U čijoj su službi emisije javnog servisa

Poslednje dve emisije „Da, možda, ne“ i „Upitnik“ Javnog servisa Radio-televizije Srbije, a takvih je bilo i više, kod objektivnog gledaoca u Srbiji zaista izazivaju i zbunjenost i kod mnogih i ogorčenost. Prvu emisiju uređuje i vodi Olivera Kovačević, a drugu Olivera Jovićević. Obe dugogodišnji novinari i iskusne voditeljke.

Koncept ovih emisija, odnosno njihovih voditeljki zasniva se na izboru za raspravu najaktuelnijih problema i pitanja. Ali da se poštuje novinarsko pravilo – suprotstaviti u raspravi o bilo kojoj temi dve strane. Čuti različita mišljenja, stavove, argumente. Što je, naravno, u redu. I zaslužuje svako poštovanje.

Međutim, umesto da gledalac zaista može čuti ozbiljnu i uverljivu, u prvom redu i stručnu raspravu, on veoma često ostaje zbunjen: emisije se najčešće pretvore u svađe, vređanja, ocrnjivanja i optuživanja. I emisija prođe a da on ama baš ništa nije saznao. A posebno je ogorčen kad prisustvuje uvredama svoje zemlje, svog naroda, kad je izložen neargumentovanim optužbama i besprizornim lažima pojedinih „drugačije“ mislećih gostiju. A posebno „gostiju“ koje voditeljke uključuju iz drugih centara. Gde se posebno svojim optužbama, lažima i falsifikovanjem novije prošlosti „ističu“ gosti iz Zagreba i Sarajeva.

Još je uvek u pamćenju sveže gostovanje predsednika Republike Srpske Milorada Dodika u „Upitniku“, kod Jovićevićeve. Gde je potpuno nepripremljena voditeljka ispitivala predsednika Srpske o svemu i svačemu, samo ne onome što je trebalo da gledalac sazna: o životu običnog čoveka, o tome šta se radi, gradi, šta je sa školstvom, zdravstvom, kakva je perspektiva mladih… Priča je tekla tako kao da su voditeljki pitanja pripremali negde gde se želelo čuti mnogo toga što apsulutno pripada najžućim tabloidima.

Ili, u poslednjoj emisiji, 22. novembra (gosti: Nikola Šainović, Nikola Selaković i advokat Novak Lukić), kad se voditeljka Jovićevićeva uplela pitanjima o generalu Vladimiru Lazareviću, kako je mogao da drži predavanje na Vojnoj akademiji, pa joj je odgovoreno primjerom pozivanja Šainovića u emisiju, pa pitanje o tome da li je Srbija mogla da spreči genocid… itd.

Olivera Kovačević se u emisiji „Da, možda, ne“, 30. novembra (gosti u studiju: Miroslav Lazanski, advokat Toma Fila i Čeda Jovanović, a iz Sarajeva Mirsad Tokača, iz njihovog dokumentacinog centra) zaista obrukala: pustila je Tokaču da kaže svašta o Srbiji, o“Velikoj Srbiji“, Lazanskom je govorio da priča gluposti, i to kad mu nije hteo da odgvori na konkretno pitanje o muslimanskim divizijama koje su dejstvovale u Sarajevu, Jovanovića je pustila da priča šta želi i koliko želi, da optužuje svoju zemlju, svoj narod, dok suLazanski i Fila uspeli nešto ali veoma malo da kažu. Voditeljka, potpuno nespremna, s pitanjima koja kao da joj je neko negde izdiktirao pa je ona uporno gnjavila s njima. A tema je bila vezana za presudu hrvatskim generalima iz Herceg-Bosne.

I umesto da sa Lazaniskim i Filom u studiju sede ljudi koji znaju dosta o toj temi, a u Srbiji ih zaista ima, ona angažuje Tokaču, kao da ne zna šta on misli. Iako on u toj emisiji nije bio nikakva druga strana mišljenja, stava, nego neko ko je izvrtao činjenice i optuživao Srbiju, Slobodana Miloševića… I naravno da je izneo i svoj stav kako je Srbija agresor na Bosnu i Hercegovinu. I njegova je tirada trajala prilično dugo.

A za Jovanovića ostaje nejasno – po kakvim i čijim se on kriterijumima poziva u takve emisije. Predsednik je nekakve minorne strančice koja mu nije ni u parlamentu, a on nije ni na kakvoj funkciji, nije istoričar, nije učesnik građanskog rata u Bosni i Hercegovini. I šta on uopšte i zna o tome?! Ali… ima mnogo tih „ali“ koja bi mogla da se ovde iznesu. Ali… i ovo je dosta.

I zaista, u čijoj su službi i kome trebaju takve emisije na programu Javnog servisa koji finansiraju građani ove zemlje: i direktno i putem svojih poreza?

S.L.

intermagazin.rs