U politici nema „prijateljskih“ odnosa

Nikola Janić je ostavio dubok trag unutar srpskog rasejanja u nekoliko poslednjih decenija. Isto tako, Janićeva aktivnost unutar švedskog društva bila je veoma značajna za širenje istine o srpskom narodu i Srbiji u toj skandinavskoj zemlji. Učestvovao je u brojnim verbalnim okršajima na švedskoj televiziji, radiju, a njegovi tekstovi (afirmativni za Srbe) objavljivani su na prvim stranicama vodećih švedskih novina. Takva Janićeva borba, evo, traje već više od četvrt veka. I kada mu se učini da je vreme da se potpuno „povuče“ sa tog političko-informativnog „ratišta“, Janić brzo prikupi novu snagu za sledeću bitku.

Njegova najveća želja je da konačno vidi Srbe ujedinjene u borbi protiv onih srpskih neprijatelja koji se decenijama trude da o Srbima i Srbiji stvore predstavu kao o divljem narodu i divljoj zemlji. Iz razgovora s njim saznaćemo šta on misli o srpskoj budućnosti, o srpskim organizacijama u Evropi i Americi, o političkom životu u Srbiji, o socijalnom miru u matici kome kumuje dijaspora, o odnosu političara u Srbiji prema dijasporu…

Gospodine Janiću, već blizu pola veka živite u Švedskoj gde ste prethodnih 14 godina bili predsednik Srpskog saveza. Na poslednjem kongresu se niste kandidovali za predsednika, ali i pored toga ste izabrani za aktivnog počasnog predsednika te organizacije. Šta znači aktivan počasni predsednik?

Janić: To znači da je prošlogodišnji kongres doneo odluku da pored NGO „Humanvoice“ čiji sam predsednik, takođe u ime Srpskog saveza mogu da razgovaram, pregovaram i „svađam se“ sa urednicima švedskih medija, sa zapadnim, ali i domaćim političarima, ukratko sa svima koji ne uvažavaju i ignorišu prava naših ljudi i u matici i u rasejanju.

Vi ste među srpskom dijasporom u Evropi, organizacijama i pojedincima, jedan od najpoznatijih i najcenjenijih ljudi. Da li dijaspora međusobno sarađuje?

Janić: Naravno. Kada je u pitanju borba za istinu i poštovanje naših matica i naših ljudi u respektivnim državama Evropske unije, neke organizacije i neki ljudi godinama imaju neraskidive i konstruktivne kontakte. A ako je to naš zajednički opšti interes i cilj, onda je normalno da su takve veze u dijaspori neraskidive. Pomenuću samo Savez srpske dijaspore Slovenije , čiji je predsednik gospodin Saša Gajić. To je organizacija koja i pored toga što im to donosi i probleme, godinama ne posustaje u njihovim aktivnostima koja su od velike važnosti za Srbe u Sloveniji ali i za srpski narod u celini. Sa našom „braćom“ iz Amerike, stvar je drugačija. I političari i mediji u Srbiji decenijama predstavljaju „Kongres srpskog ujedinjenja“ kao, maltene, da su jedini predstavnici naše dijaspore iz ove prekookeanske zemlje, što je daleko od istine. Naravno da u Americi postoje ljudi kojima je primarna matica Srbija i ljudska humanost. Ali to su uglavnom pojedinci, kao recimo gospodin Miloš Šupica, veliki humanitarac, koji je u Srbiji prećutan. I on i njegova organizacija… Uopšteno govoreći u matici nikoga ne interesuje dijaspora. Političare koji su ovih dana u predizbornoj kampanji ni danas dijaspora ne interesuje, jer je broj glasača beznačajan. Iskreno rečeno, nisu pokazali neko interesovanje ni pre toga, a da ne govorimo o konstantno prisutnom nepoštovanju našeg rasejanja.

Vi niste jedini koji tako govori o odnosima matice i rasejanja. Večernje novosti su objavile tekst sa podnaslovom da je „Dr Jasmina Vujić na listi Dveri“, i da je na veoma visokom 3. mestu na njihovoj izbornoj listi. Slažete li se da je Pokret Dveri možda jedina stranke koja je posvetila posebnu pažnju rasejanju…

Janić: Dveri nisu jedini i ne verujem da će imati neki veći značaj u ovoj izbornoj trci, kao ni da će od dijaspore dobiti onoliko glasove koliko računaju. Mada korektan odnos prema rasejanju može doneti i jedan broj glasove od naših rođaka i prijatelja u Srbiji. Za razliku od Dveri stav „Treće Srbije“ se dobrim delom zasniva na predlozima koje je čelnim ljudima ove stranke izneo Srđana Mladenović, bivši predsednik Saveza srpske omladine iz Švedske i delegat Srpskog saveza u Skupštini dijaspore. Od njenog osnivanja Mladenović je jedan od retkih koji je opstajao u pokušajima i zahtevima da „najviše telo dijaspore“ (kakva neumesna šala) zaista i učini nešto konkretno za dijasporu. Nažalost, sve godine postojanja ova „Skupštine“ je ostalo ono što je bila od početka – bezočna prevara i rasejanja i matice.

Činjenica da je na izbornoj listi Dveri i na visokom mestu osoba iz dijaspore, zar to nije korak napred u odnosima između matice i dijaspore?

Janić: Zadnjih godina mi je žao da sam prešao sedmu deceniju života i da ne mogu da radim onoliko koliko sam mogao ranije. Ali kada treba da vam odgovorim na ovo i ovakvo pitanje, onda sam srećan da  danas imam 72 a ne 32 godine…

Zašto?

Janić: Pa zato što niko ne može da kaže da je odgovor čoveka koji je već „jednom nogom u grobu“, a koji ću vam dati, produkt ljubomore ili zavisti. Gospođu Jasminu Vujić poznajem još iz dvehiljaditih, i svi znamo da je odličan fizičar. Ali fizika i patriotizam nemaju nikakve dodirne tačke, bar kada je ova dama u pitanju. I ona i ja smo bili članovi Saveta dijaspore vlade SRJ kada je predsednik bio gospodin Koštunica, a ministar spoljnih poslova Goran Svilanović. Gospođa je bila jedna od malog broja članova koja se mesecima opirala da Savet dijaspore, umesto komisije za manifestacije, ima komisiju za iznošenje globalne istine o dešavanjima tokom građanskog rata 90-ih u bivšoj Jugoslaviji. Za mene je i neobjašnjivo i nerazumljivo da je danas ta dama sa Dverima, kao što mi je bilo nerazumljivo da su i Dveri, a i Napredna stranka ne tako davno, imali u svojim redovima još jednu damu iz rasejanja, koja je osnivala svakakve Kongrese Srba Evrope… Evroazije… a cilj je bilo sabotiranje ujedinjenog delovanja organizacija naše dijaspore u Evropi.  Jedan pokret kao što su Srpske Dveri, stranka koja bi u sebi trebalo da ima patriotskih i demokratskih vrednosti, ne bi smela sebi da dopusti neodgovorne i ishitrene odluke o ljudima koji su u vrhu njihove izborne liste.

Gospodine Janiću, interesovanje rasejanja za izbore 16-og marta je veoma malo. Čak i u nekim zemljama u kojima je naša dijaspora brojna, glasačka mesta neće biti ni otvorena,  jer je prijavljeno manje od 100 potencijalnih birača, što je minimum da bi glasačko mesto moglo da se otvori. Među tim zemljama su Danska, Australija, Kanada, Švedska, ali i Mađarska, Grčka, Rumunija… U celom svetu će biti samo 35 glasačkih mesta, što je manje nego što ih je bilo 2008. i 2012. godine. Slušajući izveštaje i prelistavajući novine i internet portale video sam da je deo navedenih razloga za to skoro istovetan sa onime što ste vi godinama govorili, predlagali i tražili. Dve decenije pratim vaše  angažovanje i ne mogu da shvatim da se na tom polju ništa nije promenilo. Da li vi razumete otkud ovaj ponovljeni fijasko, koji kao i prethodna glasanja dosta košta maticu? Da li imate neko objašnjenje za ovakvu situaciju…?

Janić: Nažalost, potpuno shvatam, isto kao što većina naših ljudi u rasejanju shvata da matica Srbija nastavlja da ignoriše trećinu svojih državljana i građana, koji privremeno ili permanentno žive izvan Srbije. Takav odnos je neprihvatljiv, a tim pre što znamo da skoro trećina Srbije preživljava zahvaljujući novcu koji im dolazi kao pomoć od rođaka iz dijaspore. Dijaspora se sve više distancira od politike u Srbiji, što znači da ako političare u Srbiji nije briga za dijasporu, onda i rasejanje pokazuje da nas nije briga za političare. Inače ovi izbori nisu ni raspisani zbog potrebe Srbije, već zbog potrebe i planova nekih političkih centara.

Kada su prošlog meseca počeli protesti i nemiri u Bosni, izjavili ste da „Vučić treba da zahvali našoj dijaspori što u Srbiji nema sličnih socijalnih nemira. Umesto što neprestano priča o tome kako treba da se ceni novac šeika iz Emirata, trebalo bi da zahvali dijaspori za slanje novca koje je u visini od oko 15%  ukupnog državnog budžeta Srbije“.

Janić: Tačno. Rekao sam i stojim iza rečenog i pored neodmerene izjave Vučića o „onima koji priželjkuju u Srbiji scenario istih dešavanja kakva su bila u Bosni i danas u Ukrajini“. Ukazivanje na realnost, konstruktivna i osnovana kritika, samo je od koristi, što Vučić izgleda ne shvata. Da čovek ne veruje da je vicepremijer mogao da izjavi tako nešto? A ako je to već učinio, onda je i normalno i neophodno da direktno kaže na koga se odnosi ta njegova izjava. Sigurno ne na dijasporu kojoj je, kao i mnogima u matici, dosta Vučićevih aluzija i rebusa koje on iznosi u njegovim svakakvim medijskim predstavama.

U pomenutom tekstu u Novostima, vaš kolega Vidoje Purić, potpredsednik Skupštine Srba u Francuskoj, rekao je takođe da bi voleo da vidi kako bi vlast održala mir u Srbiji, kada dijaspora samo tri meseca ne bi slala novac rođacima?

Janić: Gospodin Purić je rekao i da bi mnoge od njih trebalo g..navom motkom isterati iz njihovih kancelarija u kabineta. Ali gospodin Purić je rekao i da smo mi deca Srbije i da niko o nama ne vodi računa. Gospodin Radivoje Petrikić iz Austrije pojasnio je da je slabo interesovanje za glasanje iz dijaspore iz razloga „što nema zakonskih okvira za uključivanje dijaspore u političke, ekonomske i socijalne promene u Srbiji…“ . Ova dva gospodina su delegati u Skupštini dijaspore i potpuno se slažem sa svime što su rekli, ali se ne slažem sa time da se ovo govori samo za medije, ponekad i retko, umesto da je baš to bilo primarno angažovanje u radu Skupštine dijaspore.

Oni su se složili i da „odgovornost za neizgrađen i nikada do kraja na fer način uobličen odnos matice i rasejanja, leži i u neorganizovanom, neretko međusobno posvađanom i zavišću sklonom delu iseljeništva“, da li se slažete sa tom njihovom konstatacijom?

Janić: Složio bih se da je u ovakvom opisu bilo još nekoliko ključnih i objašnjavajućih reči i rečenica koje, verujem slučajno a ne namerno, nedostaju. Bez tih reči izgovoreno je maglovito nepotpuno i ne oslikava centralni i osnovni uzrok slabe komunikacije matice i rasejanja…

Koje su to reči?

Janić: Da naša matica, na čelu sa Kancelarijom za dijasporu i medijima, prvenstveno satelitska redakcija RTS-a, godinama planirano i diktirano pomaže neorganizovanost. Koriste se neistinama i pojedincima koji su skloni zavisti i ljubomori, a kojima je lični interes i „prijateljstvo“ sa političarima čije su marionete, ispred interesa Srbije. Da su takvi ljudi podložni uticaju vlasti pokazuje njihovo neshvatanje da u politici nema iskrenih i dobronamernih „prijatelja“.

Dusan Vukotić

Nastavak sledi

like-button.net here

wordpress-themes.org here