U opljačkanoj kući

Živeti u Srbiji znači živeti od izbora do izbora. Život se u mojoj zemlji svodi na količinu obećanja koju si spreman da čuješ i na broj laži koja se iz njih izrode, a koje možeš da podneseš. Srbija nije hotel sa pet zvezdica, već sve više liči na straćaru koja juri za onih dvanaest sa one plave zastave. Politika u Srbiji je stvar nevaspitanja. Biti deo naroda ne znači biti deo onih koji ovde žive, već onih koji ovde preživljavaju.

Ne živiš u mojoj zemlji ako ti nisu svi obećali ono što ti treba, a nisu te slagali. Dok je jedan koji ispunjava ono što je obećao, druga je zemlja u pitanju. Srbin si ako te gledaju kao divljaka, koljača, teroristu, a pogledaju li ti ikako drugačije, onda ti pogledaj u pasoš – nije srpski. Ako ti narod odumire i napušta ovaj brod koji tone, u mojoj si zemlji. U ovoj opljačkanoj kući koja još uvek ima drskosti da nosi ime Srbija odlučuju oni koji ne bi smeli, a pljačkaju samo oni koji imaju. Onaj ko nema, on spada u narod. Ima li naroda bez države? Mi smo dokaz da ima. Ima li države bez naroda? Opet smo mi dokaz da ima.

Kada oko sebe viđaš one koji su se ovde rodili, a jedini san im je da odu, sigurno si u mojoj zemlji. Ako je sadržaj tvog glasačkog listića jedino što interesuje one koji te poznaju i jedino po čemu ti sude, jedino zbog čega si još uvek ovde i jedino od čega će zavisiti tvoj život, onda si u mojoj zemlji. Možeš da juriš pravdu, pomažeš, upozoravaš, prosvetljuješ, podučavaš, daruješ – ništa od toga nikome ne znači ako ti onaj kružić nije na pravom broju na glasačkom listiću. Ako laješ, ujedaš, zaglupljuješ, pretiš, varaš, kradeš, iskorišćavaš, banalizuješ, satanizuješ, huliš, svađaš, huškaš, nazaduješ, a ipak napreduješ – u mojoj si zemlji! Sve tvoje zasluge, priznanja, diplome, nagrade su nešto što te samo osporava i diskvalifikuje, a svaka tvoja greška je još jedan orden na grudima u zemlji u kojoj živim! Ako si učen – neuk si, ako si pametan – budala si, ako si dobar – loš si, ako si koristan bez adekvatne političke pozadine – beskoristan si, ako si radnik – neradnik si, ako sijaš – sijaš besmišljem, ako pričaš – laješ, ako misliš – dangubiš, ako govoriš – pretnja si, ako ne glasaš – ne postojiš!

U mojoj zemlji nagrađeni su najgori, otišli su najbolji, a siromašnima se proglašavaju bogataši! Kada si u mojoj zemlji, ovakvoj kakva je sada, sve ti može biti obećano, ali ti ništa ne sme biti ispunjeno. Ako vidiš zemlju u kojoj se heroji zaboravljaju, budale ističu, ponosni stide, veliki ljudi osporavaju, pametni iz nje beže, znaj da si u mojoj zemlji.

Ako čuješ da ti svi nešto traže, pa onda naređuju, šamaraju te, pa miluju, progone, pa vraćaju, ponižavaju, pa uzdižu, vole, pa te preziru, cene, pa pljuju, oslobađaju te, pa te zatvaraju, u tebe se kunu, pa te proklinju, onda znaj da si u zemlji iz koje sam i ja.

Lako ćeš tu zemlju naći… Idi tamo odakle svi odlaze! Uđi onde odakle svi izlaze! Pogledaj u ono od čega svi odvraćaju pogled! Upali svetla tamo gde su pogašena!

Naći ćeš je tamo gde nema ničega. Osetićeš je kao planinski vazduh u vakuumu istorije. Videćeš jedini uveli list na hrastu u proleće kad svi ozelene. Naći ćeš kukolj u žitu. Zaviri u školjku koju pronađeš na suvom i obrni nebesa naglavačke. Kad sve to uradiš i pronađeš nešto, znaj da je to moja zemlja.

Nije ona kriva što su je tako izdali, prodali, pokrali, prebili i unazadili. Zato, bilo ko, ko se nađe u mojoj zemlji, a najpre mi koji ovde živimo, budimo vetar koji ljulja zvona na crkvama i manastirima, budimo bujica koja će obradovati suvi kanal, budimo pravda koja će isterati nepravdu, budimo luč koja će zapaliti vatru i doneti svetlo ovoj zemlji koja je ogrezla u tamu, budimo prvi vesnik nekog novog proleća, budimo sve ono što nisu oni koji su nas dovde doveli i koji nas vode dalje u provaliju, ako ima dalje. Budimo čudo, jer nam je samo ono dovoljno!

A kada je nađeš i dođeš, ili se vratiš, pa ugledaš nešto što je sveto i prokleto, nasmejano i uplakano, pobedničko i gubitničko, svoje i tuđe, retko i često, sitno i ogromno, božje i bezbožničko, pametno i priglupo, nevino i krivo, bogato i siromašno, obećavajuće i obećano, vidovito i slepo, čisto i ukaljano, zlatno i blatno, živo i mrtvo – to je moja zemlja i u njeno te ime molim – pomogni ili se skloni, jer nikad nije bilo pošteđenih kada je Srbija ustala.

Milan Ružić

iskra.co