Podaci koje je javnosti prezentovao Biro za društvena istraživanja (Birodi) o prisustvu u medijima od 16. marta do 31. marta 2020. su više nego zanimljivi. Oni pokazuju da je u tih 15 dana prisustvo opozicije u vestima i dnevnicima RTS-a, Pinka, Prve, Hepija, B92 bilo ukupno 20 sekundi!
U istom periodu Aleksandar Vučić je imao 4.661 sekund na RTS-u, 6.606 na Pinku, 1.122 na Hepiju, 785 na Prvoj i 1.045 na B92. Ukupno 13.919 sekundi! 20 sekundi i to na Pinku Saveza za Srbiju prema satima i satima na televizijama Aleksandra Vučića. Kad se na to doda Brnabićka, Vulin, Stefanović, pokrajinska vlada, Siniša Mali, ministarstva i svi ostali delove vlasti, dođe se do računice da je odnos u najmanju ruku 20.000 prema 20 sekundi!?
Sociolog Zoran Gavrilović, saradnika Biroa, ove podatke za Direktno.rs komentariše na sledeći način:
– Ono što je takođe zanimljivo jeste prisustvo političkih aktera na kablovskoj televiziji N1 za koju svi pripadnici režima na čelu sa Aleksandrom Vučićem tvrde da je opoziciona i, naravno, vlasništvo Dragana Đilasa. Na toj „Đilasovoj“ televiziji Aleksandar Vučić je imao 831 sekund, Ana Brnabić 828, pokrajinska vlada 427… Kad se sabere sekundaža koju su imali Mali, Stefanović, Lončar i ekipa i doda sekundaža za ministarstva, ukupan broj sekundi vlasti na N1 pređe 3.000. U isto vreme svi opozicioni lideri i stranke na čelu sa Savezom za Srbiju nisu stigli ni do 500 sekundi – kaže Gavrilović.
Tako je N1 postala jedina televizija na svetu koja je navodno antivladina, a na kojoj Vlada i predsednik u Dnevniku imaju šest puta više vremena nego opozicija. Ono što je posebno zanimljivo jeste da je u tih 15 dana Savez za Srbiju na „opozicionoj“ N1 imao 28 sekundi, a na Vučićevom Pinku 20 sekundi!
Iz svega navedenog jasno je da je Vučićeva decenijska politika pritiska na medije i kukanja „kako ga svi napadaju“, uspela u potpunosti. Njegova televizije mu daju sav prostor, objavljuju samo hvalospeve, plus satanizuju protivnike, a one koje napada da su tajkunske i opozicione da bi se oprale od tih optužbi smanjuju ionako mali prostor koji opozicija ima.
Posledice ovakve, u Evropi nezabeležene medijske situacije, su više nego očigledne.
