Kada je jedan moj prijatelj prolazio pored slonova, on je iznenada stao, zbunjen činjenicom da su ova ogromna stvorenja vezana samo tankim konopcem oko njihove prednje noge. Nema lanaca, okova, kaveza… Bilo je očigledno da su slonovi mogli u bilo kom trenutku da se lako otrgnu od te užadi, ali iz nekog razloga nisu. Moj prijatelj video je ukrotitelja slonova u blizini, upitavši ga zašto ove divne, veličanstvene životinje samo stoje tako mirno i ne pokušavaju da pobegnu.
„Pa, dok su bili još veoma mladi i daleko manji mi smo koristili konopac iste debljine i veličine da ih zadržimo. Kako odrastaju, oni su naučeni da veruju da ne mogu da se odvoje od tog konopca. Oni veruju da konopac i dalje može da ih obuzda, tako da nikada ni ne pokušavaju da se oslobode“, rekao je ukrotitelj.
Moj prijatelj je bio zapanjen. Ove životinje mogle su da budu slobodne od svojih stega samo jednim trzajem, ali zato što su verovali da ne mogu da se oslobode, bili su zaglavljeni baš tu gde jesu.
Zapitajte se, baš poput slonova, koliko nas kroz život ide čvrsto se držeći uverenja da nešto ne može da učini, jer jednostavno ti nije uspeo u nekom trenutku u prošlosti?
Koliko nas godinama kaska u mestu držeći se starih uverenja koja ničemu ne služe?
Koliko nas se ustručava da proba nešto novo zbog ograničenih uverenja?
I najgore od svega – koliko nas stagnira u mestu zbog tuđih ograničavajućih uverenja?
T.P. Foto: Pixabay.com
dnevno.rs
