U medijskom mraku sve je izvodljivo

1
1076

Da li je moguće da se svaki događaj, pa i onaj najporazniji za srpsku državu i društvo, može tako medijski obraditi, da sve izgleda sasvim drugačije od grube i bolne stvarnosti. Svedoci smo danas, da se, na primer, neoprostivo ponižavanje Srbije, postavljanjem predsednika Srbije u nekakav budžak na proslavi stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, pokušava predstaviti kao velika srpska pobeda. A u čemu se takva pobeda sastoji? U tome što je predsednik dostojanstveno podneo da Srbiju bukvalno isključe sa pomenute proslave i smeste je u magareću klupu? U tome, što se predsednik Srbije, osim u jednom kadru, nikako nije mogao videti tokom višesatne ceremonije? U tome što su predsednika Vučića gurnuli na suprotnu tribinu, sa koje je mogao da posmatra predstavnike“zaslužnih zemlja“, onih koje su dale „značajan doprinos“ u okončanju Velikog rata? Među njima i predsednika samozvanog Kosova, HašimaTačija, kojeg su Vučićevi francuski prijatelji smestili tik iza leđa Makrona i Putina?

Iako zdrav razum govori jedno, da Srbi kao narod nisu mogli biti gore i teže poniženi, od onoga što se dogodilo na pariskom slavlju „primirja“, srpski političari i srpski mediji pokušavaju da taj strašni i sramni poraz predstave kao pobedu. Zapravo, oni se dive državničkoj mudrosti i hrabrosti koju je predsednik Srbije pokazao time što je „sve izdržao“, to jeste, što je „državnički“ ćutke otrpeo da njegovu državu ovako strašno uvrede i ponize. Ovakvo sakaćenje uma, kakvo je danas na sceni u Srbiji, teško da je ikada i igde u istoriji zabeleženo!Najpre, ono što se mora znati, jeste činjenica da su predstavnici svih država učesnica na takvom „performansu“ morali barem dan ranije da dobiju program po kome će se takav događaj izvoditi. U tom programu, moralo je biti naglašeno na kojem će se mestu nalaziti zvanice u toku same ceremonije. Sigurno je da se podela pozicija određenih zemalja nije određivala u zadnjem trenutku, pa da je tu moglo doći do nekakvog nesporazuma ili zabune na tribinama. Dakle, niko od predsednika ili predstavnika sedamdeset zemalja nije na početku glavnog dela pariske proslave vođen za ruku, već su sami otišli na ono mesto koje im je domaćin ranije odredio i saopštio.

U pokušaju da se takva neviđena i neoprostiva bruka predsednika države (i srpskog naroda u celini) donekle zataška, Tim Sebastjan (novinar Dojče velea) napravio (da li namerno ili slučajno) neočekivan intervju sa Anom Brnabić. U tom intervjuu Ana se, maltene, „junački“ ponela. Ona odgovara „oštro“ i „odsečno“ nemačkom novinaru Sebastijanu na više „krucijalnih“ pitanja. U samom početku takvog razgovora, novinar Dojče velea postavlja pitanje prijema Srbije u EU. Kaže, Žan Klod Junker je prošle godine nedvosmisleno rekao da u EU neće biti primane zemlje koje imaju međusobne nesporazume. Umesto da premijer Srbije odgovori kontrapitanjem, na koje bilateralne nesporazume Tim misli kad to tvrdi, ona nastavlja tako, kao da u potpunosti podržava stav koji je Junker svojevremeno izrekao. Naime, predsednik vlade jedne zemlje, čiji se integritet i suverenitet dovodi u pitanje, u ovakvom slučaju bi rekao, da je to unutrašnje, a ne bilateralno pitanje.

U nastavku, Brnabićeva nastavlja da priča protivno interesima zemlje koju predstavlja. Čak kaže, ukoliko bi ona bila na poziciji da odlučuje u EU, ni ona ne bi bila za to da se u članstvo primaju zemlje koje imaju nerešene međusobne razmirice. Kao da se tu uopšte ne radi o njenoj državi Srbiji, već o nekom udaljenom problemu, koji se nje nimalo ne tiče. Uz to, ona po drugi put potvrđuje da su Srbija i kvazi Kosovo dve posebne države. Svakako, dodaje Ana nonšalantno, Srbija nikako ne može postati članica EU pre 2025. godine, tako da ima još dosta vremena „da Srbija i Kosovo reše svoje bilateralne probleme“. A svi bismo morali znati, da bi potpisivanje „sveobuhvatnog sporazuma“, u onakvoj formi u kojoj je on zamišljen, značilo direktno priznanje lažne države Kosovo.

Ovde treba uzeti u obzir činjenicu da se ovakvi intervjui ne prave bez pitanja koja se sagovorniku daju unapred. To znači, da je premijer Srbije imala dovoljno vremena da se dobro pripremi i posavetuje sa onim vladinim savetnicima, kojih Srbija ima i za izvoz. Na konstataciju Tima Sebastijana da „šest balkanskih zemalja“ želi da uđe u EU, Brnabićeva uopšte ne reaguje, čime se još jednom složila da je natovsko-albansko Kosovo posebna država, sa kojom Srbija ima nekakve neraščišćene račune. O tome da li će Srbija uspeti da se dogovori „sa Prištinom“, kaže Ana, ne zavisi samo od Srbije, već i „od Prištine“ i „drugih naših saveznika“. Prosto je neverovatno u kakvom je kontekstu predsednik vlade izgovorila sintagmu „naših saveznika“. Logično bi bilo da je rekla „od Prištine i njenih saveznika“, jer ti „saveznici“ nikako ne mogu u isto vreme biti i albanski i srpski.

Na pitanje o medijima teško bi bilo ko od srpskih čelnika mogao dati bolji odgovor, od onog kojeg je Ana ponudila. Jednostavno, ovoliki medijski mrak ne mogu osvetliti ni svi novogodišnji lampioni, pa čak ni ona  jelka od bezmalo sto hiljada evra. Nemoguće je sakriti golotinju jednim smokvinim listom, osim u mraku. Odnosno, u mraku moguće je i bez lista biti obučen po poslednjoj modi. I Ana se ovde takvim trikom poslužila. Prvi smo po investicijama, jer to tvrdi FIB (Foreign Investment Board), naš GDP je, maltene, najveći u Evropi, nezaposlenost prepolovljena… Ana to govori tako kao da tu nema nikakve sumnje, kao da sav svet treba da veruje u takve bajke.

Ipak, u nekim delovima intervjua, dobija se utisak, Ana je bila daleko odlučnija. Na pitanje novinara DV, da li je bilo genocida u Srebrenici, ona je rezolutno rekla – ne! Iako je Tim Sebastijan poprilično insistirao na takvom pitanju, pokušavajući da nekako natera Brnabićevu da potvrdi da je genocida u Srebrenici bilo, ona je tu ostala dosledna – bilo je zločina, ali genocida – nije bilo!

D. Gosteljski

1 KOMENTAR

  1. Ulazak Srbije u EU je moguć samo preko NATO članstva.
    Srbija nije zemlja Skandinavije, to jest sused Švedske i Finske.
    Lažna neutralnost i mešetarenje u spoljnoj politici ne može da prođe u Briselu.

    Ono što je važilo za Rumuniju i Bugarsku važiće i za Srbiju.

    Da smo to shvatii 2000. godine mogli smo da uđmo u EU zajedno sa Rumunima i Bugarima.
    Cenu pogrešnih procena srpske kvazi elite, plaćaju niskim životnim standardom svi građani Srbije.

    Omladinu niko ne može da prevari. Masovni odlazak mladih iz Srbije je najbolji pokazatelj promašaja sadašnjeg kursa zvanične srpske politike.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime