Tužna srpska jaja

0
1489
Na šta smo spali Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs

Poznato je da se beda odavno uvukla u sve pore društva i da su mnogi zbog toga žrtvovali svoje dostojanstvo. Kad zbog gladi zakrče creva, sirotinja ne bira kako će da ih utiša.

Koliko je jadna situacija u kojoj živimo pokazuje i primer dvoje čitalaca koji su za manje od nedelju dana prilikom kupovine u kutiji od 10 jaja zatekli jedno manje. Da nije tužno, bio bi odličan vic.

– Kupila sam jaja u lokalnoj prodavnici u kojoj godinama nabavljam namirnice. Nije mi palo na pamet da pogledam da li su sva na broju, jer mi se ovo nikad ranije nije desilo. Tek kad sam došla kući i krenula da pravim kajganu, videla sam da jedno fali. Ova scena mi je bila jako tužna, jer ne možeš, a da se ne zapitaš koliko smo siromašna nacija kad ljudi kradu po jedno jaje – priča Ljubica.

Kad se vratila u prodavnicu, žena koja tamo radi rekla joj je da im je to prvi takav slučaj, ali da se u poslednjih godinu dana dešava da stariji ljudi dođu, preseku hleb na pola, i ukradu samo jednu polovinu.

– Nije imala više primera tako tužnih krađa, ali kaže da o situaciji dosta govori činenjica da ljudi često kupuju po 50 grama jeftine šunke, da traže da se naseče što tanje da bi imali za više sendviča. Prema njenim rečima, narod ima sve manje para i to se sve više vidi po tako tužnim detaljima – objašnjava Ljubica.

Međutim, da li je samo beda glavni motiv kradljivaca? O tome kakve su sve slučajeve doživeli na poslu, za Noizz.rs pričaju zaposleni u lancu jednog marketa.

– Nema pravila, svi kradu, od 7 do 77 godina. Ima klinaca željnih dokazivanja, ljudi koji to rade zbog nemaštine, ali i profesionalaca koji imaju specijalnu garderobu kad krenu u akciju. Kad ih uhvatimo na delu, oni su mrtvi hladni. Znam jednu koja redovno krade čvarke i iznova dolazi u radnju, bez blama, ma ni da pocrveni. Najviše kradu hemiju i piće. Dezodoranse, šampone, mleka za tela, kreme, skupa vina. Veličina ambalaže im ne predstavlja problem. Nikog nismo uhvatili sa voćem i povrćem, ali verujem da nam i takvi prođu – priča Ivana.

Radnja nema zujalice kao veliki market, ali Ivana smatra da im to ne bi bog zna kako pomoglo, jer vešti lopovi znaju kako da ih skinu. Oslanjaju se najviše na kamere, ali je neizvodljivo da neko od zaposlenih po ceo dan sedi i prati šta se dešava. One mogu da budu od koristi ponekad, ali je ključno prepoznati specifično ponašanje kradljivca. Koliko izgled može da prevari najbolje znaju radnici u marketu.

– Odmah gledaju gde je kamera, da li ih neko snima, prati, na faci im se vidi da su uznemireni. Preovlađuju „skockani“. Pre neki dan je devojka vrhunski sređena, sa šeširom, našminkana od glave do pete, ukrala pileći file. Kad smo je zaustavili pokušala je da nam proda priču kako je samohrana majka – priča Milica.

Kad primete krađu, zaposleni sačekaju da „kupac“ dođe do kase, plati to što ima da plati, a onda ga pitaju da li ima još nešto da prijavi. Proradi im adrenalin, ali po svaku cenu izbegavaju verbalni, a pogotovo fizički sukob. Lopovi im ili pobegnu ili ostave robu koju su nameravali da otuđe. Policiju ne zovu, osim ako vrednost ukradene robe ne prelazi 5.000 dinara, jer ispod toga ne izlaze na teren. Kad u retkim slučajevima i intervenišu to se završi tako što im uzmu podatke i onda ih puste.

I dok pojedini priznaju grešku, ima i onih koji drsko reaguju sa stavom „šta je, šta hoćeš, to je moje“.

– Nedavno se jedna uzvrtela, počela da trpa sve živo, jedan artikl u korpu, jedan u torbu. Bila mi je sumnjiva i rekla sam koleginici da ću je zaustaviti na kasi. Kad je stigla, spustila je korpu i rekla mi da mora da ode da zameni pare. To im je fora. Rekla sam ‘ok’ i zatražila da mi pokaže torbu. Onda je ona tu krenula da se raspravlja sa mnom i na kraju posle mog insistiranja ipak pristala da je otvori. A torba puna vina i to onih od 2.000 dinara. Bila sam u šoku, a ona u fazonu ‘u čemu je problem’. Takvi ‘profesionalci’ idu od prodavnice do prodavnice, pa gde im uspe. Naša mala nepažnja i odoše sa plenom – objašnjava Ivana.

Dešava se i da nekog hvataju po više puta, ali imaju posla i sa onima koji na licu mesta otvore proizvod i pojedu ga.

– Imamo bakicu koja obožava kolače. Dugo nismo mogli da otkrijemo ko ih jede, sve dok jednog dana nije dolijala. Sad smo na oprezu – kaže Milica.

Kao meru zaštite praktikuju da na rafovima drže ambalažu, a skupocenu robu u magacinu. To su najčešće skupa pića i kafe, bombonjere, bajadere…

Roba je osigurana, tako da im se ne odbija od plate kad nešto bude ukradeno, mada kažu da u malim privatnim trgovinama to nije slučaj i da sve ide po grbači prodavaca.

Vladimir Maričić

noizz.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime