Posle primoravanja na apsolutno povlačenje srpskog vrha u Briselu pa i njegovog ignorisanja od strane Brisela i prištinske hunte u poslednjim momentima terenske realizacije evropsko-šiptarske operacije “zid”, pala mi je na pamet skorašnja izjava, bolje reći frustrirani vapaj Hansa Svobode “da se Rusija što pre mora privoleti na povratak u okvire evropskog dijaloga”.
Ta izjava je važna jer ona prikazuje i opisuje političku i ekonomsku nemoć koja nastupa kod evropskih kolonizatora kada entitet koji žele da pokore se izmakne iz procesa koji oni pokušavaju da kreiraju kao model i matricu žrtvinog političkog i ekonomskog rekonfigurisanja i istorijsko-moralnog preumljenja.
Rusija se nije samo izmakla iz procesa, ona je kasnije primoranaa da mu se i oištro suprostavi kada je “ okvir evropskog dijaloga” prešao u svoj drugi prirodni izraz – oružanu formu kroz od EU i SAD podržanu agresiju ukrajinskih fašista na rusko stanovništvo u Donbasu.
Srpski državni vrh je trebao da iskoristi poslednji akt očiglednog političkog i vojnog neprijateljstva i ponižavanja države od strane EU aparata putem naređivanja šiptarskim oružanim formacijama da izvrše vojni desant usred ostataka životnog prostora srpskog življa na Kosovu i Metohiji.
Državni vrh Srbije je neizostavno morao tada da istupi iz tzv. Briselskog dijaloga, te ga konačno prikaže onakvim kakav jeste, kao ogoljeni totalitarizam EU oligarhije u cilju, ako treba i oružanog nametanja rešenja koja su u suprotnosti sa našim nacionalnim interesima.
Srpski vrh je trebao da uvidi priliku a ne da insistira i medijski eksponira prepreku kao alibi za svoje kukavičko ponašanje.
Nisu Nikolić, Vučić i Đurić u Briselu bilo šta sprečili niti išta mogu u okviru tog “dijaloga” da spreče što je protiv Srba. Nisu oni sačuvali nikakav mir jer mira u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji nema i Kosovo i Metohija su očigledan dokaz da je aparat EU u Briselu opasan po regionalni mir, da ga ugrožava i da problem Kosova i Metohije mora biti vraćen i opet iznešen u Ujedinjene nacije ali sa naglaskom da je sa šiptarskim teroristima EU ravnopravni inspirator provociranja i izazivanja ratnog požara na Balkanu.
EU čini sve akte kojim svesno dovode u opasnost živote srpskog življa na Kosovu i Metohiji i EU se svojim političkim pokroviteljstvom upada ROSU u srpska naselja vratila na put da učini zločin protiv države i mira kao što ga je na ovim prostorima već učinila 1991. godine
O kakvom onda miru gore pomenuta trojica gospode govore kada je stanovništvo čiji su oni mir svojim poslednjim političkim akcijama kao sačuvali neprestano u žarištu sve češćih i češćih evropsko-šiptarskih intervencija kao dela zajedničke antisrpske agende i pored srpskog smernog i upornog samoubivstvovanja u “okvirima evropskog dijaloga”?
Srpski državni vrh je nastavkom učestvovanja u tzv Briselskom dijalogu saučesnik u ovoj evropskoj filozofiji konstantne pretnje oružanom krizom kao alata kojim srpsko stanovništvo drži u ropskoj pokornosti.
Još ne zaboravljamo upad naše žandarmerije na sever kosmeta i prestravljivanje tamošnjeg stanovništva i prisiljavanje da učestvuje u šiptarskim izborima.
U čemu je razlika između Vučića i Nedića kada će i Vučić kao i onomad Nedić moći samo da prima leševe i izbeglice i piše pisma okupatorima, to jest gospođi Mogerini, toj političkoj naslednici Feliksa Benclera i Edmunda Fehezenmajera.
Da li je to ta vrsta mira koji nam se čuva?
Sačuvaj Bože Srbe na Kosovu i Metohiji takvog mira. Takav mir koji se Srbima očito sprema na Kosovu i Metohiji su na isti način čuvali Koštunica, Čović i Rasim Ljajić 2004e godine, zajedno sa Havijerom Solanom, Heri Holkerom kao što im ga danas sa Mogerinijevom, Euleksom i ROSU čuvaju Vučić, Nikolić i Đurić.
Šta Nikolić više ima da radi u Briselu nakon propasti Platforme, nakon pojavljivanja ROSU u srpskim selima? Šta on uopšte više radi u srpskoj politici kada se izmakao i povukao baš u onom njenom delu gde smo od njega najviše očekivali i na kraju krajeva 2012. ga izabrali, ako smo mu već oprostili nesposobnost da se kao državnik iskaže u drugim segmentima visoke politike?
Nikolić je 2012. od naroda delegiran da zaštiti srpski narod na Kosovu i Metohiji a ne da bude Vučićeva ikebana i njegov pomoćni i povremeni oštri jezik.
To je možda njemu moglo da bude dovoljno za puko formalno obavljanje mandata i stvaranje mimikrije da u Srbiji postoji neka predsednička administracija ali to nije politika koju je na predizbornim skupovima zagovarao i obećavao da će je voditi kada osvoji vlast.
Odakle Nikoliću ideja da mu možemo više poklanjati dalje poverenje i da je iskren pa makar na Sretenje i napravio ZSO kada posle svega osnovano možemo sumnjati da taj potez Nikolić neće praviti mnogo više na nacionalnu polzu u odnosu na sopstveni predizborni marketing?
ZSO stvorena na predizbornim manipulacijama rukovodstva srpskih Naprednjaka a ne na snažnim i vidljivim garancijama države Srbije će ostati samo misaoni supstrat van svakog političkog efektivnog dejstva i bez ikakve realne dalje političke sudbine i dalekosežnosti ako njeno stvaranje ne bude pratilo baš od strane Vučićeve vlade raspisivanje izbora za njene organe vlasti.
Srbi na Kosovu i Metohiji ne žele ZSO kao poseban politički subjektivitet podjednako udaljen i od Beograda i od Prištine, kako je to Nikolić natuknuo u jednoj od svojih poslednjih izjava već, ako i moraju da istrpe ZSO kao nametnuti političko-teritorijalni oblik i formu svog opstanka na ognjištima, onda ZSO mora biti ustavno-pravno smeštena u Srbiju a ne tzv Ustavnu povelju ili bilo koji drugi kvazizakonski akt vlasti prištinskih Šiptara i njihovih EU mentora.
Muka nam je više od državne represije protiv svakoga ko ne veruje u naprednjačko-socijalističku viziju mira i ratnohuškačkog žiga koji nam utiskuju na kožu u očekivanju našeg samoužasavanja i samoprezira jer zaboga, ako smo protiv njihovog mira u kojem Srba na Kosmetu biva sve manje mi ne mislimo dobro Srbiji, zagovornici smo držanja cele Srbije u izloaciji zbog par desetina hiljada Srba u Ibarskom kolašinu i neodgovorni smo jer ne mislimo na Srbe južno od Ibra.
Kao da Rakić i ostali Srbi koji su od Vučića zahtevali odlučnu reakciju države prilikom poslednjih briselskih noći ne misle na svoj narod i skloni su neodgovornim i ishitrenim reakcijama.
U sadašnjoj Srbiji osoba koja se ne slaže sa politikom sadašnjeg državnog vrha u za njega dva najbitnija segmenta delovanja, neoliberalnoj ekonomiji i održanja status kvoa na štetu srpskog življa na na Kosovu i Metohiji biva stigmatizovana, izložena verbalnoj agresiji i pritajenim podlostima vlasti.
Mi bivamo proglašeni i oglašeni agresivnim i nezajažljivim etnonacionalistima, savremenim fašistima koji ne razumeju osetljivost savremenog političkog trenutka, licima opsednutim istorijskim mitovima koji svoje političke ciljeve žele da ostvare putem raspirivanja primitivnih i ostrašćenih osećanja na uštb i na račun većine koja se prosvetlila i osvestila ppod naprednjačkom vlašću.
Vlast tada pristupa surovom i sirovom medijskom civilizovanju našeg vizantijsko-slovenskog podmuklog karaktera, toliko nespojivog sa njihovom vrhunskom luteranskom politikom svetskog nivoa.
To nam govore i tako nas karakterišu i protiv nas harangiraju ljudi koji na konferenciji za štampu pred izaslanikom njihovog šefa iz Podgorice Srbe u Crnoj Gori proglašavju nacionalnom manjinom.
Ova vlada ne dozvoljava i zabranjuje argumentovani kritički stav o njenoj politici i sa pozicija moći, kriminalizuje oponente a sama je prepuna ličnosti dobrano povezanih sa najvećim kriminalnim grupama na ovim prostorima pa ma koliko gama noževa kupila za srpsko zdravstvo (kao da im to nije obaveza i dužnost).
Zbog takvog karaktera režima, političkog diskursa koji Srbe u regionu svakog dana čini sve daljim od matice moramo da dovedemo u pitanje želju režima da i dalje vrši vlast, moramo da ga u celosti osporimo i zatražimo njegovo odstupanje.
Srbija je postala deponija političkih promašaja i ekonomskog iživljavanja u kojem se njegovim veličanstvom – budžetskim suficitom- i predstavljanjem prosečnog ličnog dohodka kao rezultata sabiranja i kasnijeg deljenja sa brojem zaposlenih Bajatovićeve i njemu sličnih milionskih plata i nadničarskih 15.000 dinara na jugu centralne Srbije medijski kreira slika progresa a situacija u državi je očajna i prihvatiljiva jedino moćnima iz globalne ekonomske politike (kao što su MMF, Svetska banka, Evropska centralna banka) i moćnima iz anglosaksonskog geopolitičkog diskursa (kao što su EU i NATO) dok se prosečni Srbin ostavlja u iscrpljujućoj zaglavljenosti življenja u stanju koje je oko 1800. godine karakterisalo odnose i situaciju u onome što se tada nazivalo Evropska Turska.
U Srbiji je stradao bazični etički odnos zajednice prema pojedincu u kojem su pojam ali i status zajednice uzurpirali oni koji su recimo pustili privatnu firmu Aspeks da ljude koji u prestonici u proseku primaju 30.000 dinara mesečno proganja kao divlje zveri po gradskom prevozu uz asistenciju državne Komunalne policije.
Našu stvarnost konstituiše svakodnevni niz nepravdi i svakojakog nasilja kojima, osim pomenutog Aspeksa, svojom delatnošću pripomažu privatni izvršitelji, raspojasane privatne agencije velikih banaka, privatna obezbeđenja, navijačke grupe i drugi nebrojeni i nepomenuti tamni kardinali srpske svakodnevnice.
Promašena i propala politika državnog vrha na Kosovu i Metohiji je jedan od stepenika ka podrumu, tamnom vilajetu u koji nas uporno uguravaju bez obzira na svu uzvišenu protestantsku retoriku kojom to uguravanje ulepšavaju.
Vilajet ostaje vilajet ako izgleda kao vilajet, ako funkcioniše kao vilajet i ako je veliki kao vilajet i tu pomoći nema makar i kada onaj koji tim vilajetom vlada neutemeljeno sebe zamišlja da je novi Miloš Veliki.
U ime Boga i naroda – odlazite.
Oliver Vulović
www.vidovdan org
