U redu za propast: neka se spremi „Azotara”

3
693

Letnja sezona, kada sunce užari, život izgleda lak, a pažnja javnosti splasne, određena je za konačno izricanje i sprovođenje smrtne presude pančevačkoj Azotari. Sudskom eutanazijom će biti okončana višedecenijska agonija ovog preduzeća, a 930 radnika će ostati na ulici, uz utešnu nagradu u vidu tri ponude socijalnog programa

Foto: pancevo.city/ Aleksandar Stojković

Terminalna faza „Azotare” počela je, suvoparnim pravničkim rečnikom rečeno, kada je 4. jula Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Zrenjaninu, kao zakonski zastupnik predlagača, Republike Srbije, odnosno Ministarstva privrede, podnelo Privrednom sudu u Pančevu Predlog za pokretanje stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom Preduzećem za proizvodnju đubriva i azotnih jedinjenja HIP „Azotara” d. o. o. Pančevo, zbog prezaduženosti subjekta privatizacije. Iako je zakonska procedura u toku, nema sumnje da će se „Azotara”, u formatu u kome su je generacije Pančevaca poznavale nepunih 56 godina, preseliti u istoriju već do 15. avgusta. Spolja i formalno gledano, uz to zvuči i razumno, u sklopu obuhvatne akcije sređivanja budžeta Srbije, kao rezultat očiglednog pritiska Međunarodnog monetarnog fonda, Vlada je odlučila da prekrati muke ovom preduzeću a da u javnim fondovima sačuva ogromnu svotu novca – neto gubitak „Azotare” samo u 2016. godini iznosio je 5,9 milijardi dinara. Vrednost celokupne imovine „Azotare” procenjena je na oko 110 miliona evra, a dugovi ovog preduzeća iznose skoro 220 miliona evra, od čega 90 odsto prema „Srbijagasu”, javnom preduzeću koje je konverzijom tadašnjih dugova u kapital postalo većinski vlasnik „Azotare” 2012. godine. U poslednjih deset godina „Azotara” je poreske obveznike Srbije koštala 450 miliona evra. U ovakvom odnosu brojeva, niko neće uložiti novac u dokapitalizaciju, niti strateški partner, sve i da ga ima, može da nađe profitabilnu računicu.

Firme ovakvih performansi, a ovdašnja „Azotara” je ostala jedini proizvođač mineralnih đubriva u zemlji Srbiji, ne propadaju naprasno, u jednom danu i preko noći. „Azotara” praktično nikad nije poslovala sa profitom, ali je tu nužnu razliku u cenama ulaznih komponeti i gotovih proizvoda, zarad očuvanja domaće proizvodnje strateški važnih veštačkih đubriva, pokrivala praktično cela Jugoslavija u doba dogovorne ekonomije socijalizma. I da nisu drugi faktori uticali na slom „Azotare”, kapije ove fabrike zatvorile bi činjenice koje agroekonomisti saopštavaju još od vremena kada je i Srbija krenula putem tržišne ekonomije – isplativa proizvodnja veštačkih đubriva moguća je u zemljama koje imaju sopstvena nalazišta prirodnog gasa, one do kojih se gas može jeftino transportovati ili koje, na osnovu političkih sporazuma, plaćaju povlašćenu cenu. Što sve Srbija nije…

Prastara, što znači prljava tehnologija, koja troši mnogo energije, posledice NATO bombardovanja, ali još više netehnički i poslovni uticaji – preskup gas, popusti davani zbog avansnog plaćanja đubriva, neuspešna privatizacija od 2006. do 2009. godine i štetni poslovi sa pšenicom (opširnije videti u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije iz juna 2011. godine i u dopuni tog izveštaja) i kretanja na tržištu konačno su iscrpeli sve unutrašnje rezerve. Ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić je rekao da „Azotara” i pored svih pokušaja da se poveća efikasnost i smanje troškovi ulaznih sirovina, ne uspeva da ostvari pozitivne poslovne rezultate, što vodi povećanju zaduženosti, neostvarivanju Unapred pripremljenog plana reorganizacije i generisanju novih gubitaka.

Predmet stečaja neće biti „Azotarina” luka, jer je jula 2015. godine registrovana kao posebna firma, Specijalna luka d. o. o., sa osnovnom delatnošću manipulacija teretom (videti ovde). Kroz ovu luku novosadska firma „Promist” je tokom čitave zime uvozila veštačko đubrivo iz Rusije, a potom ga prepakivala i nezakonito skladištila na prostoru propale Staklare. Očigledno je da je neko procenio da bi saobraćajni objekat na najvećoj evropskoj reci mogao da bude rentabilan bez obzira na sudbinu ostatka „Azotare”. Ili možda baš u kombinaciji sa planiranom sudbinom ostatka „Azotare”?

Uz sve ove poslovne i tehničke parametre, ostaje ključno pitanje ljudskog faktora. Na stranu sad što su radnici „Azotare” i druge dve kompanije iz južne zone upadljivo ćutali kada su druga preduzeća u Pančevu prolazila kroz ovakvu situaciju, misleći „šta nas briga, ne pogađa nas”; nije za utehu što je u tim situacijama izostala elementarna radnička solidarnost sa zaposlenima u firmama raznih veličina, od Krznare do Staklare; ali stečajem „Azotare” stvoriće se novi ogroman socijalni problem – još 930 Pančevaca plus nepoznat broj članova njihovih porodica suočiće se sa novim egzistencijalnim izazovima u ovoj nesrećnoj zemlji. Da li će cena radne snage ponovo pojeftiniti kada azotarci potroše otpremnine? Da li pančevačke buvljake čeka novi nalet i kupaca i prodavaca? Koliko novih investicija u fabrike „ZF veličine” treba da bude otvoreno da bi se amortizovao ovaj udarac na socijalnu stabilnost lokalne zajednice? I to za profile hemijske struke?

Da ne otvaramo još krupnija pitanja tipa: razmišlja li iko o strateškim putevima razvoja poljoprivrede u poljoprivrednoj zemlji kakva je Srbija? Kojim će se đubrivima u budućnosti dohranjivati biljke – da li i dalje đubrivima u granulatu ili će se postepeno prelaziti na atomizere? Da li će biti razvijano stočarstvo, kao preduslov iskoraka ka bioproizvodnji, bar na ograničenim površinama? Ministarstvo poljoprivrede i ministar Nedimović personalno, kao da ih cela stvar ne tiče, nijednu reč nisu javno rekli o ovoj aferi.

Ako je propast „Azotare” neminovna, i ako je to bilo jasno godinama unazad, zašto nijedna vlada nije reagovala adekvatno i odgovorno, u maniru dobrog domaćina i u interesu radnika, pa da je postepeno pripremala i sprovodila programe podrške onima koji će ostati bez posla, programe prekvalifikacije i ponovnog zapošljavanja, i time tržište radne snage činila fleksibilnijim? Da li se sa 50.000 evra gubitka po radnom mestu godišnje, što je MMF izračunao pre dve godine, moglo otvoriti drugo radno mesto za tog radnika „Azotare”? Ili samo treba postaviti kontra pitanje: Ah, zašto? Zato što postoje interesi nekih biznis struktura, koji se ne menjaju bez obzira na promene ekipa na vlasti…

Kada bude bio proglašen stečaj, biće imenovan stečajni upravnik, postrojenja konzervirana (ako je to uopšte moguće), a fabrika biti ponuđena na prodaju zainteresovanim licima ili firmama, bez njihove obaveze da proizvode veštačka đubriva. Direktor „Srbijagasa” Bajatović je u ponedeljak, posle razgovora sa delegacijom tri sindikata, izjavio pred okupljenim radnicima da će biti potrebno 70 miliona evra za investicije, bez kojih nema rentabilne proizvodnje. I ako ona bude bila obnovljena, neće svi radnici biti pozvani na posao. Ostalo je nejasno da li bi bili pozvani i oni koji su uzeli otpremnine? I šta ako potrebe za radnom snagom budu veće od broja onih koji nisu uzeli otpremnine? Drugim rečima, ništa od povratka na posao, uzmite otpremnine i snađite se za dalje… Srbija je, inače, na istorijskom maksimumu zapošljavanja…

U završnici, šta se može desiti? Teorijski, ali i sasvim praktično, budući kupac može da preuzme „Azotaru” u stečaju, iseče procesnu opremu, proda je u staro gvožđe, rasčisti teren i na praznom placu izgradi skladišta za đubrivo ili akva-park, svejedno. Od guranja „Azotare” u stečaj, ko bi, dakle, mogao da ima korist? Uvoznici mineralnih đubriva, naravno. Da li je to krajnja ideja ove čitave operacije pokazaće meseci koji dolaze. Ako „Promist” ili neki drugi promisti postanu vlasnici kompleksa koji danas zovemo „Azotara”, onda će nam biti jasan već viđen scenario. Uostalom, ne bi bio prvi nego bezbroj i prvi put…

Nenad Živković

pancevo.city

3 KOMENTARA

  1. “U poslednjih deset godina „Azotara” je poreske obveznike Srbije koštala 450 miliona evra”.

    Da je ovaj novac na primer uložen u sisteme za navodnjavanje u poljoprivredi koliko bi za ovih 10 godina Srbija bila bogatija?
    Koliko se novih radnih mesta može otvoriti sa 450 miliona evra?
    Zašto nešto što je osuđeno na propast po svaku cenu želimo da spasimo?

    Što pre hronični državni gubitaši odu u stečaj to će biti bolje za zdravi deo javnog sektora i celu Srbiju.
    Lažna “solidarnost” sa radnicima odavno nerentabilne Azotare nije način da se istima pomogne.

    • Не бих се качио на то што Бајатовић каже да је “Србијагас” у последњих девет година потрошила на “Азотару” 450 милиона евра (то није губитак, губитак је како такође Бајатовић каже 220 милиона). Он може да каже шта хоће, али чињеница је да су ти дугови почели да се гомилају све више после њиховог преузимања “Азотаре” 2009-те, у име државе, као највећи поверилац. Највећи део овог дуга је укњижен као дуг “Србијагасу” за гас испоручен “Азотари”. Сасвим случајно и, наравно, невезано, “Азотара”, која је била највећи произвођач ђубрива на Балкану, је била на мети ЕУ (са 23 друга предузећа) као “проблематична”, а довођењем у овакав дужнички статус уклопила се и у црну листу ММФ-а. Случајно? Радници не мисле да су лоше пословали и не желе стечај. Да ли Бајатовић и “држава” иза њега раде у интересу Србије, или за оне који желе да Србија постане увозно зависна и у овом погледу? Много тешко питање…

  2. Mi smo krivi za sve mi radnici, naše porodice, gradjani što smo dozvolili da nam uništavaju kradu otimaju.
    Na vreme smo trebali da ustanemo i uzmemo kontrolu to je dobro koje smo mi stvarali zar ovo nije naša zemlja. Ali nismo složni. Ma kakva demokratija, zivimo u anarhiji i diktaturi, zivimo u siromaštvu i poniženju, kada je Milošević uveo “Zajam za Srbiju” ja i moj pokojni otac dali smo platu bespovratno, patriote, ne žalim dala bih ponovo, ali kome danas dok prolazimo pored kuća bogataša tih istih koji su za vreme njegovo i vreme svih do današnjeg dana pokrali i opustošili državne firme, gledamo u bogastvo i znamo kako su do njega došli ali znaju i oni, pa nam čežnja oblije dušu kako mi nemamo elementarno da pružimo svojoj deci a deca kad porastu nemaju gde da zarade da bi pomogli roditeljima.
    Mi nismo složan narod, dozvolili smo decenijama da nas gaze. U celom svetu narod ima pravo da traži svoja prava. Šta je sa nama? Vučiću uvedi zakon kao što je u tvojoj voljenoj evropi. Pa vidi ima li tamo propala Azotara, rudnik Bor, Fabrika reznog, o žalasti treba mi toliko mnogo vremena da navedem sve, ali vidi i svoj narod i pročitaj Zakone koje ste doneli, sama autonomija opština, fakulteta, univerziteta firmi, je otvoren put zloupotrebi. Država mora da ima uvid u svaki dinar koji je u tim budžetima. Pred državom mora da odgovara svako koji uzme dinar a nije po zakonu. Ali samo treba da imamo takav zakon. Gde imaš platu kao u celom svetu i preko tog iznosa nemožeš da uzmeš ni dinar, vi ste dali da do koliko je u tom trenutku rukovodiocu volja, možete da nagradite, a oni se nagrađuju svaki mesec. ovo je država u kojoj se plaćaju diplome a ne radno mesto koje obavljaš a svi znamo kako se lako dolazi do diplome.
    Toliko se piše o direktoru više škole koji ima platu milijon dinara, pa umesto da je uhapšen i vratio svaku paru ma niko ne odgovara, nije ovaj jedini u svim državnim firmama je javašluk i bahatost.

    Jadni radnici crnče a dali znamo kolike su plate direktora, zamenika pomoćnika generalne sekretare sekretare i sve direktor zamenik da li znamo kolike su plate sekretarica. Da li znamo koliko dana treba da rade radnici da bi se njihove plate isplatile, pa zatim njihova putovanja, naravno poslovni ručkovi, jednom rečju troškovi. Pa realno prema prema njihovim prohtevima njima mnogo treba. Pa do kada ovo treba da traje, pa zar nemamo malo savesti toliki radnici na ulicu, imate pare za otpremninu da bi muljali treba vam i Azotara.
    Da li su radnici Azotare upoznati sa bilansom završnim računom ako država neće radnici treba da uzmu stvar u svoje ruke. Ma koji sindikat.Dosta nas lažu imam i ja predsednika sindikata, i dobro znam od plate pa do rada kako stoje stvari. Zašto nam propadaju firme? Zato što ih ne vode domaćini. Državu vode ovi pa i oni pre pa i oni pre svi su isti. Svi rade na tome da se međusobno razumeju,
    Sve dok imamo Zakon koji dozvoljava da direktori i ljudi koji vode državne firme instiucije, mogu da rade šta hoće jer imaju ovlašćenja da u svemu odlučuju tu nema države jake i stabilne tu imamo samo manjinski deo bogataša a ostali deo sirotinja.
    Radnici treba da ne napuštaju fabriku treba da dovedu svoje porodice i svi mi da se pridružimo da se tačno ustanovi kako je Azotara došla do stečaja. Jeli fabrika državna jeste a či smo mi državni pa molim lepo daj da istrajemo. Među tim radnicima ima pismenih ljudi. Da li ministar zna završni bilans ulaz i izlaz troškova i prihoda. Ali veliko zlo zavladalo pojedini ljudi žive da bi se obogatili a da li će neko da ih proklinje nemare.

    Sve dok nebudemo imali zakon koji će biti za sve isti i svi koji prekrše svoja ovlašćenja da automatski odgovaraju krivično, budu smenjeni, sve dok u državi nedonesu zakon koji će štititi interes države (a naravno ako se ne uvedu ograničenja u ovlašćenjima svih tih koji su rukovodioci), i ovo malo što je ostalo, poješće vuk magarca.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime