarskim zgradama i pratećim objektima. Kada smo im rekli kako se ovde primenjuje zakon o zaštiti životinja Mađari su nam rekli ‘ludi Srbi'“.

Od srpskog cirkusa ostali su samo artisti, ali ni oni ne mogu da rade bez problema. Za lokacije u nekim opštinama po Srbiji im trebaju meseci.

„Evo u Beogradu se na neka mesta čeka i po pet meseci, i to nakon što već imate dozvolu Grada Beograda. U Zemunu ne možete ni da dobijete lokaciju od lokalnih moćnika. Ej, pet meseci za nešto što se recimo u Mađarskoj dobija na šalteru za deset minuta. Ne samo Mađarskoj, već i kod nas, recimo u Subotici. I to uz smešak i reči „hvala što nas niste zaboravili„, ogorčen je Milan.

Ovde, pak, procedura više ide po principu „nađite lokaciju pa ćemo videti“. A i kad se dobije lokacija, cirkus oderu za komunalije. Priključak na vodovod za mesec dana korišćenja je plaćen 57.000 dinara.

U Parizu ili Ljubljani se zna gde dolazi cirkus – tamo gde je najpodesnije deci – u strogi centar grada. U Parizu je to na pešačkoj zoni na Trgu Republike a kod Slovenaca kod parka Tivoli.

„U Srbiji neki misle da ako se podigne šatra mora da je u pitanju neki vašar. A pod našom šatrom rade i umetnici sa fakultetom, neki od njih sa titulom ‘zaslužni artista Rusije’„, kaže Marija.

Možda je Srbija daleko od Monte Karla, gde princeza od Monaka dodeljuje „Zlatnog klovna“ na Međunarodnom festivalu cirkusa koji je 1974. godine osnovao njen otac princ Renije, ali nismo od – Tuzle. Tamo cirkus dočeka i do mesta predstava otprati pleh orkestar, a prvi šou otvori ni manje ni više nego ministar Kantona.

Jedinom srpskom cirkusu svakako se može svašta prigovoriti, od neugledne šatre, po priznanju vlasnika stare više od sedam decenija do silom spomenutih prilika, osakaćenom programu. Da je sa ste strane bolje, ni karta ne bi koštala 400 i 600 dinara već dvadesetak ili četrdesetak evra, koliko je recimo u nekom francuskom cirkusu.

Ono čemu na šta se svakako ne može staviti ni mrva prigovora je entuzijazam i veština kojom održavaju u životu cirkus u Srba. Za to im svakodnevno priznaju daje onaj nepatvoreni i raznim medijima još neiskvareni deo publike – deca čiji je komentar jednostavan: „šator i nije neki, ali je predstava super“.

A dokle će naši cirkuski artisti tako, kažu, ne znaju.

„Dugo još ovako sigurno ne možemo. Možda se pokupimo i odemo u Rusiju, uzmemo državljanstvo i radimo uz svo poštovanje a malodušnu Srbiju i njenu decu ostavimo bez cirkusa“, kaže srpski cirkuski veteran Milan Sliva.

Izvor: mondo.rs

3 KOMENTARA

  1. Uz duzno poštovanje gospodinu Silvi ,moram reći da njegov cirkus nije prezivio konkurenciju!!
    “ Umetnici“ iz konkurencije -Tadić, Nikolić, Dačić, Vučic, Čeda-prašak, Bisreko, Kandic. Light, J.NATO-M ,Popovic………..teško ih je sve spomenuti … nadmašili su pravi cirkus u svim kategorijama!
    Posebno su superiorni u ulozi klauna, kada se govori o patriotizmu, ni naj divljije zivotinje ne mogu biti toliko bezdušne i krvoločne prema svojoj vrsti ,grupi ili krdu.
    Emocije su kod oba cirkusa ogromne! Prvi izazivaju smjeh a drugi plač!! Vazne su emocije, nećemo gledati na svaku sitnicu!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime