U fioci Vlade Srbije „zamrznut konflikt“ u „ratu“ za srpski jezik…

7
587

Zašto, šta i koga čeka u fioci Vlade Srbije Predlog usaglašenog s Ustavom Srbije Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma? – Ne čekamo, valjda, da nam, kao u vezi s Kosovom i Metohijom, Amerika reši i pitanje norme u srpskom jeziku i srpskoj ćirilici!? Šta čeka Odbor za standardizaciju srpskog jezika, zašto on, konačno, ne reši pitanje srpske ćirilice u jeziku Srba u skladu s dobrim predlogom kako je to pitanje zajedno s Ministarstvo kulture i informuisanja rešio u rečenom Predlogu i u skladu s onim kako drugi rešavaju pitanje svoga pisma u svom jeziku?

Srpski jezik na hrvatskom pismu, to je za strance, praktično, varijanta današnjeg „hrvatskog jezika“

Srpski jezik danas, registrovan u svetu sa srpskim ćiriličkim pismom, ako se ispiše hrvatskom latinicom (gajicom) jeste strogo naučno, lingvistički, opet srpski jezik, ali u praksi među strancima je takav srpski jezik u običnoj, svakodnevnoj praksi nekakva varijanta „hrvatskog jezika“. To nam potvrđuju današnja registrovanja srpskih dela na srpskom jeziku, a na hrvatskom pismu, u „hrvatsku kulturnu baštinu“. Tako su svi oni „veliki Srbi“ koji tumače da je i ta hrvatska latinica „srpsko pismo“ učinili medveđu uslugu i srpskom narodu i srpskom jeziku i srpskoj ćirilici. Time oni olakšavaju u praksi predaju svoje umetničko i naučno stvaralaštvo na jeziku Srba Hrvatima, tj. njihovoj kulturnoj baštini. Namera tih „velikih Srba“ bila je sasvim druga, „nacionalna“, prosrpska. Tumačeći da je i latiničko pismo Srba katolika pa time i kasnije pismo Hrvata (gajica) – „srpska latinica“, oni su imali „dobru nameru“ („dobrom namerom, kažu, popločan je i pit u pakao“). Ta namera sastojala se u tome da su hteli da objasne da je to sve srpski jezik i da je i hrvatska latinica (gajica) u stvari srpska, jer – „čiji jezik, onoga je i pismo“. Tačno je da bi, kada bi se razdvajali jezici od pisma, moglo reći da je jezik važniji, jer promena (zamena, nametanje drugog) pisma ne znači promenu strukture jezika. Mi za jedan jezik moženmo izmisliti, sastaviti, kombinovati na stotine, pa i hiljade pisama, ali to niko ne radi. Postoje sasvim retki slučajevi nametnutih zamena pisama u nekom jeziku, postoji danas u svetu nekoliko jezika u kojima se na razne načine kombinuju pisma i sl. Ali samo je jedan slučaj u Evropi i svetu danas u srpskom naerodu i njegovom jeziku, u kome je nasilno, umesto srpskog ćiriličkog pisma, nametano, posebno u okupacijama Srba i Srbije, tuđe im latiničko pismo s jasnim namerama da se srpska ćirilica zabrani i protera iz jezika Srba, opet s jasnim ciljevima koji su se u krajnjem sadržavali u poznatim pokušajima i uspesima u nasilnom pokatoličavanju i, potom, asimilovanju delova srpskog pravoslavnog naroda.

To nametanje latiničkog (umesto ćiriličkog) pisma Srbima najpre je uspelo u današnjim delovima Hrvatske u kojima su polatiničeni i pokatoličeni Srbi konačno u Jugoslaviji asimilovani u hrvatski nacionalni korpus. Otuda i današnje ugrožavanjee prava Srba u Hrvatskoj ostalo je s istim poznatim namerama zbog kojih se proterivala, čekićala i zabranjivala Srbima ćirilica. U tome su, dakle, pojedini srpski lingvisti i filolozi shvatili da je najbolje da Srbi „prisvoje“ tu hrvatsku latinicu, da je preimenuju u „srpsku latinicu“ jer su time hteli reći da to ne može biti „hrvatska latinica“, jer je ta varijanta jezika u Hrvata u stvari „srpski jezik“. Tako su hteli reći da Hrvati, u stvari, nemaju ni svoj jezik, pa, zato, ne mogu imati ni svoje pismo. Ima u istine u tome da su Hrvati prihvatili srpski jezik iz Vukove jezičke reforme, ali Hrvati, kao katolici, nisu nikako mogli biti ubeđeni da u tom Vukov(sk)om srpskom jeziku prihvate i srpsko ćiriličko pismo. Spomenuti srpski lingvisti i filolozi (čiji su glavni predstavnici lingvista – rusista prof. dr Radmilo Marojević i književni kritičar, filolog prof. dr Petaer Milosavljević) nisu mogli da objektivno shvate kako je, kojim dogovorom počelo objedinjavanje Srba i Hrvata u jednom jeziku. Postojao je Književni dogovor u Beču (1850) u kome su Vuk i Daničić praktično legalizovali hrvatsko latiničko pismo u čijem stvaranju Srbi nisu učestvovali. A ono minimalno učestvovanje Vuka i Daničića (prvi savetovanjem, drugi praktičnim rešenjima u pretvaranju hrvatska četiri dvoznaka u jednoznake nije prošlo, tj. Hrvati su to odbacili, a prihvatili su u praksi samo Đurin jednoznak đ (umesto dvioznaka dj). A čak i da je celu latiničku postavu sačinio neki Srbin, to opet ne bi mogla biti „srpska latinica“ jer ona nije sastavljana za Srbe, nego za katolike (Hrvate; Srbi katolici tada su se već uglavnom izjašnjavali kao Hrvati, pa Srbi nisu ni mogli da sačinjavaju posebno, drugo, pismo za deo svog naroda. Jer ne postoji drugi slučaj u svetu da se prave dva ili više pisama za isti narod (bez obzira na veru). Tako, naravno, ni Vuk ni Daničić nisu bili iznad evropske i svetske prakse, pa da svoj (srpski) narod dele po pismu u svom reformisanom standardnom jeziku. Dakle, srpski spomenuti lingvisti i filolozi to ispuštaju iz vida i u tom ispušpanju čak su otišli tokliko daleko da su, na osnovu falsifikovanog reprinta Prvog srpskog bukavra Vuka Karadžića, proglasili Vuka za „tvorca hrvatske abecede“ pa su je, na osniovu tog „autorstva“ preimenovali u „srpsku latinicu“. A drugi ovde spomenuti (Petar Milosavljević) čak je toliko protivurečen u svojoj knjizi (Srpska pisma, Beseda – Ars Libri, Banjaluka, 2006) i naivan do te mere da je na vrlo „bliskom rastojanju“ u istoj knjizi jednom pripisao autorstvo gajice Vuku Karadžiću, pa onda Đuri Daničiću, što nema blage veze s naučnim obavezama u radu, jer je dao čak i lično pismo Vuka Karadžića Platonu Atanackoviću (1845) u kome se Vidi da Vuk predlaže Gaju kako da popravi svoju latinicu, ali se vidi da Gaj ni tada ni do danas niti je uneo neke izmene u skladu s Vukovim predlozima, niti je posle Gaja iko išta menjao u tom hrvatskom latiničkom pismu sve do jednog prihvaćenog Đurinog jednoznaka. Srpski lingvisti i filolozi (s malopre ovde spomenutom dvojicom na čelu) nisu shvatili da, čak i kada bi njihova očigledna obmana o autorstvu hrvatske gajice bila i istinita, čak i da su je stvarno sastavili bilo Vuk, bilo Daničić, bilo obojicaa i bilo ko drugi od Srba, ta latinica nije mogla biti namenjena (i) Srbima, jer su pre gajice Srbi već imali od Vuka konačno reformisano srpsko ćiriličko pismo, pa bi bilo od Vuka i Daničića suviše naivno i besmisleno da za isti narod (Srbe) stvaraju drugo pismo da bi, jedno drugom, bili alternativna konkurencija u kojoj bi se samo jedan narod u Evropi (srpski) delio (i) po pismu. Ta se glupost i naivnost nije mogla očekivati tada ni od Vuka ni od Daničića i takvo dvopismo moglo je biti Srbima nametnuto samo kasnije u komunizmu, ali s jasnim, nskrivenim ciljem – da se favorizovanjem hrvatske latinice izvrši „postepena zamena“ srpske ćirilice kako bi i „srpskohrvatski jezik“ postao jednoazbučan, tj. jednoabecedan, tj. da se konačno izagna ćirilica iz srpskog identiteta i da (i) Srbi postanu jednoazbučan narod, tj. narod s jednim pismom, kakvi su svi drugi narodi, ali ne u svom, nego, sada, u novom pismu, onom koje je sačinjeni specijalno za Hrvate. Taj vrlo dobro od komunista osmišljen plan da se ćirilica sada ne zabrani zvanično kao u okupacijama, nego da bude zamena pisma uz pristanak Srba, da bi se Srbi, tako, „uključili u napredne zapadne narode“. I, evo, danas smo pri kraju tog procesa vrlo primamljivog za neuke i lakoverne nazvanog „bogatstva dvoazbučja“ u kome je srpsko „bogatstvo dvoazbučja“ favorizacijom u Srba preteklo na devet desetina hrvatske gajice u jeziku Srba, uz jedva zadržanih do danas ni deset odsto srpske ćirilice u javnoj upotrebi srpskog jezika i u Srbiji.

U velikom „ratu“ za srpsku ćirilicu, odnosno za vraćanje srpskog (ćiriličkog) pisma u srpski jezik (preciznije u jezik svih Srba) – začetog osamdesetih godina 20. veka u srpskom narodu, zatim početkom ovog, 21. veka ne u, zaduženim za to, državnim institucijama za srpski jezik i pismo, nego u jednom udruženju građana – Udruženju za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ (2001) Do tada se uspelo u tome da se otvori javno pitanje sudbine srpskog pisma u srpskom jeziku, da u Ustavu Srbije iz 1990. godine srpsko ćiriličko pismo dobije apsolutnu prednost i da se vrati ćirilica svuda u službenu upotrebu u najvišim organima države Srbije i, zatim, posle 2001. da se u novom Ustavu Srbije (2006) srpsko ćiriličko pismo ozvaniči, praktično, kao pismo srpskog jezika bez alternative, što je opšta evropska i svetska praksa već dugo u Evropi i svetu.

Zamrznut konflikt“, odnosno „rat“ za srpski jezik i ćirilicu u fioci Vlade Srbije

Srpske vlasti i državni organi, još – po starom prvilu iz Jugoslavije i postjugoslovenske Srbije – nikako da shvate da se ništa i ni u čemu ne može postići u anarhiji zbog neprimenjivanja slova Ustava i njegovih članova u praksi, na terenu, u javnosti, pa nisu ni posle 12 godina od usvajanja Ustava Srbije u praksi sačinili Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma usklađen u svemu s Članom 10, pa se u javnosti nastavlja anarhija koja čak doseže razmere: 90 odsto hrvatske latinice u jeziku Srba prema desetak odsto ćirilice i u sredinama gde nema ni jednog jedinog Hrvata koji, normalno, koriste svoje latiničko pismo u svojoj varijanti jezika koji su oni ozvaničili u svetu kao „hrvatski jezik“. Ovako kako je danas u Srbiji u vezi sa srpskim jezikom i srpskim pismom ispada da je u Srbiji više od 90 odsto Hrvata, a svega deset odsto Srba. Ta neustavna anarhija u Srbiji omogućena je, naročito, i neustavnom Pravopisom srpskoga jezika Matice srspke u kome je, smišljeno protivustavno, rešeno pitanje pisma, protivno obaveznom narodnom slovu Ustava u Članu 10. i opštoj praksi u rešavanju pitanja pisma u svim drugim jezicima, tj. srpski pravopis pitanje pisma rešio je po Novosadskom dogovoru o srpskohrvatskom jeziku (1954) u kome su za srpskohrvatski jezik morala biti upotrebljena alternativna pisma jer se ni tada nisu mogla usvojiti neka manjinska gledišta da se srpska ćirilica zameni hrvatskom latinicom kod Srba. Kasnije je državna politika u Jugoslaviji uspela osmišljenom i nasilnom i političkom neskrivenom favorizacijom hrvatskog pisma svede srpsku ćirilicu na nevažan procenat.

U ovom času novi „rat“ za srpsku ćirilicu u srpskom jeziku nije još zavrešn iz dva ključna razloga. On je, na neki način, već godinu i po dana „zamrznut konflikt“, odnosno „rat“ za srpski jezik i ćirilicu zaustavljen je u fioci Vlade Srbije. Taj „rat“ je kao „zamrznut konflikt“, u stvari je reč samo primirju, izgleda planski, preko države zaustavljanjem Predloga usaglašenog Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma s Članom 10. Ustava Srbije u fioci Vlade Srbije (ako je Predlog još u fioci, ako nije i iz fioke Vlade izbačen u korpu za otpatke!). Nedavno je o tome govorio i predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika prof. dr Sreto Tanasić koji izražava, s pravom, svoje čuđenje zašto se taj predlog tako dugo (duže od godinu i po) „drži u fioci“ umesto da se hitno pošalje u Skupštinu Srbije na usvajanje i što hitniju primenu u praksi.

Srpska ćirilica nije u statusu južne srpske pokrajine pa da čekamo rešenje pitanja svoga jezika i pisma iz inostranstva

Srpska ćirilica u srpskom jeziku nije pitanje svetskih sila pa da od njih zavisi rešenja za srpski jezik i pismo kao u slučaju praktično okupirane južne srpske pokrajine. Srpska vlada se ponaša kao da je reč o ćirilici i pitanju Kosova i Metohije isto, pa da moramo i za ćirilicu čekati strane sile da nam pomognu da pitanje svoje granice rešimo po pravu i pravdi. Makar je, srećom, pitanje srpske ćirilice i srpskog jezika u rukama Srba, kao što je pitanje bilo kog drugog jezika i pisma u rukama svakog dotičnog naroda. Ili nam je i pismo okupirao danas neko drugi!? Nećemo, valjda, čekati na strane sile da nam one reše normu srpskoga jezika i srpske ćirilice?

Na kraju može se postaviti i pitanje profesionalcima – lingvistima za srpski jezik i pismo u Odboru za standardizaciju srpskog jezika – šta i koga oni čekaju? Zašto oni već nisu postavili to pitanje i rešili sudbinu srpske ćirilice u jeziku Srba u skladu s dobrim predlogom kako je to pitanje zajedno s Ministarstvo kulture i informuisanja rešio Odbor u rečenom Predlogu za izmene Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma? Rešenje pitanja srpske ćirilice, očekuje se da ubrza novi predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika spomenuti već S. Tanasić koji je svojim izjavama dokazao da je napustio pogubna mišljenja prethodnika na čelu Odbora, jer je iskazao svoje odlično poznavanje prakse u svim drugim jezicima za razliku od nekih drugih srpskih jezikoslovaca koji su pristajali na nepostojeću u Evropi i svetu praksu u kojoj se javna upotreba srpskog jezika i pisma nije smatrala službenom. Kao da postoji „javna“ i „tajna“ upotreba jezika. Kao da službena upotreba ne obuhvata javnu upotrebu. To je samo kod nas bio izgovor antićiriličara da se razdvoji neodvojivo (službena od javne upotrebe) kako bi se u javnosti nastavila neskrivena favorizacija tuđeg pisma u srpskom jeziku iz jugoslovenskog komunističkog perioda.

(Drugog dana Božića, na Dan sabora Presvete Bogorodice 8. januara 2019)

Dragoljub Zbiljić
Izvor: vidovdan.org

7 KOMENTARA

  1. Autor Dragoljub Zbiljic vec duze vremena vodi borbu za CIRILICU.
    Ali smatra da latinicu u Srbiji ne treba ukinuti, zabraniti. To je OK.

    Sto se tice jezika, smatram da moj narod koji zivi izmedju Bugarske i Italije govori ISTI JEZIK
    I to znam, jer stalno putujem u Istru, Sarajevo i Dubrovnik.

    Ako Pitagora i Vlada misle drugacije, da ih cujemo !

    • И у том “твом народу” који не постоји, који никад није постојао, не постоји ни српски језик, ни геноциди над Србима, ни стварање вештачких антисрпских нација, ма ништа – дивота једна. То јест, била би дивота да није тог проклетог српског национализма и Влада Чоколада, који увек све покваре…

  2. “Кај је дећки, кај се ћудите?”
    Как се не бу ћудили, кад је њима лакше човјека убити нег’ дјетету пустити прдец” (пок. Иво Сердар)

  3. Ta hercegovacko-stokavska varijanta je odlicno funkcionisala dok smo ziveli zajedno. A kad smo se rastali . . . stigli su nacionalisti, kao na pr @Vlada cokolada, koji tvrdi da Hrvati nisu ni imali jezik, ili pojedini Crnogorci i Bosnjaci koji stvaraju nove jezike.

    Razbijaci Jugoslavije su promenili ime jeziku, ali, na njihovu veliku zalost, ne mogu da promene jezik. Jezik je ostao nepromenjen – nas zajednicki jezik

    Pre tri godine su nasi lingvisti odrzali susrete pod naslovom “Jezici i nacionalizmi” u Podgorici, Splitu, Beogradu i Sarajevu i doneli “Deklaraciju o zajednickom jeziku”. Nju je potpisalo vise od 10 000 ljudi, izmedju ostalih i Noam Comski – americki lingvista i filozof.

    • Колико си културан види се по томе што се увек трпаш на врх. Али, можда грешим, можда још ниси схватио да треба да користиш свезу “Одговори” кад неком одговараш на коментар. Као што не капираш да изношење чињеница није “национализам”. Хрвати у 19. веку нису имали свој језик – понављам, јер их има који споро схватају – јер им је службени језик био мађарски и немачки, у школама су користили латински, а обичан свет је користио различита наречја кајкавштине. Књижевни језик нису имали. Управо је језичко хомогенизовање око усвојеног Вуковог српског језика омогућило стварање хрватске нације у данашњем, проширеном смислу (или, боље, бесмислу).

      Најзад, као што сам доле цитирао, сам Људевит Гај је отворено говорио и писао да је нови “хрватски” књижевни језик српски. Па тако и ти, “Сведоче”, не говориш “варијанту” него српски језик. Полако, сконтаћеш и ти то за коју годину…

  4. Jos 1850 god u Becu, srpski i hrvatski lingvisti, shvativsi da se u Srb, Hrv, BiH, i CG govore varijante ISTOG JEZIKA (i da se ljudi koji zive na potezu izmedju Bugarske i Italije odlicno razumeju), dogovorili su se da se za standardni jezik usvoji varijanta iz Hercegovine, a da OBA PISMA budu u upotrebi i ravnopravna. I to je odlicno funkcionisalo dok smo ziveli zajedno. A kad smo se rastali . . .

    • Нису они схватили да говоримо варијантама “истог језика”, него варијантама српског језика. Похрваћени Немац Лудвиг (Људевит) Гај, отац “хрватског” књижевног језика, је то отворено признавао (и због тога већ тад имао великих проблема од стране хрватских наци-шовиниста, који га и данас пљују):
      “…Ta npr. sav sviet zna i priznaje da smo mi književnost ilirsku podigli; nu nama još iz daleka nije na um palo ikada tvrditi da to nije srpski već ilirski jezik; pače se ponosimo i hvalimo Bogu velikomu što mi Hrvati s braćom Srbljima sada jedan književni jezik imamo…” (Ljudevit Gaj, “Danica hervatska”, br. 31, Zagreb 1846)
      Хрвати нису ни имали језик. Званично су се – укључујући школе – говорили мађарски, немачки и латински, а обичан свет је употребљавао кајкавштину. Српски штокавски којим данас говоре, тачније, српски штокавски који никад нису научили како треба, и који уз то активно мењају да би био више “њихов”, назвали су “хрватски”. Што рече “брат Хрват” после Јасеновца: “Кај је дећки, кај се ћудите?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime