U međuvremenu Srbija

0
495
Foto: printscreen (vidovdan.org)

Košulja sa ruskom kragnom i teksas-džins u većini, srpskim političarima je enigma kako uklopiti. Za svačiju kulturu po malo!

Koliko je realno da Srbin oblači dve vrste stila ili on to jednostavno mora?

Posle balkanskih ratova, srpski seljak napokon je obukao jelek i opanke. Al’ ne da sudba! Morao se Srbin presvući u francusku uniformu, jer mu se ovo prethodno iscepalo od rovova i povlačenje pred Švabom. Čudne je naravi Srbin. Gordost, oportunizam, težak na suzu, lak na pesmu. Gađaše ga ko je stigao.  Čak i onako nemoćnog tokom povlačenja preko Albanije, a od Arnauta branio se pocepane odeće i promrzao. Inat srpski, najveća enigma strancima! Ostavi i opanke i ćebe, preko Albanije dok se povlačio, al’ ponese top za sobom.

Dođe Srbin i na ostrvo spasa. U Grčku. Voli Grk, Srbina svog.  Dao mu i i hleb i tople zrake sunca i limun žut i čitavo selo maslina, da se oporavi. Posle golgote, pevao sa njim pesmu o tamo dalekom selu. Ali nije mogao dugo da miruje. Morao je i krfsku deklaraciju da potpiše sa „vekovnom braćom”, Slovencima i Hrvatima. To, ista ona braća koja su ga izdala kad god su mogla i kad nisu mogla, trudila su se da ga izdaju.

Brzo pređe od lađe francuske do pokrivanje spomenika, crnom tkaninom. Opet hoće u svetsku politiku da se meša! Možda mu je nametnuto?

Sećam se da je to proleće ‘99. bilo prelepo. Isto takvo lepo proleće je bilo lepo, ali tek u martu 2004. godine. Navikao je Srbin na muku, tmurno nebo, pa moraju neke nesreće da mu se dešavaju u takvim lepim prolećima, čisto da se ne opusti i da ne uživa u životu.

Taman posle 99. je napokon počeo da se oseća ugodno u teksasu. Rusku kragnu već duboko zaboravio, ali i 30 svetih manastira, srušenih jednog od proleća. Rekoše mu da je on kriv za to. Htede on iz džinsa, al stegao se džins oko struka, pa ne dozvoljava da se izvuče. Opet poče krijući da priča o istoku, poznatom kiselom hlebu i lako mu beše slađa vodka od koka-kole. Gubio je Srbin kroz postojanje i decu i zemlju i kuću i crkvu, al’ nikad ne izgubi, nikad, plamen sveće u srcu.

Da Vas podsetimo:  Srbi, narod najmlađi

Beše i vreme kada je stvarno verovao, da može biti u džinsu i u košulji sa ruskom kragnom, ali to mu rekao, onaj koji je ‘914. pucao na njega. Ali dobar je Srbin. Prašta. Ne okreće samo drugi obraz, već par puta okreće obraze za šamare. I to mu je rekao, da jedino može, u džinsu i ruskom kragnom, jedino, sa onom istom braćom, što ga prevariše mnogo puta.

Čak i 90. kad braća opet ga prevariše i rešili da prekinu bratstvo, usput da mu lupe po desetinu šamara, on ih juri i htede da ostanu braća, pa se i izvinjavao i šta je trebao i šta nije, samo da bude veći brat od brata i da ostanu zajedno, jer je to bratsvo i jedinstvo, ubedi ga onaj najveći sin naroda i narodnosti, a on pucao na njega. Pa onda i posle svih tih oluja, proleća, nameštenih Markala,nekih Srebrenica, Račaka, usladi se Srbinu to izvinjavanje. Pa se izvinjavao, kome je stigao i gde god da je stigao, pa i čak i zašto je disao. Uporno se trudio da meša vodku sa koka kolom. Kaže ukusno. Pa bi malo pomoći od Rusa u UN-u, pa bi malo od amera onih vaspitnih šamara zarad nekog datuma za ulazak u neku uniju, koja se raspada. Čak i posle skoro 30 godina, opet bi on da pravi i širi bratstvo i na kraju će u toj uniji da ostane sam, dal’ pod krušku,a ostali pod maslačak il’ u „uniju”, nije bitno, samo da nekom nešto dokazuje, zarad lepe reči ili šamara.

I napokon, sada poče po malo Srbin da razmišlja svojom glavom, ali opet ne valja. Opet je kriv. Taman da se odrekne tuđih perija i mrvica, opet mu pričaju da je kriv i da to što misli dobro za sebe, da to ne valja, to nije pametno. Da je bolje japanski sake da pije, samo šljivovicu nikako, jer je šljivovica srpska, a čim je srpsko onda ne valja.

Da Vas podsetimo:  Deca najčešće žrtve trgovine ljudima

Filip Fićović
Izvor: Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime