U lancima naprednjačke mafije

1
828

radnickorobljesrbije- Fto: Geto SrbijaTri četvrtine zaposlenih u Srbiji su doslovno goli, bosi, gladni i poniženi, jer, ili neredovno dobijaju plate, ili ih uopšte ne dobijaju. A te i takve „plate“ su najniže u Evropi i među četiri najniže u svetu. Prosečna penzija u Srbiji iznosi 24.000 dinara, ali polovina penzionera dobija mesečno samo 14.000 dinara. Radnik koga u Srbiji danas iznajmljuju „na lizing“ za platu od 25.000 dinara mesečno, dužan je da u prva tri meseca od 25.000 dinara mesečne plate odvaja po 10.000 dinara lizing firmu koja mu je „našla posao“. Posao napuštaju i pripadnici Vojske Srbije, jer od plata koje dobijaju ne mogu ni da se prehrane. Novca ima samo za najviše kadrove partija na vlasti, nešto se nađe i za aktiviste, a ostali građani su prepušteni ponižavajućem i sporom umiranju od gladi.

Država ne plaća više nikome, osim onima koji su u stanju da prinudno naplate svoja potraživanja, kao i za projekte u kojima lični finansijski interes imaju najviši državni funkcioneri.

Penzije u Srbiji nisu više ni socijalna kategorija.

Do radnog mesta se dolazi isključivo plaćanjem provizije funkcionerima iz SNS-a, a to važi i za posao u preduzećima koja su iz srpskog budžeta dobila desetine miliona evra subvencija kako bi zaposlila nove radnike. Imati posao, međutim, u Srbiji odavno više ne znači i imati platu, a to pravilo važi i u javnim službama.

Srbija je jedina zemlja u Evropi koja ne plaća dugove nikome ko nije u stanju da ih prinudno naplati. Poverioci iz inostranstva, posebno velike banke i finansijske institucije, kao što su Međunarodni monetarni fond, Svetska banka ili Evropska banka za obnovu i razvoj imaju odlične mehanizme za naplatu svojih potraživanja od svakoga, pa tako i od Srbije. Običan narod to nema i zato umire od gladi. Mnogo ljudi danas žive u agoniji, pa su masovna i samoubistva.

U fabrici „Goša šinska vozila“ nedavno se ubio još jedan radnik, a to je drugi ovakav slučaj u poslednjih deset meseci. O onom prvom se ćutalo, jer nije bila izborna kampanja, pa medijima ova vest nije bila značajna, pošto je u Srbiji na našu žalost i sramotu vlasti postalo uobičajeno da gladan narod sebi prekraćuje muke na ovaj način.

Radnici „Goše“ godinama ne primaju plate, osim povremeno neku milostinju koju im da vlasnik iz Slovačke i to sa sakrivenih računa preko kojih se posluje, jer su zvanični računi preduzeća već dugo vremena blokirani. A, blokirala ih je upravo država. Istovremeno, sama država pomenutoj fabrici duguje novac, odnosno „Železnice Srbije“ još nisu platile po fakturama koje sada, godinama posle izvršenih radova, neko od moćnika osporava. Nekoliko puta su bezuspešno bili zakazivani razgovori predstavnika vlasti i inostranog vlasnika fabrike, kako bi se dogovorilo „prebijanje“ međusobnih potraživanja i deblokada računa, posle koje bi fabrika mogla normalno da posluje, a radnici redovno da primaju plate. Na ove razgovore pre samoubistva nesrećnog radnika niko nije dolazio, niti se ozbiljno tragalo za nekim rešenjem.

Do skoro su zaposleni u „Goši“ imali makar besplatan ručak u fabrici. Ništa posebno – neka čorba ili slično, malo salate i hleba, ali im je to bio jedini sigurni obrok tokom dana, jer za drugi nisu imali para. I to malo što su dobijali im je ukinuto na sam dan kada se nesrećni radnik ubio. Moguće je da je on sebi oduzeo život ne želeći da polako umire od gladi, što čeka njegove kolege iz ove, ali i mnogih drugih fabrika u Srbiji.

Nakon ovog poslednjeg samoubistva, preostali, još uvek živi radnici, odlučili su da započnu proteste kako bi pažnju javnosti skrenuli na svoje probleme, odnosno na činjenicu kako država sa jedne strane ne plaća svoje dugove, dok sa druge strane odmah kreće u prinudnu naplatu ako se njoj duguje.

Gladni radnici ukazuju i na još jednu činjenicu preko koje se olako prelazi: mesečna plata nesrećnog radnika (koju godinama nije primao) vredi manje od cene emitovanja jedne sekunde predizbornog spota Srpske napredne stranke na televiziji. Njegova jednogodišnja plata vredi manje od jednog jedinog emitovanja celog spota koji se prikazuje na stotine puta svakodnevno na televizijama u celoj Srbiji. Da li su partijske reklame i bildbordi vredniji od života radnika?

Radnici bi odavno napustili „Gošu“ da imaju gde da odu. U njihovom kraju, međutim, ne postoje ni fabrike koje je država subvencionisala, a u kojima zaposleni, uprkos tome, deo plate moraju da odvajaju za političare.

Da Vas podsetimo:  Svima vama koji čekate da počnemo da rađamo decu da bi spasili srpstvo

Predsednik Vlade ove unesrećene i opljačkane države, Aleksandar Vučić, više puta se javno hvalio kako je zainteresovanim stranim investitorima isticao da je Srbija zemlja sa visoko kvalifikovanom, ali jeftinom radnom snagom. Pred strancima se hvalio kako je kod nas normalno da zaposleni radnik gladuje, a da njegovi ukućani nemaju ni za lekove?!?

Po zvaničnim, državnim podacima samo 300.000 zaposlenih u Srbiji redovno prima platu. Isti ti izvori, međutim, ne navode surovu istinu da više od polovine tih radnika dobija manje od zakonom zagarantovane minimalne plate, koja ni sama nije dovoljna da bi neko preživeo mesec dana u Srbiji. Zvanično je uvek i u svakom preduzeću sve u redu, jer se u dokumentima navodi kako je radnik dobio i više od minimalca, ali se deo para preko firmi za lizing vraća poslodavcu, dok ostatak odlazi vlastodršcima.

Državna, umivena statistika upozorava kako je, navodno, tek svaki četvrti zaposleni na granici siromaštva. Istina je, međutim, da je tri četvrtine zaposlenih golo, boso, gladno i poniženo, jer ili neredovno dobija plate, ili ih ne dobija uopšte, ali su u svakom slučaju one toliko niske da jedva od njih mogu da se pokriju računi za komunalije.

Nižu prosečnu platu od Srbije (369,70 evra) u regionu ima samo Makedonija (363,80 evra). Ovo su nominalni podaci, dok realni, koji u obzir uzimaju i kupovnu moć, pokazuju da je srpski radnik najslabije plaćen u regionu, ako je uopšte plaćen.

Ministar za rad, Aleksandar Vulin, u svemu ovome ne vidi nikakav problem. Nedavno je za medije prokomentarisao kako je tržište rada u Srbiji stabilno (šta god da to znači), a da će eventualne nepravilnosti istražiti nadležni organi. Za samozvanog socijalistu samoubistvo gladnog radnika u „Goši“ je „eventualna nepravilnost“?!?

Kada pogledamo zvanične podatke o broju zaposlenih u privatnom i državnom sektoru, vidimo da je pomenutih 300.000 radnika koji redovno primaju platu manje od broja zaposlenih u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, što otkriva da ni državna služba više nije garancija za redovnu i dobru platu. Naprotiv.

Primera radi, desetine radnika koje je gradska uprava u Nišu zaposlila na privremenim i povremenim poslovima radi uknjižavanja legalizovanih objekata mesecima nisu primali platu niti bilo koje dodatke koji su im sledovali. Čak su prvih mesec dana sami morali da plaćaju putne troškove, jer im je u opisu radnog mesta bio i obilazak okolnih sela.

Ugovore sa ovim visokokvalifikovanim radnicima je po ovlašćenju gradske uprave na čelu sa gradonačelnikom Darkom Bulatovićem potpisivao načelnik Gradske uprave Ljubiša Janić, ali se na tome završavala sva njegova nadležnost, pa posle nije hteo ni da razgovara sa zaposlenima. Deo plata koje nisu primali četiri meseca uplaćen im je uoči mitinga SNS-a u Nišu, kako bi i oni na njemu uzeli učešće glumeći srećan narod.

Umesto da plati radnike koji su mesecima po ciči zimi pomagali izbeglicama, a za šta su regularno kao spoljni saradnici potpisali ugovore sa Komesarijatom za izbeglice, Vladimir Cucić je milione evra koje je dobio kao namensku pomoć od Evropske Unije i iz budžeta Srbije preusmerio u svoj džep i za potrebe finansiranja predizborne kampanje SNS-a.

Kako nam se požalila jedna od žena koje su zimus radile kao prevodioci za arapski jezik, ona i njene kolege i koleginice su morali da rade svakodnevno, svih sedam dana u nedelji, da sami plaćaju svoje putne troškove i obroke koje su uzimali na putu, da im je još početkom godine bilo obećano da će Komesarijat ubrzo isplatiti ne samo zaostale honorare, već im nadoknaditi i sve ostale troškove. Od tada se ista obećanja redovno ponavljaju, para nema, a na poslove se primaju novi radnici koji će, umesto starih, narednih meseci raditi besplatno u nadi da će se Cucić jednog dana smilovati.

Država je u ovogodišnjem budžetu predvidela preko sto miliona evra za takozvana „podsticajna“ sredstva koja će dobiti strani „investitori“ kako bi mogli besplatno da izrabljuju ovdašnju radnu snagu, jer pod ovom vlašću ni oni više ne moraju redovno da plaćaju svoje zaposlene. Novac je mogao da se iskoristi i pametnije, na primer da se tako zaposlenim radnicima direktno iz budžeta uplaćuje deo sredstava, dok bi drugi deo plaćao sam poslodavac. U nekim zemljama se upravo ovako radi, baš iz razloga da bi se izbegle zloupotrebe. U Srbiji je vlastima, međutim, važnije da deo budžetskih sredstava „operu“ preko stranog „investitora“ i preliju u džepove političara koji su ceo sistem osmislili i omogućili.

Da Vas podsetimo:  Kosovo ili siromaštvo?

Naprednjačka partijska knjižica je uslov za dobijanje posla u nekoj od fabrika italijanskog proizvođača obuće „Leoni“ u Srbiji, koji je za otvaranje novih radnih mesta od države dobio desetine miliona evra subvencija. Deo plate ovako zaposleni moraju da uplaćuju direktno Srpskoj naprednoj stranci, a ko to ne učini dobija momentalni otkaz!

Saradnja sa vladajućom oligarhijom je veoma korisna za vlasnike fabrike, jer im se kroz prste gleda što radnike plaćaju manje nego što bi morali po ugovoru sa državom. Početna plata u „Leoniju“ je oko 25.000 dinara neto, ali samo na papiru. Radnicima se na njihove račune uplaćuje između 18.000 i 20.000 dinara, dok za ostatak oni potpisuju kao da su ga navodno dobili na blagajni preduzeća.

Od tako mizerne plate oni još moraju da izdvajaju za Srpsku naprednu stranku. U drugim fabrikama se novi radnici zapošljavaju isključivo preko preduzeća za lizing radnika, koja su u vlasništvu naprednjačkih funkcionera, a kojima zaposleni moraju da daju deo svoje plate, u pojedinim slučajevima skoro polovinu.

U proteste su nedavno krenuli penzioneri, prosvetni radnici, policajci, vojnici… Svi oni koji nemaju partijsku knjižicu egzistencijalno su ugroženi. Niko pošten više u ovoj državi nema para, niti prihode dovoljne da preživi. Penzije se smanjuju, ukidaju se socijalni dodaci i pomoć porodiljama, a glad preti i onima koji rade u državnoj službi.

Prosvetni radnici već godinama ukazuju na činjenicu da su njihove plate ponižavajući niske. Resorno ministarstvo im, međutim, stalno odgovara kako u budžetu nema dovoljno para za povećanje. Isti odgovor dobijaju i zaposleni u zdravstvu, koji zbog opštih uslova rada i malih plata napuštaju Srbiju i odlaze na rad u neke druge, normalne zemlje. Uskoro stanovnici Srbije neće imati ni ko da ih leči, niti onoga ko će decu da im vaspitava. Upravo to i jeste proklamovani cilj ove vlasti: od stanovništva stvoriti jeftinu i nekvalifikovanu radnu snagu koja neće doživeti penziju.

Posao napuštaju i pripadnici Vojske Srbije, jer od plata koje dobijaju ne mogu ni da se prehrane, a od njih se očekuje da po potrebi polože i svoj život za državu koja ih je odbacila. Osim što su im male plate, većina profesionalnih vojnika nema više ni iluzije da će do kraja svog radnog veka rešiti stambeno pitanje, a osim za kirije oni od svoje skromne plate izdvajaju i novac za hranu u kantini kasarne.

Teško je reći čija je tragedija veća, ako one uopšte i mogu da se izmere, da li onoga ko je ceo svoj radni vek proveo pošteno radeći, a da u starosti nema dovoljno para za život dostojan čoveka, ili onoga ko radi vredno i pošteno, a za svoj rad ne prima nikakvu platu, ili mizeriju manju od socijalne pomoći.

Prosečna penzija u Srbiji iznosi 24.000 dinara, ali polovina penzionera dobija mesečno samo 14.000 dinara. Ni kada ne bi imali nezaposlene članove porodice koje izdržavaju, penzioneri od ovih para ne bi mogli da žive. Vlast u svakoj izbornoj kampanji najavljuje povećanje penzija, odnosno vraćanje jednog malog dela onoga što je neustavnom „Uredbom o privremenom obračunu isplate“ od njih uzela za sve ove godine.

Da bi se stvorio privid „domaćinskog“ poslovanja aktuelne Vlade i prikazao izmišljeni suficit u budžetu, stotine hiljada penzionera i članova njihovih porodica koje izdržavaju uskraćeno je za ukupno više stotina miliona evra. Od tih para se, na drugoj strani, nije poboljšala finansijska situacija nikoga, osim lopova na vlasti i njihovih saučesnika.

Sama Uredba precizira kako se, navodno, radi o „privremenom“ smanjenju isplate ranije obračunatih penzija, tako da je jasno da se na ovaj način teret reformi kojih nema prebacuje ne samo na leđa sadašnjih penzionera, već i budućih generacija koje će ove dugove budžeta morati da vraćaju. Tako je aktuelna vlada unesrećila ne samo današnje građane Srbije, već i buduće generacije.

Da Vas podsetimo:  Pobednici i gubitnici uoči Vidovdana

Para bi bilo dovoljno za sve, kada bi vlast prestala da krade, ali i kada bi sprečavala privatne poslodavce da otimaju od radnika. Najveći problem, međutim, i jeste upravo u potrebi vlastodržaca da svom enormnom bogatstvu dodaju još neki milion evra, ne vodeći računa o tome koliko će građana zbog toga umreti od gladi.

Da bi se platili već pomenuti reklamni spotovi na televizijama, mora da se izvuku milioni evra iz državnog budžeta, prebace na privatne račune i zatim iskoriste za predizborni marketing. „Pranje“ budžetskih para se u poslednje vreme pojačano vrši preko takozvanih „radova od javnog značaja“ koji se ili nikada ne privedu kraju, ili su obavljeni tako loše da u najskorijoj budućnosti moraju da se ponove.

„Beograd na vodi“ bi trebalo da bude privatni projekat u koji novac daje navodni strani „investitor“, odnosno razbojnički klan porodice Vučić. Umesto stranog, pravi investitori su svi građani Srbije koji plaćaju porez, jer se novac za izgradnju „Beograda na vodi“ izdvaja iz budžetskih sredstava „opranih“ na drugim projektima.

Dnevnica običnog radnika na gradilištu dve zgrade koje se grade u Savamali po dogovoru iznosi 20 evra, dok je majstorima obećano između 35 i 45 evra dnevno. Ne postoje nikakvi pisani ugovori između firmi poslodavaca i radnika, već samo usmeni dogovori. Niko od radnika nije prijavljen, niti mu se plaćaju doprinosi, a ne isplaćuju se ni plate.

Kako smo saznali od jednog od podizvođača, koji je iz razumljivih razloga tražio da ostane anoniman, navodni strani „investitor“ ne uplaćuje pare ni za radnike, ali ni za iskorišćeni građevinski materijal. Sve te troškove moraju da snose sami podizvođači koji, za uzvrat, dobijaju od Republike i grada Beograda sredstva za izvođenje drugih radova, kao što su na primer rušenje dela zgrade generalštaba oštećene tokom NATO agresije 1999. godine, ili renoviranje Palate pravde u Beogradu. Za te projekte „od javnog značaja“ oni od države dobijaju više para nego što ovi radovi zaista koštaju, tako da se deo budžetskih sredstava troši na navodno privatni projekat navodnog stranog „investitora“ u „Beogradu na vodi“. Kako prednost u plaćanju ima građevinski materijal a ne ljudi, radnici mesecima čekaju na platu, a mnogi veruju da je nikada neće ni dobiti.

Upravo ovaj primer jasno pokazuje kako se vlast ophodi sa budžetskim sredstvima koja su joj poverena na čuvanje. Porezi i doprinosi ostaju visoki, davanja najugroženijima iz budžeta su preskromna, ako ih uopšte i ima, ali se zato stotine miliona evra godišnje iz budžeta prebacuju u džepove malobrojnih na vlasti. Poštenim radnicima i penzionerima ostaje da i dalje gladuju, da bi nekoliko stotina lopova na samom vrhu imalo na svojim računima stotine miliona, a neki i više milijardi evra.

Samo za elitu

Za obične smrtnike para u niškom gradskom budžetu ima samo povremeno, ali za istaknute kadrove Srpske napredne stranke plate nisu problem. Po informacijama Nacionalne službe za zapošljavanje u ovom gradu od juna 2016. do sada, samo u ovu instituciju je primljeno 16 novih zaposlenih i to isključivo sa spiska članova SNS-a i bez ikakvog javnog konkursa.

Posao je na ovaj način dobilo pet „savetnika za zapošljavanje“, po jedan „savetnik za zapošljavanje u Klubu za traženje posla“, „savetnik za zapošljavanje osoba sa invaliditetom“ i „savetnik za karijerno informisanje, evidentičar“. Posao je dobio jedan vozač, ali i „organizator obrazovanja odraslih“ i „organizator programa zapošljavanja“ i čak dva „savetnika za pravnu pomoć“.Pored Marka Rajića, doskorašnjeg portparola gradonačelnika Niša, i Vanje Stojković, sekretarice jednog od gradskih većnika, u NSZ su na ovaj način zaposlene i još najmanje dve naprednjačke funkcionerke – Aleksandra Kolundžić i Milena Bojić.

Polovina za Vučića

Finska kompanija PKC je za svoj pogon u Smederevu dobila besplatno zemljište sa svim neophodnim priključcima i infrastrukturnim objektima, ali i samu zgradu u koju se smestila prva proizvodna hala. Ukupna vrednost ovog poklona siromašnog grada bogatom „investitoru“ iznosila je deset miliona evra, za koliko se Smederevo zadužilo kod „Inteza banke“, kreditom koji će otplaćivati naredne generacije, između ostalih i sami radnici zaposleni u pogonima PKC-a.

Milan Malenović

www.magazin-tabloid.com / Foto: Geto Srbija

PODELI
Prethodni tekstBitka za Makedoniju
Sledeći tekstOmča oko našeg vrata

1 KOMENTAR

  1. Ja ne razumem, kako ljudi koji nemaju ništa, jedva preživljavaju, tim ostatkom golog, jebenog života dozvoljavaju da ih Vučić i SNS ucenjuju? Zar je rešenje u presudi samom sebi, u samoubistvu? Zar je rešenje u odustajanju? Pobogu ljudi, ako vas svrbi leva ruka ne češete desnu? Imamo pravo na dostojanstven život i samo smo delimično krivi ( zato što smo ćutali) za ovako teško stanje. I zato se pokrenimo. Kaže se da gladan sitom ne veruje. Pa kako gladni i izmrcvareni mogu verovati sitim SNS lopurdama? I bez žaljenja i samosažaljenja jer, setimo se, deda i pradeda nam nisu bili robovi i od kud nam pravo da mi našom trpeljivoću i slabošću pretvaramo ( ajd, što nas) našu decu u robove?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime