Da li će se rukovodstvo Republike Srpske naći na visini ovog zadatka ubrzo će se pokazati zato što se i vremenski i u svakom drugom pogledu manevarski prostor za praznu retoriku i politikantsko žongliranje velikom brzinom sužava.
Već nekoliko meseci javnost strpljivo čeka da zvaničnici Republike Srpske obnaroduju sastav nove Komisije za Srebrenicu, bez čega, naravno, ni novog izveštaja ne može biti. Nakon što je Narodna skupština Republike Srpske 14. avgusta 2018. poništila kontroverzni izveštaj Čavićeve komisije o Srebrenici, 20. avgusta Vlada Republike Srpske svečano je donela odluku „da u roku od 60 dana bude formirana nezavisna međunarodna komisija za utvrđivanje istine o događajima u i oko Srebrenice tokom poslednjeg rata sa zaduženjima kakva je zatražila i Narodna skupština.“
Od tada je prošlo ne šezdeset nego skoro devedeset dana, pa je opravdano postaviti pitanje kako ide stvar sa implementacijom vladine sjajne odluke.
Ovo tim pre što je Narodna skupština istovremeno ambiciozno naložila „da Vlada formira novu komisiju koja bi u roku od godinu dana utvrdila kompletnu istinu o događajima u Srebrenici i oko nje u periodu od 1992. do 1995.“ To znači da bi naloženi novi izveštaj o Srebrenici trebalo da bude gotov do avgusta 2019. godine, pa samim tim i da svako odugovlačenje sa formiranjem željno očekivane nove međunarodne komisije ide na uštrb vremena koje će naučnici u sastavu nove srebreničke komisije imati na raspolaganju da ovo kompleksno pitanje prouče i zatim formulišu i iznesu svoje zaključke.
Teško je opisati šok kada su, nedavno, merodavni krugovi nonšalantno obelodanili da je „prihvaćen prijedlog Ministarstva pravde da se za članove Komisije imenuju po dva predstavnika sljedećih institucija: Narodna skupština Republike Srpske, Vlada Republike Srpske, Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, Ministarstvo pravde, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo rada i boračko invalidske zaštite, Udruženje sudija Republike Srpske, Udruženje tužilaca Republike Srpske, Advokatska komora Republike Srpske, Pravni fakultet Univerziteta u Banjoj Luci i Istočnom Sarajevu, Filozofski fakultet Univerziteta u Banjoj Luci i Istočnom Sarajevu, Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Banjoj Luci i Istočnom Sarajevu, Akademija nauka i umjetnosti, međunarodni pravni eksperti.“
Da li ovo liči na ozbiljan i odgovoran trud da se imenuje jedno ugledno međunarodno telo čiji će zadatak biti da ispita verodostojnost po Republiku Srpsku i njene građane krajnje opterećujućeg narativa o Srebrenici, a u čijem se središtu nalaze optužba za genocid i konstatacija da je Republika Srpska „genocidna tvorevina“? Ili to pre liči na nešto drugo, na jeftinu balkansku birokratsku smicalicu? Idući linijom najmanjeg otpora, komisija čiji zadatak je da rešava pitanje od životnog značaja za Republiku Srpsku biva sklepana od političkih aparatčika i nesposobnih lezilebovića, nekompetentnih za bilo kakvu vrstu ozbiljnog istraživačkog rada, ali uvek spremnih da za svoju lojalnost ubiraju dnevnice.
Ako smo ovu zaprepašćujuću najavu pravilno razumeli, predviđena „međunarodna komisija“ sastojaće se od po dva predstavnika iz trinaest raznorodnih organa Republike Srpske, dakle u njen sastav ulazi najmanje 26 lica, dok se „međunarodni pravni eksperti“ – za koje je bilo rečeno da će biti nosioci rada nove komisije – na tom parazitskom spisku pojavljuju kao ne više od – fusnote.
Komisija u takvom sastavu nesumnjivo će biti izvanredan mehanizam za nagrađivanje onih koji nisu bili „mangupi“ u predizbornom procesu, ali od takve komisije Republika Srpska neće imati apsolutno nikakve vajde. Izveštaj takvog tela ne samo da nikoga van granica RS neće ubediti u bilo šta nego, što je još gore, ono i njegovi zaključci služiće samo za podsmeh i izrugivanje na svakom koraku.
Ukoliko se ne planira da se „međunarodna“ komponenta nove komisije konstituiše na isti farsičan način kao u slučaju upravo raspadnutog „međunarodnog pravnog tima“ nesrećnog Davora Dragičevića, što će reći da bi se sastojala iz članova napabirčenih iz raznih novoproglašenih banana republika bivše Jugoslavije, i pod predpostavkom da će se tu zaista nalaziti lica koja poreklom, jezikom i radnim navikama potiču izvan balkanskih prostora, kako će takva glomazna ekipa uopšte moći da delotvorno funkcioniše? Dnevnice na stranu, kako će se lokalni i stvarno međunarodni članovi tog tela međusobno sporazumevati i sarađivati, ne samo jezički već, što je još važnije, kulturološki?
Mada ti operativni detalji veoma uznemirujuće deluju na sve koji su zainteresovani za uspeh nove srebreničke komisije, to ni izdaleka nije sve što već na samom početku ovog postupka izaziva zebnju. Gotovo od trenutka poništavanja, u avgustu, Čavićevog izveštaja iz 2004. godine, retorika zvaničnih krugova dosledno se ne udaljava od jedne dominantne mantre. Po njima, u tekst novog izveštaja najbitnije je da budu uključene izostavljene srpske žrtve sa područja Srebrenice u periodu od 1992. do 1995, kao da je to jedini nedostatak Čavićevog dokumenta. To nesumnjivo jeste tema koja se mora naći u središtu svakog pošteno pisanog izveštaja o Srebrenici. Njeno sramno izostavljanje iz Čavićevog dokumenta 2004. dovoljno govori o beščašću tadašnjeg rukovodstva Republike Srpske sa njime na čelu, koje je na takvu drastičnu amputaciju moralno ključnih činjenica glatko pristalo. Međutim, pisanje izveštaja o Srebrenici i kritičko suprotstavljanje raznih sagledavanja tog pitanja nije – ili barem ne bi trebalo da bude – nadmetanje u patetici, ko je kako i više stradao, nego naučno i stručno, svestrano, istraživanje svih značajnih strana ovog predmeta. Priroda i dimenzije patnje obe zajednice, islamske i pravoslavne, nesumnjivo moraju biti verno prikazani, i to na način koji isključuje svaku jednostranost. Ali to su samo uvodni segmenti čime se materija i predmet rada komisije ni izbliza ne iscrpljuju.
Sa stanovišta realne politike, u središtu srebreničkog pitanja ne nalaze se bilo čije žrtve, i to iz prostog razloga što kreatori narativa nisu humanisti niti njih uopšte zanima ko je i pod kakvim svirepim okolnostima stradao. Srebrenica je naručena i izvedena da bi poslužila određenim političkim ciljevima: izazivanju trajnog razdora između srpske i bošnjačke zajednice uz neophodnost vremenski neograničenog prisustva i arbitraže stranog faktora, zatim kao podloga za doktrinu „humanitarne intervencije“ zapadne koalicije što je do sada koštalo blizu dva miliona nedužnih muslimanskih života širom sveta i, najzad, kao mehanizam za demoralisanje i suzbijanje državotvornog srpskog faktora kačenjem nalepnice genocidnosti i stavljanjem Srba, bar za narednih nekoliko pokolenja, u isti podređen položaj u koji su 1945. godine stavljeni Nemci. Za srpski narod i obe srpske države, Srebrenici je namenjeno da simbolički bude isto što i Aušvic za Nemce. Haški tribunal za Srbe je isto što je Nirnberški tribunal bio za Nemce.
Sagledavanje tih očiglednih činjenica ujedno određuje težište i ozbiljnost zadatka nove Komisije za Srebrenicu Republike Srpske. To nije relativno lak i politički lagodan posao nabrajanja srpskih žrtava, što bi u krugovima svetskih moćnika ponajviše moglo izazvati gunđanje, ali bez ikakvih posebnih posledica, naročito ne po bilo čiji status ili karijeru. Ako priča o srpskim žrtvama, dramatizovana navodno „sakrivenim“ memorandumom jugoslovenske vlade 1993. godine podnetim organima UN (ovde), a koji bi po mišljenju diletanata, da je samo tada bio objavljen, maltene promenio tok i ishod rata, treba da bude suštinska novina u odnosu na prethodni, Čavićev izveštaj, onda takav dodatak sigurno neće ugroziti nikog i neće postići, niti će u razmatranju srebreničkog pitanja promeniti, apsolutno – ništa.
Glavni zadatak nove Komisije Republike Srpske za Srebrenicu je uklanjanje Damoklovog mača koji visi nad Republikom Srpskom. A to znači samo jedno: stručna analiza i argumentovano pobijanje optužbe za genocid, s jedne strane, i sistematsko raskrinkavanje Haškog tribunala, koji je svojom neprofesionalnošću i kvazipravnim autoritetom toj malicioznoj optužbi dao privid utemeljenosti, s druge. Rešavanje takvog zadatka je posao za stručnjake a ne još jedan izgovor za uhlebljivanje partijskih džabalebaroša i aparatčika.
Da li će se rukovodstvo Republike Srpske naći na visini ovog zadatka ubrzo će se pokazati zato što se i vremenski i u svakom drugom pogledu manevarski prostor za praznu retoriku i politikantsko žongliranje velikom brzinom sužava.
Izvori: stanjestvari.com
Po jutru se dan prepoznaje. Nazalost, ako se ispuni to sto je obnarodovano i nacin kako se KOMISIJA sastavlja, izgleda da ce biti AUTOGOL…….Dosta je bilo podmetanja nogu i saplitanja.